Oni su imali hitove i pre nego sam se ja rodio… Uh, lažem.

Za domaću rok scenu YU grupa je isto što i Dunav za Savu, Zemun za Beograd… Uf, zbrkaaa. Nije čudo da mi ne ide, nisam u stanju ni da namestim sebi legendarni gitarski uvod Crnog leptira kao ring-ton mobilnog. A kažu mi mlađi da sam one najgore, 2000. godine prigovarao što ni braća Jelić niti bilo ko drugi nisu obeležili okrugle tri decenije postojanja ovog benda. Takvo je grozno bilo stanje, nego vidi sad – posle petoljetke demokratije…

A kad je YU grupa počinjala, nije to bio samo izlazak iz šezdesetih nego – za jugoslovenski rok – ozbiljan, svestan korak u autorski pristup. Doduše muzika im je neretko bivala pešačka, krto razlomljena podloga za pevanje, no kasnije bi to uživo leglo da valja, stopilo se. I često su kuburili s tekstovima, nehotično uzneli Marinu Tucaković (srećom ih zapustila zbog novokomponovanih narodnjaka), pa se i dan-danji ispomažu s raznih strana. Ali, otkako su Dragi i Žika Jelić osedeli, nose stihove dolične njihovim godinama, ličnim iskustvima, osetljivim stanjima i životnim situacijama; što je nepojamno više od većine domaćih debila svih uzrasta koji zakrčuju pop scenu Srbije. Naravno, ne govorim o Rolingstonsima… YU grupa je i ranije i bolje od Bregovića/Dugmeta upotrebila folk motive, muzički i tekstualno. Izbacivala odlične singlove, dobre albume, uvek bila skroman i iskren, narodski bend, a nadasve koncertni.

Sedamdesete: tada smo imali i More, i Kosovo, i filter Božur; i pravu rok scenu, malko detinjastu. Ne bogati, ali solidno snabdeveni, mirni i zadovoljni, ako ne srećni. S novim talasom juriš u Osamdesete, a uzgred je stvoren i utisak da je YU grupa otišla (ostala iza?), pa su još 1981. u okviru Pozdrava iz Beograda imali come back: među mlađarijom, spržili su nastup kao ZZ Top. Pokazalo se da je to samo prvi u nizu njihovih žilavih, ubedljivih povrataka koji evo traju duplo duže od onog prvog života. Ako su uopšte i odlazili… samo da bi mogli da se vraćaju. Možda ne diskografski/studijski, ali uživo su uvek bili tu, naokolo, i tako nadživeli državu po kojoj su – slučajno ili ne? – dobili naziv. Ako to nije brend, ne znam šta je, koliko god u ovoj zemlji ta reč bila zloupotrebljavana. I YU grupa, jedna od najboljih stvari post mortem Jugoslavije, ponosno ga nosi.

Prasići se raduju, Sv. 29. novembar više nije praznik, pa se ni ovaj jubilej nije vezivao za određeni dan. Dom omladine Beograda i pojedini entuzijasti zasukali su rukave, samopromotivno su se angažovali čak i Žika i Dragi, nešto dodalo Ministarstvo kulture (u kome srećom nije vajni roker Đorđević), pa je dostojno organizovan koncert, najzad nešto nalik sve brojnijim retro i omaž događajima kakvim hrvatska scena obnavlja svoj krvotok. Za razliku od nedavne bruke Bebi Dol u koju je RTS uložio, samo se državna disko-kuća nije pretrgla, valjda računajući da će snimljeni DVD materijal ionako pasti pravo njoj u krilo (i da će poživeti od nama otimane tzv. pretplate). Ovogodišnji CD YU grupe Dugo znamo se (PGP RTS) prošao je gotovo neprimećen, bez stvarne promocije i koncerata.

Utoliko je iznenađenje prošle subote bilo veće i prijatnije. U nenametljivoj produkciji koja je omogućavala da sve protekne glatko i lepo, dva brata i bratanac (sin onog trećeg/srednjeg što se davno povukao u nemuzičarski život) izveli su u jednom dahu dva sata kvalitetnog rokerskog programa pa zatim biseve. Markantni gitarista Petar Jelić više nije jedini podmladak u stalnoj postavi. Novi bubnjar je Igor Malešević, u Hazarima i Bjesovima odrastao u prvorazrednog traženog svirača. Nekoliko pratećih ženskih vokala, Kornelije Kovač za klavijaturama kad god zatreba, Jelići pevaju pod konac, aranžmani moderni reski… cepaju, bre!

Repertoar ozbiljno uravnotežen, najjače numere srednjeg razdoblja, kao odličan Mornar, drže tok i posle None, a stari hitovi poput Opasno i Šta će meni (sada) vatra poskok su dinamike, do kulminacije klasičnom Sama. Koliko davno ste čuli ubedljivu rokersku pesmu o diskoteci, kao U tami disko–kluba? Kad je Žika poslednji put na koncertu izveo solo na basu? (Neće vas nagrada… Pre tri banke, na nekom Boom festivalu širom Juge.) Braća Jelić imaju preko 40 godina muzičarskog staža svaki, i (p)ostali su Džentlmeni, a za svako njihovo novo izdanje dovoljno je da poneka numera poživi ravnopravno s patiniranim, kao što je sa Dugo znamo se gotovo akustična Poslednja pesma. A od njihovog najvećeg hita osamdesetih, Od zlata jabuka naovamo, neke balade ovih Alasa dunavskim šmekom prirodno se podmeću starogradskim obradama. No, kad zapraš(t)e Čudnu šumu, to je i dalje suštinski rokenrol kakav je na vreme odjeknuo do dečaka u tada mladoj metropoli Balkana.

Šteta što ovo nije bio komercijalni koncert, s ulaznicama za prodaju, jer verujem da bi bilo dovoljno i obične publike. Ipak, pozivnice su očito promućurno razaslate, jer su iz one generacije došli svi živi, a iz nekoliko narednih valjda i ekipe njihove dece, Petrove obožavateljke, i pokoji unučići. Neočekivano sveža i raspoložena, gotovo puna velika sala!

YU grupa još ne napušta r’n’r, pa srećom i mi imamo gde da se vraćamo. Zvuci rodnog kraja gradske omladine.