Milovan Drecun,

novinar, koji je tokom rata izveštavao za RTS sa Kosova i Metohije, upitan da komentariše krivičnu prijavu koju je NUNS podneo protiv njega:

"Mislite da ću da degradiram sebe komentarišući budalaštine onih koji mi se gade i od kojih mi je muka? Kao Srbin i srcem i dušom sam učestvovao u odbrani od albanskih terorista, što bih i ponovo činio."

("Alo")

---

Dobrivoje Stanojević,

profesor stilistike i retorike na Fakultetu političkih nauka, analizirao je govor tela pojedinih javnih ličnosti, pre svega političara:

"Aleksandar Vučić, potpredsednik Srpske napredne stranke

Oblizivanje usana koje on često čini je gest kojim se pokazuje nesigurnost i blaga uplašenost, jer ta stanja dovode do sušenja usana. Vučić teži da izgleda fino i elegantno, glumi smirenost. Ne odaje utisak čoveka koji je siguran, iako ono što kaže može da popravi taj utisak. Nekad je napadno ljubazan. Držanje raširenih prstiju, a skupljenih šaka je stav visoke piramide koja odaje da čovek ima skovan plan i da je siguran da je nadmoćniji. Niska piramida – isti položaj, ali šake i prsti okrenuti nadole označavaju da je u trenutku mišljenja i da nije uveren da će mu to što misli uspeti.

Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova

U njegovim pokretima se vidi razigranost temperamenta. Stavlja vrh olovke u usta, ali pogrešan vrh, što može biti znak premora. On je temperamentniji od onog što diplomatski govor nalaže, to može da bude simpatično u nekim trenucima, ali ako se gestovi uče, onda je kontraproduktivno. Uplitanje prstiju ukazuje na složenost problema, a nabiranjem čela kao da hoće da pokaže da je stariji i ozbiljniji nego što jeste. Očito su to gestovi koji su naučeni, sa palčevima okrenutim nagore koji govore da nije spontan u tome što radi. Kada ne gleda sagovorniku u oči, očito smišlja neku diplomatsku frazu kojom neće reći istinu.

Ivica Dačić, ministar policija i líder SPS–a

Skršteni prsti kojima drži olovku dok govori ispred freske Beli anđeo govore da je nesiguran u ono što će da kaže i da ne zna da li zaista zaslužuje da bude na takvom mestu. Podignute ruke govore o odlučnosti i polusigurnosti. Visoko podignuta prekrštena noga je nedopustiva jer govori o nadmenosti. Takođe, đon se nikad ne sme pokazivati publici. Nikad ne znate šta ste zgazili tim đonom. Rukuje se sa policajcem, ali se vidi da je na distanci, suviše je velik razmak između njih. Oseća se element izvesne želje da se što pre pobegne sa tog mesta, a to potvrđuju i savijeni prsti druge ruke. U njima se ogleda nervoza."

("Alo")

---

Emina Jahović,

pevačica, na pitanje da li se dobro slaže sa suprugom:

"Da, veoma smo slični. Jedina razlika između nas je u tome što Mustafa voli da leti avionom, a ja ne. On je završio obuku za pilota i obožava letenje, a ja se toga toliko plašim da svaki put doživim užasan stres. Ne dozvoljavam ljudima oko sebe da progovore."

("Blic")

Halid Bešlić,

legendarni pevač, govori o sujeverju:

"Ne mogu reći da sam sujeveran, ali postoje neke stvari o kojima vodim računa. Recimo, nikada noću ne sečem nokte, jer sam od starih naučio da to koči napredak u životu. Isto tako, ne dozvoljavam da mi se odeća pere utorkom, jer to donosi nesreću.

A držim se i one narodne ‘U putu ga nije dobro sresti’. Pa se trudim da pred putovanje ili važnije nastupe izbegavam malerozne osobe. Nije mi milo kada mi mačka pređe put, kažu da je to loš predznak. Ukoliko sam negde krenuo i nešto zaboravio, nikada se ne vraćam, jer to donosi peh!

Kada usnim neki neobičan san, zamolim one koji se u to razumeju da mi ga protumače jer verujem da može da mi donese važne poruke. Obično me interesuje da li to što sam sanjao sluti na dobro ili na loše….

Kad me zasvrbi obrva, znam da ću se obradovati. Ako me zasvrbi nos, sigurno ću se sa nekim posvađati. Ukoliko mi zaigra oko, očekuje me neka vest. Levi dlan kad me zasvrbi, dobiću novac, a ako je u pitanju desni, onda ga uvek dajem!"

("Zona")

Mara Golubov,

iz Prižnja kod Bele Palanke, "pomaže ljudima kad medicina i veterina zakažu", i ukazuje na greške mladih majki:

"Neke osobe mnogo se plaše grmljavine i munja pa se njima mora obavezno ‘iskidati’ strah. Sve to nastaje kad je dete sasvim malo: majke, imaju običaj da dečije pelene ostave na žici za sušenje ili da peglaju kada je nevreme. To nije dobro. Nije važno što veš nije suv, mora se uneti u kuću kada grmi, jer posle kada dete obuče te stvari, počinje da se plaši i to tako ostane. Mnoge bebe dobijaju fras ili se uplaše u snu."

O moćnim amajlijama:

"Vanbračna deca ili posmrčad su blagoslovena. Njih čuva Bog i sve što se uzme od ove dece može biti amajlija. U ratu su najjača zaštita posečeni nokti te dece. Žene su to stavljale u torbe vojnicima koji su odlazili u boj."

("Zona")