Američki i kineski zvaničnici izrekli su sve prave stvari tokom runde strateških i ekonomskih dijaloga ovog leta. Predsednik Barak Obama obećao je da će "stvoriti put u budućnost koji želimo za našu decu". Kineski državni sekretar Dai Binguo glasno se zapitao da li Amerika i Kina mogu "da izgrade bolje odnose, uprkos vrlo različitim društvenim sistemima, kulturi i istoriji". Odgovorio je na sopstveno pitanje na engleskom jeziku: "Yes, we can."

Mogu, ali verovatno neće. Da, gospodin Obama će posetiti Kinu u novembru. Ali, kada je reč o podeli međunarodnog tereta, Vašington je fokusiran na geopolitičke glavobolje, dok Kina ograničava svoj teret na geoekonomske izazove. Dve strane imaju dobar razlog za saradnju, ali postoji rastući jaz između onoga što Vašington očekuje od Pekinga i što Kinezi mogu da urade.

Mnoga pitanja kojima se stvara sukob u američko-kineskim odnosima dobro su poznata: ogroman bilateralni trgovinski deficit, spor oko vrednosti kineske valute, zaštita američke intelektualne svojine, uloga dolara kao valute međunarodnih rezervi, sukobi oko ljudskih prava, protekcionističke pretnje s obe strane i neslaganja oko odnosa prema lideru Severne Koreje Kim Džong Ilu. Ali postoje i druge, manje očigledne prepreke partnerstvu.

Prvo, obe vlade u velikoj meri ostaju fokusirane na zastrašujuće domaće izazove. Gospodin Obama zna da njegova politička sudbina u velikoj meri zavisi od otpornosti američke ekonomije i njene sposobnosti da stvori nova radna mjesta. Kinesko rukovodstvo suočava se sa unutrašnjim zahtevima onih koji žele da stimulišu ekonomiju ka drugom krugu rasta vođenog izvozom i drugih koji bi želeli brz zaokret ka većoj nezavisnosti domaće potrošnje.

Drugo, postoji birokratski problem. U proteklih nekoliko godina, bivši američki sekretar za finansije Henri Polson predvodio je strateški dijalog sa kineskim potpredsednikom vlade Vang Kišanom. Vašington i Peking su sada proširili opseg razgovora da bi uključili Stejt department i ministarstvo spoljnih poslova Kine. Ostavljajući po strani probleme u izgradnji poverenja između američkih i kineskih pregovarača, država i trezor ne koordiniraju dobro strategiju, tako da nema garancije da će kinesko ministarstvo spoljnih poslova i finansija lako raditi zajedno. Nova formula za razgovore je veliki birokratski klinč.

Treći razlog što SAD i Kina neće izgraditi trajno strateško partnerstvo jeste to što Peking ima malo veći apetit za geopolitičku ulogu nego što bi to Vašington želeo. Zašto bi Peking prihvatio rizike koji dolaze sa direktnim mešanjem u sukobe Irana i Iraka, Avganistana i Pakistana, Izraelaca i Palestinaca, Somalije i Sudana. Ona ima više gorućih problema kod kuće.

O mnogim pitanjima u kojima SAD žele podršku Kine – iranski nuklearni program, na primer, interesi Pekinga ne podudaraju se sa interesima Vašingtona.

Nije da se Peking švercuje. Više od dva biliona dolara u deviznim rezervama Kini daje ogromnu lidersku i kreditorsku moć. Njen značajan doprinos globalnoj stabilnosti uglavnom je u finansiranju rastućeg duga Vašingtona. Po uspostavljanju sopstvene privrede, Kina može postati motor globalnog rasta. Zar to nije dovoljna usluga, pitaju kineski zvaničnici, u vreme kada ekonomska kriza izaziva toliko međunarodnih problema?

Kad god su se ovih dana američki i kineski zvaničnici okupili, pokrenuli su novu rundu spekulacija da najvažniji svetski bilateralni odnosi mogu uskoro postati najvrednija strateška alijansa. Pogrešno je sasvim odbaciti vrednost efektivnog govora i pozitivni politički simbolizam. Ali, dok američki i kineski pregovarači budu prelazili sa reči na delo, svako će vući na svoju stranu.