Šta nas se uopšte tiče ta Ukrajina? Šta je briga Evropsku uniju koji se političari uzajamno prebijaju u Kijevu (katkad ne samo verbalno), pa se posle opet slože, kada sa oligarsima sklapaju mutne poslove, i ako sa delom omrznutim, delom ljubljenim, ali po nuždi poštovanim velikim bratom Rusijom čorbu ne kusaju baš tako vruću, kao što je zakuvavaju.

Već i samo ukazivanje na činjenicu da preko Ukrajine teče tri četvrtine zemnog gasa koji se isporučuje EU, trebalo bi bude dovoljno iscrpan odgovor na to pitanje. Međutim, taj odgovor nije baš do te mere u prvom planu, ni sa evropskog stanovišta, niti je tako egoističan, kao što se čini na prvi pogled. Jer, na koji se način Kijev i Moskva sa svojom trajnom svađom oko isporuke gasa ophode prema EU suštinski zavisi od društvenog sistema i političke kulture koji vladaju u određenom trenutku.

Narandžasta revolucija pre pet godina pokazala je kako pomno Moskva posmatra sve što se događa u Kijevu, do koje mere pokušava da utiče na tok stvari. Tada je Moskva propala sa svojim isuviše nespretnim zalaganjem za falsifikatora izbora Viktora Janukoviča. Sada taj isti Janukovič kao nominalni favorit ulazi u trku u drugom krugu predsedničkih izbora 7. februara. Juliju Timošenko, negdašnju predvodničku figuru narandžaste revolucije, jasno je uspeo da drži na distanci. To samo po sebi kazuje gotovo sve o odnosima unutar Ukrajine.

Pa čak i da Timošenkova pobedi u drugom krugu (što je ona apsolutno u stanju da uradi), to ne bi značilo poznu pobedu narandžaste revolucije. Otada se isuviše toga dogodilo i isuviše toga je propušteno. Dobar deo krivice snosi Viktor Juščenko, koji je još u funkciji predsednika, ali je do nogu poražen dobivši svega oko pet procenata glasova. Timošenkovoj, koja potiče iz starog, autokratskog sistema, prosto nedostaje harizma da bi bila junakinja revolucije.

Napad na Juščenka otrovom (koji sve do dana današnjeg nije razjašnjen), doneo mu je popularnost. Međutim, saučešće nije nikakva politička kategorija. A umesto da se beskompromisno bori za svoju viziju Ukrajine orijentisane prema Zapadu i da traži saveznike, on se upustio u politiku blokada – takođe, pa čak i pre svega, protiv svog bivšeg saborca, Timošenkove.

Poraz Juščenka je utoliko tragičniji što je on kao jedini vodeći političar imao jasnu viziju budućnosti svoje zemlje. Moguće je diskutovati o tome, da li je bilo pametno protiv velike većine stanovništva bubnjati u koristi pristupanja NATO-u. Neosporno je, međutim, da zemlja sa takvim geopolitičkim položajem bez čvrstog ukorenjivanja u određeni sistem bezbednosti predstavlja opasan vakuum. Moskva je bez ikakve sumnje umela da iskoristi šansu koju joj je pružila unutrašnja blokada Kijeva. Kremlj ovoga puta čak nije morao ni ponovo da zapreti zaustavljanjem gasa. I bez toga je poodavno jasno da će svaki budući predsednik morati da se nagodi s njom.

Evropska unija, koja je ranije svojim spretnim posredovanjem učestvovala u uspehu narandžaste revolucije, ima baš velikog udela u dubokoj ukrajinskoj bedi. Jasna perspektiva učlanjenja bila potisla bi pitanje NATO-a, Moskva bi time bila umirena, a reformske snage u Kijevu bi se ohrabrile. Međutim, shvatanje široke perspektive, strateško razmišljanje i odgovarajuća hrabrost retko su posejani u dobro situiranoj Evropi.