Uvek isto, sredinom godine Savez poreskih obveznika upozorava da smo od 1. januara radili samo za poreze, prireze i takse.

Mi? To se odnosi na prosečnog poreskog obveznika – ali ko je to? U stvari se radi o manjini koju država – a ko je ona zapravo? – svake godine cedi još malo više. Naravno da može da se polemiše da li u taj polugodišnji danak treba sabrati i doprinose za zdravstveno, socijalno i penziono osiguranje, jer se time stiču i neka prava koja zaista mogu i da se ostvare. Svejedno ostaje činjenica da opterećenja stalno rastu, i to za sve manji broji ljudi, koji se nalaze u sredini društva.

Država, naime, svoje sve veće finansijske potrebe uteruje tamo gde nečeg ima. A to nisu oni koji zarađuju malo (šta njima može da se uzme?), a nisu ni bogataši, jer njih prosto nema dovoljno da bi to igralo bilo kakvu ulogu.

Platiše nacije su oni koji osrednje zarađuju i kojih je sve manje. Dramatično se smanjuje grupa onih koji zarađuju od 50 do 150 procenata od proseka. Do sedamdesetih godina sačinjavali su 74 odsto stanovništva. Pre dve godine bilo ih je samo još 54 odsto. Taj srednji sloj podnosi najveće terete celokupnog društva, koje sva svoja dobročinstva – od socijalne pomoći preko obezbeđivanja penzija (četvrtina budžeta) do doprinosa za zdravstvo (u međuvremenu 14 milijardi evra godišnje sa tendencijom porasta) – finansira iz tekućih prihoda.

To opet znači da sve manji broj nosilaca tog bremena kuluči sve do kasne jeseni, a većina onih koji zarađuju prestaju da plaćaju državi već mnogo ranije – na račun srednjeg sloja.

Prema tome, ta fiskalna politika ima jednu grešku u konstrukciji: šta će država da radi kad se srednji sloj do te mere istopi da više ne može da podnese sve veće potrebe onih koji zarađuju manje? U međuvremenu ih ima toliko da nijedna velika partija ne može da prođe mimo njih ako želi da pobedi na izborima. Već odavno su u većini oni koji posredno ili neposredno uživaju u državnim beneficijama, znači korisnici su poreskog sistema. To je većina stvorena državnom socijalnom politikom protiv koje više niko ne može da vlada.

Nesrazmerno se opterećuju zanatlije, činovnici i visokokvalifikovani radnici. Velika koalicija na vlasti je otvorenih očiju dozvolila pljačku srednjeg sloja. Time se dozvoljava da socijalna država reže granu na kojoj sedi.

Kad se poslednji pripadnik srednjeg sloja bude iscrpeo, kad poslednjem visokokvalifikovanom radniku više ne preostane ništa od njegove povišice, možda će i socijalni apostoli narodnih partija shvatiti da se podeliti može samo ono što se pre toga zaista i stvorilo.