Ljudi i vreme

Izjava nedelje

„Ja sam mitropolit crnogorsko-primorski, i neće se tako lako mene Crnogorci ratosiljati. Ovde sam i ostajem ovde uz Božju pomoć. Već sam i grob svoj spremio, tako da ne brinu oni koji su zabrinuti.“

mitropolit Amfilohije Radović, demantujući vesti da će biti sledeći patrijarh. ("Blic")

Dragan Životić, direktor memorijalnog mitinga "Artur Takač", "najveće atletske manifestacije u Srbiji":

"Da nije bilo Velje (Velimir Ilić, ministar za infrastrukturu u Vladi Srbije, prim. nov.), od ovog mitinga najverovatnije ne bi bilo ništa. Problemi su bili takvi da bismo morali da otkažemo manifestaciju. Ilić je finansijski stao iza svega i mnogo mu zahvaljujemo. On je u svemu prepoznao interes Srbije i imaće čast da otvori miting."

Velimir Ilić, ministar:

"Bilo bi mnogo neozbiljno da je unapred zakazani miting doživeo krah samo nekoliko dana pre početka. Ne smemo da se igramo sa takvim stvarima jer su u pitanju ugled i imidž Srbije. Radi se o velikoj sportskoj priredbi i zamislite koliko neozbiljno bi izgledalo da tri dana pre početka sve propadne. U Beograd su već počeli da pristižu novinari kada su se javili problemi, i mi smo jednostavno morali da idemo do kraja."

("Kurir")

Dejan Nestorović, alijas Deksi Boj, striper, prepričava razvoj događaja sa poslednjeg nastupa u Novom Sadu:

"U trenutku kada je puštena Cecina pesma Lepi grome moj, najpre sam se uhvatio za gipsani deo plafona, na šta su žene dodatno poludele. Pre nego što sam podigao jednu od prisutnih jednom rukom, drugom sam se držao za plafon. Od opterećenja je popucala ploča, međutim, ne bi on otpadao da žene nisu počele da me vuku i dodatno me opteretile. Od gomile sam pokušao da se nakratko spasem i odahnem, ali bezuspešno. Svaka me je vukla na svoju stranu, nudile mi posebno novac da samo za njih igram… U jednom trenutku, dok sam bio gotovo go, u klub su želeli da uđu muškarci, koji su bili znatiželjni i ljubomorni. Da nije bilo prisutnih dama, verovatno bi ušli i ko zna šta bi mi se desilo. Da te žene kod kuće imaju ljubavnike koji žele da isprobavaju neke nove poze i da ih zavode, ne bi one histerisale za mnom."

("Kurir")

Zijo Valentino, pevač, na prvom sastanku sa Martom Keler morao je da je vozi iz Beograda u Kikindu jer je zakasnila na poslednji autobus:

"Ne znam da li se to dogodilo slučajno ili namerno, ali kad smo konačno krenuli, negde oko četiri ujutru, ponudio sam joj da je odvezem. Često sam je pitao da li je Kikinda blizu, a ona je stalno govorila ‘da, tu je, sad ćemo stići’, sve dok nismo prevalili sto šezdeset kilometara. Putovali smo sedam sati. Valjda meni auto slabije vuče kad ide po ravnom."

("Glorija")

Siniša Pavić, pisac i sudija u penziji, priča kako se "na nagovor drugara" najpre "obreo na Orijentalistici", sa namerom da postane ambasador u Egiptu ili Alžiru:

"Tako smo se nas dvojica, na ogromnu radost profesora, upisali na Orijentalistiku. Vrlo brzo sam se, međutim, pokajao i otišao kod profesora kući. Imao je vilu u Profesorskoj koloniji i ogromnog psa od koga sam sve vreme strahovao. Zamolio sam ga da se ipak ispišem. Nekako sam se iskobeljao iz te zbrke i upisao prava, da mi ne propadne rok. Nisam bio previše oduševljen, ali me je brat ubedio da probam, pa ako mi se ne bude dopalo, da se kasnije prebacim na tehniku. U januaru sam nekako uspeo da nateram sam sebe i počnem da učim, i u junu, kad su svi odmarali i išli na kupanje, dao sam prvu godinu."

"Ali, bilo je bolno kad je završio fakultet i ušao u sudnicu":

"U rukama imate teoriju, ali kad počnu da dolaze polulude stranke, vidite kako izgleda kad se čovek sudari sa normama i koliko je teško da prati taj uzbudljivi kovitlac života. Sud je velika škola, neplanirano sam tamo završio, ali i da se nisam bavio pisanjem, taj poziv bi mi veoma odgovarao. Uzeo mi je mnogo vremena koje bih utrošio na pisanje, ali, kad pogledam koliko sam napisao, shvatim da nisam previše izgubio, a svako sam dobio."

("Glorija")

Zoran Radimir, penzionisani bankarski službenik i "potomak jedne od najstarijih dobrotskih porodica", rođen je "u kući u kojoj svaka stvar vredi malo bogatstvo":

"U samoj kući je vladala određena disciplina. Znalo se u kojim prostorijama se smemo igrati, a u kojima ne. Neke su, poput velikog salona na prvom spratu, većim delom godine bile zaključane. Otvarale su se samo za Krstovdan, našu porodičnu slavu, Božić ili neku drugu svečanost. Nije to bilo samo zato da ne oštetimo stvari, već i da bi nas zaštitili jer smo ponekad preterivali u igri. Jednom je mom bratu, koji se krišom igrao u tom salonu, na glavu palo veliko ogledalo. Od posekotina koje je tada zadobio, na licu mu je ostao ožiljak.

Muzičko obrazovanje se u našoj kući podrazumevalo. Moj otac Anton, po kome je stariji sin dobio ime, i stričevi, odlično su svirali mandolinu. Otac ju je poneo sa sobom kada se kao kadet ukrcao na brod koji je potopljen kod Engleske. Kada su ga izvukli iz mora, u jednoj ruci je držao mandolinu, a u drugoj mačku. Tu vest su prenele sve engleske novine. A za učenje francuskog jezika u našoj kući je bila zadužena moja strina Anka, poslednja kontesa Visković. Bila je jako obrazovana. Govorila je nekoliko stranih jezika… Od nje sam naučio francuski koji se tada govorio u otmenim krugovima. Jednom mesečno je stizao ‘Pari mač’, tako da sam jezik učio iz tog časopisa."

"Jednom nam je došla u posetu gospođa iz Italije koja se bavi umetninama. Sedeli smo u ovom velikom salonu. U jednom trenutku ona je ustala i rekla: ‘najvrednija stvar u ovoj kući je ova na kojoj stojim’. Tepih koji je do tad bio na podu posle njene posete smo sklonili, a umesto njega postavili drugi… Ne znam šta će deca odlučiti, ali ono što se generacijama sticalo, valja čuvati."

("Glorija")

Jadranka Jovanović, primadona i "harizmatična zvezda priznata na svetskom nivou":

"Veoma sam srećna što je moj put tekao tako da sam do oboženja došla najčistije, na najbolji mogući način, bez usmerenja, bez prisile, prirodno i spontano. Moja prirodna individuacija sada teče ka beskonačnom duhovnom uzdizanju, a do tog puta došla sam samoistraživanjem i preispitivanjem svih životnih situacija, od rođenja kroz sve segmente mog života… Reč Bog je nova u mom rečniku. Sada znam da se čovek rađa sa verom. Put kojim sam došla do sebe i Boga je, dakle, tako dalek i dug put i istovremeno tako čudesno edukativan i dobar i osnov za mnoge ljude koji su mukotrpno došli do Istine. Iznenadim se kada pročitam mnoge stvari kod savremenih teologa do kojih sam ja sama došla… Podeliti tu Istinu mogu ako volim sebe, ako sam zadovoljna sobom, ako sam bila vitez i poštena, a da to niko ne zna. Jer niko ne treba da vas voli, da vam aplaudira, i da vam se divi. Meni je to važno zbog mene same…"

("Pravoslavlje")

Dobrica Ćosić, pisac:

"Kominterna je srpskim komunistima usadila greh pripadnosti ‘hegemonističkoj naciji’ u ‘versajskoj tvorevini Jugoslavije’. Taj greh je praroditeljski greh srpskih komunista. On je bio kancer njihove politike. I moj, dok sam bio sledbenik Tita. Taj ‘greh’ je podrazumevao posebnu srpsku odgovornost za opstanak Jugoslavije. Ta odgovornost se praktično manifestovala kao inferiornost pred svim nacionalistima i separatistima od Albanaca do Slovenaca i Hrvata.

Da li ste se sa istinom o Titu u romanu Vi lično svetili Titu?

Nikad i nikome se nisam osvetio i kada sam imao pravo na adekvatan odgovor. Pisac ne sme da laže i mrzi. To nije samo moralna pretpostavka njegove uloge u društvu. To je ontološka osnova njegovog dara. Pišući o Titu ja sam se savesno mučio za istinu o tom čoveku. Dvadeset i pet godina mene je proganjao, klevetao, zabranjivao knjige, lični život mi kontrolisao Titov režim, njegova partija i policija. Još 1968. u mojoj radnoj sobi pronašao sam prislušni uređaj zbog čega sam i državu uzaludno tužio. Ali ja sebe ne smatram Titovom žrtvom i žrtvom njegovog režima. Ja sam bio slobodan i nezavisan pisac i opredelio sam se za ideološku, političku borbu protiv brionske monarhije. Pozicija neposlušnika, opozicionara bistrila mi je pogled na stvarnost, čak sam u nekoj samosvesti bio i srećan pisac. Ako o Titu i vlasti moga doba nisam spoznao i izrekao sve bitne istine, uzrok može biti samo u dometima moje književne moći."

("Politika")

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu