Ljiljana Čolić,

bivša ministarka prosvete, kadar DSS-a, "pet godina posle smene otvoreno govori o aferi "Darvin", tj. o svom pokušaju da iz školskih udžbenika izbaci Darvinovu teoriju o postanku vrsta, a iznosi i neke dileme:

"Odlučan sam protivnik Darvinove teorije jer se ona kosi sa zdravom pameću. Svako normalan mora da se upita kako to da sve amebe nisu postale ribe, sve ribe ptice, sve ptice gmizavci, pa tako dalje sve do četvoronožnih životinja. Na kraju, otkud to da danas imamo i majmune i ljude, iako u mnogo pojedinačnih slučajeva izgleda da među njima baš i nema mnogo razlike. Oprostite mi ako gornji ‘lanac sreće’ nisam baš najbolje predstavila. Mrzi me da se u takvu glupost detaljnije udubljujem."

U šta veruje:

"Rođena sam i vaspitavana u pravoslavnoj hrišćanskoj porodici, tako da verovanju u Darvinovu teoriju uopšte nije bilo mesta. Više sam kao mala devojčica verovala u Crvenkapu i Pepeljugu, nego kasnije kao đak u Darvinovo poreklo vrsta."

Da li onaj ko prihvati Darvinovu teoriju može biti vernik:

"Ne može se služiti i Bogu i mamonu (izraz iz Novog zaveta, kojim se opisuje materijalno bogatstvo ili pohlepa, prim. aut.), ne može se verovati i u jednog i u drugog. Ko razume, shvatiće. Sa Bogom se ne može ni koketirati ni licitirati kao što to čini većina srpskih političara i mnoge javne ličnosti."

Šta sada misli o svojoj misiji u srpskom školstvu:

"Drago mi je što sam pokušala da iz nastavnog programa za osmi razred osnovne škole izbacim lekciju o čovekolikom majmunu kao pretku današnjeg čoveka. Nikada neću prihvatiti tvrdnju da mi je pradeda bio majmun. Svaka čast ‘tolerantnim’ osobama, kojima takve nebuloze ne smetaju. Pogrešila sam jedino utoliko što sam zbog sukoba sa javnošću, izazvanog mojim stavom prema darvinizmu, prihvatila ponuđenu ostavku na mesto ministra prosvete."

Šta uraditi sa Darvinovom teorijom:

"Darvinovoj teoriji pripada mesto u sklopu istorije razvoja nauke ili, tačnije, na smetlištu te istorije, no, Darvin i njegovo učenje jesu istorijska činjenica i kao takvu ne možemo je sasvim izbrisati."

("Pres magazin")

Aca Lukas,

folk pevač, između ostalog poznat po kontroverznim prijateljstvima i porocima, jedan je od onih koji su uhapšeni u "Sablji", a za to je "krivio" Bebu Popovića:

"Zato što znamo da je on bio centar za medije. U to vreme nijedan članak nije mogao da se napiše i da se odštampa dok Beba Popović nije rekao da može. Ako je on odobrio te tekstove o meni, nemam koga drugoga da krivim nego njega. Je l’ tako? E, zato ga pominjem. Inače, ponavljam, čoveka ne poznajem lično, niti želim da ga upoznam, jer mi je odvratan."

O sebi i političarima na vlasti:

"Mi nismo podobni za ove demokrate. Za njih su podobni ovi novi polurokeri na čijim će koncertima mali ministri da skakuću i da se glupiraju, umesto da idu i vade zemlju iz krize. Ja sam veći roker od svih njih. Ja sam Aca Lukas, koga niko nije stvorio i koji nikom nije bio priklonjen. Ja sam predodređen da budem to i ne zavisim ni od kakvih političara. Mogu da mi pljunu pod prozor svi koji misle drugačije. Oni su reizborni, ja nisam. Ja sam izabran jednom i do kraja života ću biti Aca Lukas, a oni se biraju na četiri godine. Na njihovu žalost, a na moju sreću. Ja sam kao Tito za sve njih!"

Da li su mu i žene porok:

"Meni je glupo kad neko kaže da imam tri poroka – kocku, drogu i žene. Jebote, gde su, bre, žene porok?! A nisu mi nikad bile slaba tačka, jer ja nemam slabih tačaka. Meni su žene potreba. I bilo je dobro dok su žene bile potrebne muškarcima, a muškarci ženama. Sad vidim da su sve više muškarci potrebni muškarcima."

Krajnji bilans kockarske strasti:

"Oko tri miliona evra sam izgubio za godinu i po dana. I sve je uglavnom otišlo na rulet. Tokom karijere izgubio sam oko 20 miliona. U stvari, skoro sve što sam zaradio, ja sam izgubio na kocki. Zapravo sam tek sad, u poslednjih nekoliko godina, shvatio koliko para zarađujem."

Pošto se odrekao omiljenog narkotika, kako živi:

"Kod kokaina nema krize, nema ni posledica. Osim što sam malo nervozan i imam tikove, ali svestan sam da će mi to ostati do kraja života."

("Pres")

Veroljub Nedeljković,

predsednik Komunističke partije Srbije, "utopistički veruje u pravoslavno rusko-srpsko bratstvo, u revolucionarne ideje Moamera el Gadafija, dobio je nadimak Srpski Putin":

"Nakon blagoslova patrijarha Pavla i Svetog sinoda, to je najveća čast koja mi je dodeljena. Osećam se kao američki predsednik Obama koji je dobio Nobelovu nagradu za mir, koja ga dodatno obavezuje da zaustavi sopstvenu neman prema drugim narodima. Tako i epitet ‘Srpski Putin’, koji su mi dodelili novinari, dodatno obavezuje da moje delovanje u skladu sa statutom i programom Komunističke partije Srbije i želje za boljitkom Srbije mora da ostane čvrsto, poput onog što čini gospodin Putin za sopstveni narod i čitavo čovečanstvo."

("Pravda")

Vladimir i Slobodan Peškirević,

slikari, blizanci, u našoj javnosti poznati po tome što se njihovi radovi nalaze u privatnoj kolekciji Karle Bruni, pričaju o svojim gastronomskim avanturama:

"Nikada nećemo zaboraviti belog crva koga smo iz radoznalosti probali u Africi. Pošto ga smatraju vrhunskim delikatesom, jede se na kraju obroka. Iako u početku nije bilo svejedno jer je prvo krckao u ustima, ubrzo smo shvatili koliko je ukusan. Najgore gastronomsko iskustvo doživeli smo u Indoneziji. Tamo postoji kuhinja namenjena strancima i ona za lokalno stanovništvo, u kojoj se služe svakojaki ‘specijaliteti’. Posle jednog obilnog obroka naručili smo kolač koji je izgledao savršeno, posut nečim što je ličilo na naš mak, samo su zrnca bila malo veća. Bile su to zapravo mravlje glave… Posle jedne ekskluzivne izložbe u Njujorku, prisustvovali smo koktelu na kome je bio svetski džet-set. Sve je bilo na najvišem nivou, ali smo se malo iznenadili kada su konobari počeli da iznose sve moguće insekte i gmizavce, pržene bubašvabe, zmije, škorpije. Sve je bilo izvrsno pripremljeno i savršeno servirano, ali smo se u početku zgrozili dok nismo videli da gosti jedu sa velikim apetitom. Sve smo probali, i zaista je sjajnog ukusa!"

("Glorija")