Sledeće godine navršava se 280 godina od rođenja Džordža Vašingtona, a čak i posle toliko vremena još se vodi kulturološko-verski rat o njegovim ubeđenjima. Da li je bio pravi hrišćanin ili nevernik, to je pitanje koje se poslednjih godina žestoko politizuje i koristi u političkim platformama – "ako je Džordž Vašington bio hrišćanin, onda je Amerika hrišćanska zemlja", ili "ako Vašington nije bio hrišćanin, onda je sigurno želeo da Sjedinjene Američke Države bude sekularna zemlja".

Većina istoričara slaže se da je Vašington bio uzdržan u ispoljavanju svojih verskih ubeđenja. Za razliku od Džona Adamsa, Tomasa Džefersona ili Bendžamina Franklina, on nije ostavio definitivne zapise o svojoj veri. Ne znamo tačno šta Vašington podrazumeva pod pojmom providence (proviđenje), koji je upotrebio 270 puta u svojim zabeleškama kao sinonim za Boga. Svemoćan, sveznajući voljeni Bog koji je stvorio i uredio univerzum sa misterioznom svrhom.

Vašington se obraćao Bogu sa "gospodar univerzuma", "proviđenje" i "veliki vladar događaja", ali nijednom nije upotrebio ime Isusa Hrista u privatnom ili javnom govoru.

Postoje verodostojni dokazi iskazani u svedočenjima njegovih savremenika (i čukun-unuke Neli Keris Lusi) da Vašingtona nije interesovao obred pričešća, ali to nije bilo čudno u XVIII veku. Ipak, na čvršćem smo tlu kada govorimo o njegovim stavovima povodom veze religije i javnog života. On je verovao da je hrišćanstvo potrebno da bi se održao moral zajednice. U jednom dokumentu piše da su "religija i moral nezamenjivi za politički prosperitet društva". To je osnovni dokaz koji sugeriše da je Džordž Vašington bio spreman da podrži bilo koju ili sve religiozne grupe za koje je verovao da mogu da doprinesu dobrobiti društva. Bio je vojnik i državnik, a ne teolog; nije bio ni evangelista. A kada je reč o njegovim verskim osećajima, istoričarima, teolozima i hrišćanima preporučuje se "oprezan hod".