Počevši od engleske kraljice sve do otpuštenog radnika automobilske industrije u Detroitu, svi se pitaju kako je moguće da eksperti nisu videli da preti finansijska kriza. Neprijatno pitanje. Kako oni koji donose političke odluke mogu biti sigurni da se finansijska katastrofa neće ponoviti, ako očigledno nisu imali pojma da će se ona ikada dogoditi?

Odgovor ne umiruje. I nadalje postoji opasnost da je finansijska kriza samo utonula u zimski san i postepeno se pretvara u krizu državnih dugova. Razlog što investitori sada pokazuju više poverenja nego pre nekoliko meseci leži u tome što su vlade širom sveta ispod velikih delova finansijskog sistema postavile sigurnosnu mrežu. Istovremeno su države nagomilavanjem masivnih deficita pokrenule privredu, a centralne banke kamate spustile gotovo na nulu.

Ali zar sveobuhvatna državna velikodušnost može da bude vrhunac mudrosti? Mere obezbeđivanja funkcionišu zbog toga što se duboko poseže u džepove onih koji plaćaju poreze. Međutim, jednog dana se svaki isprazni. Kada zaduženje država dostigne nivo kakav je inače poznat samo posle ratova, očigledno je da takva strategija ne može da se pokaže kao trajna.

Ako je tako, postavlja se pitanje dokle države mogu da nagomilavaju dugove? To mi ne znamo. Ekonomisti, koji rade naučno, razvili su instrumente da bi unapred predskazali koje su nacionalne ekonomije najviše izložene finansijskoj krizi. Međutim, iako umemo da identifikujemo faktore rizika, vremensko određivanje je praktično nemoguće.

Naši modeli pokazuju da čak i masivno prezadužena nacionalna privreda teoretski može da se održi na površini godinama, pa i decenijama pre nego što dođe do sloma. U krajnjoj liniji, sve se svodi na poverenje i koordinaciju iščekivanja, što zavisi od ljudske prirode, koju je nemoguće pravilno izmeriti. Zbog toga možemo da kažemo koje su zemlje najviše izložene opasnosti, ali ne možemo tačno da odredimo gde će i kada izbiti sledeća kriza.

To je baš kao i predskazivanje srčanog infarkta. Čovek koji je debeo i ima visok krvni pritisak sa visokim vrednostima holesterola statistički će verovatnije doživeti težak infarkt srca ili mozga nego ljudi koji nemaju takve faktore rizika. Pa ipak, mogu da prođu i decenije, a da čovek koji je u opasnosti zbog rizika nema nikakav problem. Istovremeno, postoje ljudi kod kojih se sabira samo malo faktora rizika, pa su ipak izloženi infarktu srca.

Naravno da stalno proveravanje potencijalno pruža veoma korisne informacije da bi se izbegao infarkt srca. Na kraju krajeva, te će informacije pomoći isključivo u slučaju da se dotična osoba leči i eventualno iz osnova promeni način života. To važi i za finansijske sisteme.

Zapravo, nijedna nacionalna ekonomija nije imuna na finansijske krize, bez obzira koliko investitori i političari pokušavaju da sebe ubede da nije tako.

Građane uveravaju da države neće da se slome pod bremenom dugova. U stvari, države izbegavaju da izmire svoje dugove: ili potpuno obustavljaju plaćanje ili to postižu pomoću inflacije. Tako su čak i SAD sedamdesetih godina prošlog veka svoje dugove uspešno inflacionirale na račun Evropejaca. Tridesetih godina su zlatnu podlogu dolara smanjili sa 20$ na 34$ za uncu, što je imalo sličan efekat.

Dobra vest je da je kriza dotle pod kontrolom dok država garantuje svoje dugove. Loša vest je da tempo kojim država gomila svoje dugove već posle nekoliko godina može da izazove nov talas finansijske krize. Najveću brigu izaziva zavisnost Amerike od stranog novca, pre svega iz Kine – neuravnoteženost kojom je verovatno popločan temelj sadašnje krize. Azijati shvataju da bi u slučaju daljih povećavanja papirnatih dugova došli u opasnost da dožive istu sudbinu kao Evropa pre tri decenije, kad su se nagomilali dugovi SAD koji su se istopili u inflaciji.