Priča o ljudskoj strani recesije, tzv. ogoljena recesija svedočanstvo je o sunovratu neumerenosti do ekstremne štedljivosti, kolapsu lakoće udobnosti do granica surove strogosti. Superbogataši odrekli su se svojih privatnih aviona, viša srednja klasa odrekla se privatnih časova pilatesa, dok je obična srednja klasa preskočila letovanje i večere u skupim restoranima. Recesija je ponegde opisivana kao "velika uravnilovka" različitih višedecenijskih društvenih nejednakosti, koja je sve grupacije saterala u jednu veliku klasu "novosiromaha", vlasnika malih automobila koji ne troše mnogo goriva.

Međutim, efekti krize na siromašnu radničku klasu, koje prema nekim procenama ima između 20 i 30 odsto u SAD, nisu tako "otmeni". Oni su već i pre krize živeli u svojoj ekonomskoj depresiji, a iz njihovog ugla "svetska ekonomija" je čista fikcija. Svetska recesija uticala je na njihov život isto koliko i "Američki idol" – znači, ništa, sve je isto kao i pre. S proleća, kontaktirala sam neke ljude o kojima sam pisala u prethodnoj knjizi, mahom kelnerice i kućne pomoćnice. Žena, koju ću nazvati Melisa, radi već punih devet godina u Volmartu, a plata joj je u međuvremenu porasla sa sedam na deset dolara po satu. I za Deniz Smit, koja radi slabo plaćen posao turističkog vodiča, recesija je apstraktan pojam. "Bili smo siromašni, i opet smo siromašni", kaže ona. U velikim "multiklasnim" porodicama poput moje, uvek ima nekoga ko je na rubu propasti. Nedavno sam dobila poruku od rođaka čija je tašta Peg, poput miliona drugih Amerikanaca, izgubila kuću. Peg ima 55 godina i radila je tri posla kako bi pomogla bolesnoj kćerki. Onda, u nevreme, dobila je srčani napad i više nije mogla da otplaćuje kuću u kojoj su svi skupa živeli.

Putovala sam u Los Anđeles, gde je stopa nezaposlenosti procenjena na 20 odsto, i lokalnom stanovništvu postavila sam pitanje: "Da li je recesija značajno ugrozila vaše slabo plaćene poslove, odnosno da li je vam je sad gore ili je isto?" Moji su sagovornici uložili dosta truda da mi objasne da im je bilo loše i pre recesije, kao i da su u svakom smislu bili isključeni iz šire ekonomije. Na primer, jedan od sagovornika rekao mi je da je "bum" devedesetih praktično uništio urbanu sirotinju – cene nekretnina su skočile, socijalna stanogradnja je ustupila mesto arhitektonski savršenijim objektima za gospodu. No, kažu oni, sad je gore zato što su izgubili poslove, ne mogu da plate stanarinu i često nemaju drugu mogućnost osim da se usele kod rođaka.

Gde je granica između siromaštva i osiromašenja? Sirotinja sa stažom nastavlja seriju odricanja, dok se "novosiromasi" odriču letovanja, kvalitetnije hrane i lekova. Nedavno je "Times" objavio podatak da jedna trećina Amerikanaca ne može više sebi da priušti nabavku lekova, dok je AP objavio da je sve više žena iz svih slojeva društva koje praktikuju striptiz kao način za ekstra zaradu (mada su i "klubovi za muškarce" takođe na "udaru recesije"). Sirotinja iz seoskih krajeva organizuje "aukcije hrane" na kojima pokušava da prodaje svoje proizvode kojima je istekao rok trajanja.

Katolička humanitarna organizacija u Los Anđelesu navodi da je došlo do porasta kriminala i nasilja u gotovo svim delovima države, pretežno zbog porasta nezaposlenosti. Prema nekim procenama, oko 70 odsto ljudi koji su u Sent Luisu zatražili privremeno sklonište kažu da su živeli kod rođaka, ali da im je bilo "suviše tesno".

Recesija iz osamdesetih godina transformisala je radničku klasu u radničku sirotinju, budući da su se manufakture preselile u zemlje trećeg sveta, dok su Amerikanci bili prinuđeni da rade slabo plaćene poslove u uslužnom i prodajnom sektoru. Dugo se verovalo da se američka sirotinja ipak razlikuje od sirotinje trećeg sveta, i to je donedavno bilo relativno tačno. Međutim, razlika se rapidno smanjuje.