U dugogodišnjoj diplomatskoj borbi između Irana i Zapada, prva strana je ovih dana postigla poen. Potpisivanjem sporazuma o isporuci obogaćenog urana u inostranstvo, Iran je stvorio iluziju o progresu u nuklearnim pregovorima sa Zapadom, bez ikakvih realnih potvrda o tome Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima koje su tim povodom zahtevale hitne pregovore sa Teheranom. Pre skoro osam meseci, SAD, Francuska i Rusija predložile su razmenu nuklearnog goriva da bi podržale iranski nuklearni reaktor, kao svojevrsnu meru izgradnje poverenja koja bi mogla, na kraju, da dovede do zaustavljanja iranskog programa i do međunarodnih pregovora. Međutim, potpisivanjem sličnog sporazuma sa Turskom i Brazilom došlo je do sužavanja diskusije. Šta će iz svega toga izaći, postala je glavna tema.

Inicijalna ponuda o razmeni mogla je da dovede do razgovora o razmeni 70 odsto iranskih zaliha uranijuma niske obogaćenosti za gorivo za nuklearni reaktor. Međutim, zbog toga što je Iran nastavio da obogaćuje uranijum u trenutku kada je počelo da se razgovora o tome, plan o razmeni pod istim uslovima pretvorio se u razgovor o razmeni o 50 odsto iranskih zaliha. Nakon toga Iran je nastavio da obogaćuje uranijum čak na većem nivou – od 3,5 odsto do 19,75 odsto – a iranski zvaničnici su poručivali da će nastaviti u tom pravcu.

Američki zvaničnici izražavaju ogromnu sumnju povodom brazilskih i turskih napora, ali zbog toga što trenutno zauzimaju "rotirajuća" mesta u Savetu bezbednosti UN-a, Brazilci i Turci su važni. Brazilski ministar spoljnih poslova izjavio je u Teheranu da sporazum "otklanja svaku mogućnost za sankcije", sugerišiću da je i bez toga potreban značajan napor da bi se ostale zemlje ubedile u potrebu uvođenja sankcija. Brazil i Turska uložili su znatne diplomatske napore u pregovorima. Veoma je retka situacija da zemlje koje nisu stalne članice Saveta bezbednosti intervenišu u procesu koji vode nuklearne sile, i to može da se tumači revoltom malih zemalja i prestižom. Još je značajnije to što sporazum Irana sa Brazilom i Turskom daje izgovor Kini da odloži ili sruši bilo koju novu rezoluciju.

Jedina nada za američke zvaničnike je iranska beskompromisnost. Iranci bi mogli danima da pregovaraju o detaljima pomenutog sporazuma i njegove implementacije, sve dok se ne raspadne. Upravo onako kako se desilo i prvi put kada su SAD i saveznici, pre nekoliko meseci, isto to pokušali. Iran sada mora da dostavi pismo Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju sa sedištem u Beču u kome će objasniti detalje transakcije, za koju se američki zvaničnici zapravo nadaju da će propasti pre nego što započne.