Čini se da je nedavni tursko-izraelski sukob otvorio Pandorinu kutiju na političkom planu Bliskog istoka – preispituju se istorijski odnosi i odmeravaju se novi saveznici. Posle napada izraelskih snaga na flotu u Gazi, Turska je povukla neke diplomatske poteze koji, glede odnosa sa Zapadom, ne donose ništa dobro. Najdramatičniji obrt kursa turske diplomatije je glasanje protiv rezolucije o sankcijama za Iran, zajedno sa Brazilom koji se poput nekih drugih latinoameričkih zemalja ograđuje od američke politike. Tokom predsedničke kampanje, Barak Obama je krivio američku administraciju zbog toga što se fokusira na ratove u udaljenim zemljama, ostavljajući "zadnje dvorište" nezaštićeno. U nekoj drugoj prilici najavio je da će njegova administracija zauzeti novi pristup Južnoj Americi.

Slično kao Turska, Brazil pokazuje mišiće inspirisan novopronađenim moćnim zaštitnikom. Međutim, za razliku od Turske, ne usuđuje se da započne bilo kakav otvoren konflikt sa Sjedinjenim Državama ili njihovim saveznicima u regionu. Turska je izazvala SAD i UN, dok je njihovog najpoverljivijeg saveznika, Izrael, pretvorila u neprijatelja. Turski lideri osećaju se prilično dobro na domaćem terenu nakon što su se suprotstavili Sjedinjenim Državama i Izraelu, i imaju potpunu kontrolu u svojim rukama. U prošlosti, svaki put kad bi vlada pokazala mišiće, vojska koja je imala jako uporište u američkom establišmentu morala je da interveniše. Čini se da sada vlada premijera Erdogana ima vojsku pod svojim okriljem, i da ona (vojska) ne može da utiče na donošenje političkih odluka u zemlji.

Strani i domaći analitičari pitaju se da li je vlada premijera Redžepa T. Erdogana odlučila da promeni politički kurs. Ironično, ali sada se neki pripadnici levičarskih grupa, koji su oduvek bili kritični prema ideji političke predaje Zapadu, pitaju da li premijer zna šta radi i zabrinuti su zbog njegove nove politike. Turski lideri, od premijera do ministra spoljnih poslova, iz sveg glasa poručuju da neće biti alarmantnih promena u spoljnoj politici. Na otvaranju tursko-arapskog foruma o saradnji, premijer Erdogan je objasnio pozadinu glasanja u UN-u. Najpre je snažno branio spoljnu politiku njegove administracije, napominjući da je vlada ovaj put unela nov aspekt rešavanja starih problema, odnosno da Turska "uvežbava" politiku veće nezavisnosti bez primanja naredbi drugih (mislio je na SAD i EU). On je nagovestio da će od sada Turska imati samostalnu političku agendu.

Analizirajući javnu retoriku, neko može da pomisli da Turska ima više od jednog razloga za promenu političke osovine. Organizovanjem humanitarne pomoći za Gazu, Turska je više računala na uvećanje kredibiliteta u arapskom i islamskom svetu nego što se nadala da će pomoć stići nesretnim Palestincima u Gazi. Ishod akcije govori u prilog tome – ne vidimo da su Palestinci mnogo time dobili, ali vidimo da se turske zastave vijore u arapsko-islamskom svetu.

Drugi razlog frustracije jeste to što Evropa odbija da prizna Tursku kao stalnu članicu. Nedavno je Erdogan izjavio da turska nacija i dalje teži evropskoj integraciji: "Predali smo aplikaciju za EU 1959, zvanično je odobrena 1963. godine i od tada čekamo da budemo priznati. Postavljam jednostavno pitanje evropskim liderima, a to je da li bi, ukoliko se ne smatraju ‘hrišćanskim klubom’, trebalo da nas prihvate."

Turska istovremeno želi dve stvari. S jedne strane, Ankara bi da bude lider islamskog sveta, a s druge da bude primljena u "hrišćanski klub". Takođe, nada se da postane članica EU dok krši međunarodno pravo u slučaju Kipra.