Rusija: Kula Vavilonska

Martin Gilman, "The Moscow Times"

Do sada se gotovo svako od nas suočio sa nekim oblikom najvirulentnije ekonomske krize još od Velike depresije. To je velika nepredvidiva destruktivna sila koja je ponizila nekad moćne finansijske institucije ili kompanije, zbunila ekonomiste, uništila investitore, preplašila potrošače i izazvala stručnu javnost širom sveta. Prirodno je da u vremenima velike konfuzije i očaja mnogi ljudi upiru poglede u svoje lidere u potrazi za rešenjem. To je kontekst u kojem su velika očekivanja mnogih usmerena ka drugom samitu Grupe 20 zemalja u Londonu 2. aprila. Međutim, više je nego verovatno da će se predsednik Dimitrij Medvedev sa tog susreta vratiti praznih ruku.

G20 "šerpasi" sastaće se u utorak u Londonu da bi pripremili agendu za samit. Nesumnjivo, još jednom će proizvesti prazna obećanja o izbegavanju protekcionizma, koordinisaće politikom, osnaživaće prekomorsko zakonodavstvo i reformisaće međunarodne finansijske institucije. Mnogo napora biće uloženo u potrazi za žrtvenim jagnjem ili na sekundarne teme poput taksenih začkoljica. Mnogo reči biće potrošeno na koordinaciju regulatornih režima, iako su američke vlasti već insistirale na pravu da nastave da upravljaju svojim regulatornim i finansijskim institucijama i tržištem onako kako žele. U svakom slučaju, teško je pretpostaviti da će se tako heterogena grupa složiti oko mnogo čega. Članstvo tih zemalja nosi sa sobom kako geografske i socijalne tako i ekonomske aspekte. Ovom društvu ne pripadaju neke od zemalja koje su realno najveće svetske ekonomije, poput Irana i Tajvana, a pripadaju druge zemlje manje ekonomske snage kao Saudijska Arabija, Argentina i Južna Afrika.

Pored toga, Rusija, Kina i druge zemlje sa rastućom ekonomijom, nova kreditorska klasa XXI veka, umnogome su obespravljene u odnosu na one koji kontrolišu međunarodne finansijske i ekonomske institucije. Ukoliko G20 zaista nešto želi da promeni, jedini način je da shvati novu realnosti i skupi dovoljno političke hrabrosti za redefinisanje moći i kontrole globalne ekonomske sile. Iako to tako možda ne izgleda, ovo je šansa za Medvedeva da pokaže stvarno liderstvo.

U kontekstu koordinisanih napora da se simulira globalna ekonomija, kako je ekonomski savetnik u Beloj kući Leri Samers rekao nedavno, ruke Rusije su vezane. Za razliku od mnogih zemalja gde je velika ekspanzija javne potrošnje ograničena velikim javnim dugom, Rusija ima nevelika inostrana dugovanja (četiri odsto GDP-a krajem 2008). Umesto toga, nastojanja Rusije da uveća javnu potrošnju ograničena su inflacijom. Stopa inflacije u februaru porasla je za 13,9, dok je u periodu između novembra i januara bila oko 35 odsto. Efekti devalvacije mogu da traju do aprila dok se ne proceni uticaj realnog, smanjenog državnog prihoda na inflaciju. Nije izvesno da će zvanična predviđanja za stopu inflacije od 13 odsto u 2009. godini biti realizovana, što umnogome zavisi od rebalansa budžeta za ovu godinu.

Nemačka: Kapital za svakoga

Hans–Ulrih Jirges, "Stern"

Jedna ideja doživljava istorijsku šansu. Kriza ruši bedeme najmoćnijeg neprijatelja i za čas ga pretvara u saveznika. Stari ideološki principi se pretvaraju u prah i pepeo, i sa desne i sa leve strane se otvara put novog privrednog poretka u pravcu narodnog kapitalizma… Socijalna tržišna privreda se nanovo definiše kao treći put između kapitalizma i socijalizma, koji ima i te kako čvrste temelje.

Marija-Elizabeta Šefler, milijarderka (šefica koncerna za proizvodnju delova za automobile), ogrnuta crvenim šalom ide na hodočašće crvenom sindikatu metalaca i na srebrnom poslužavniku kapitala ne nudi samo suodlučivanje u nekada patrijarhalno vođenoj firmi, nego za oko 70.000 radnika čak suvlasništvo. Ako se slože da se u maju plate ne povećaju, to će se od 2011. godine nagraditi učešćem u dobiti.

Istovremeno nemački sindikat metalaca javno pokreće razgovor da se kod proizvođača automobila Opel složi i sa smanjenjem plata, ako se za uzvrat dobije suvlasništvo za radnike. Ranije su sindikati bili najžešći protivnici učešća u kapitalu, jer bi to išlo na račun plata. Sada šef sindikata pokrajine Hesen, Armin Šild, član upravnog odbora Opela, nudi da se deo plata pretvori u suvlasništvo 26.000 radnika automobilske industrije pod uslovom da se Opel izdvoji iz grupe oko Dženeral motorsa.

Levica odbija učešće države u preduzećima, ali zahteva učešće radnika. Oskar Lafonten, kopredsednik (neokomunističke) Leve partije, kaže: "Udruživanje članova kolektiva biće preduzeća budućnosti." Konkretno, koncepcija glasi: "Učešće u vlasništvu uvek treba da se obezbedi čitavom kolektivu. Ko postane deo radnog kolektiva, postaje suvlasnik, ko napusti preduzeće na odgovarajući način, gubi sva prava i obaveze."

Model levice glasi "pola-pola". Naime: "Polovina bruto investicija i dobiti svake godine treba da postane vlasništvo kolektiva", i to u svim preduzećima, koja "na osnovu svog prometa ili broja zaposlenih imaju bitan regionalni ili savezni značaj".

Nekada je levica bila protiv učešća radnika u vlasništvu, smatrala da je to manevar prevare kapitala, borila se samo za veće plate. Kakav zaokret!

Kakva čudna mešavina ideologija: hrišćansko-demokratska partija CDU, koja je "izmislila" učešće radnika u kapitalu, otvoreno se zalaže za nacionalizaciju i eksproprijaciju. A levica, istorijska naslednica realno-socijalističke nacionalizacije, otkriva suvlasništvo za radnike, zahteva samo još podržavljanje banaka.

Što se tiče učešća u dobiti i kapitalu, to još nije društvena koncepcija bez ikakvih protivrečnosti… Međutim, stvar se pokrenula, i to mnogo više nego što je koaliciona nemačka vlada očekivala na osnovu svojih skromnih instrumenata za predviđanje potrebne pomoći.

Trenutno na raspolaganju stoji još jedna moćna poluga da bi se na odlučujući način unapredio projekat. Vladajuća velika koalicija, (CDU i socijaldemokratski SPD) samo treba da iskoristi čas. Fond pomoću kojeg država hoće da pomogne preduzećima koja su na mukama, težak je 100 milijardi evra. To je drugi "kišobran" pored posebnog fonda za banke. Novi ministar privrede, Gutenberg, već je formulisao prve uslove za preduzeća, koja bi mogla dobiti državnu pomoć: Pre svega treba da su bila zdrava pre krize, a osim toga da iznesu održivu koncepciju za budućnost.

Tome bi se mogao dodati još jedan uslov: Ako ga još nema, preduzeće neka prikaže model učešća u kapitalu za svoje radnike, i to model koje bi bio napravljen u zajednici sa Savetom preduzeća. Unutar nemačke privrede već postoje brojna individualno skrojena rešenja.

Država uopšte ne bi trebalo da se bavi detaljima. Ako građanin, koji plaća porez, stavlja na raspolaganje neobično velike sume radi spašavanja preduzeća, ima pravo na protivuslugu. Vlasništvo stvara određene obaveze, državna pomoć takođe.

Kina: Azijska prednost je strpljenje

Andru Šeng, "Ist Azija Forum"

Zahvaljujući gigantima poput Gandija, Nehrua, Maoa i Denga, povratak Kine i Indije na svetsko tržište promeniće XXI vek. Ako pogledamo iz makroistorijske perspektive, uvidećemo da se odnos moći između "zrelih" ekonomija i ekonomija u porastu dramatično menja – Indija i Kina imaju rast od osam odsto na godišnjem nivou, dok Amerika, Evropa i Japan imaju rast manji od dva odsto godišnje. Prema nekim predviđanjima (Angus Medison), Kina će do 2018. godine preuzeti dominaciju svetskim tržištem od SAD, Indija će biti na trećem mestu; do 2030. godine azijsko tržište sa Japanom ostvarivaće 53 odsto svetskog GDP-a, dok će Evropa i Amerika moći da računa sa 33 procenta. Zaključno sa 2007. godinom, Azija (sa Japanom) imala je u procentima 66,8 zvaničnih svetskih rezervi, oko 55 odsto svetske populacije, i 24,5 procenata svetskog GDP-a, ali samo 16 odsto kvoti MMF-a. Azijsko finansijsko tržište biće najveće u svetu u narednih deset godina, pod pretpostavkom da se finansijski proboj u Aziji nastavi.

To je bila slika budućnosti projektovana pre nego što je nastala svetska ekonomska kriza.

Kako je Nehru predvideo, potpuno će se preokrenuti ekonomska, politička i finansijska slika. Međutim, ključne odluke koje se budu donosile u "zrelim" i "rastućim" ekonomija u narednih pet godina, oblikovaće konačan ishod svetskih ekonomskih gibanja. Svetska ekonomska kriza koja je počela 2008. godine, predstavlja glavnu tačku preokreta poput Velike depresije tridesetih godina koja je dovela do Drugog svetskog rata i preoblikovala ekonomski život u narednih 80 godina. Najzad, kriza će indukovati promene u ekonomskoj teoriji, filozofiji i institucionalnoj strukturi.

Svetska ekonomska kriza je duboko politička po svojoj prirodi. Možda je erupcija izbila na finansijskom polju i pojavila se u obliku krize, ali rešenje mora neizbežno biti političko zbog distribucije gubitaka koji će biti visoko arbitrarni i kontroverzni. Sve krize moraju da reše vlade zemalja u kojima je ona nastala, ako ne u mandatu jedne onda u mandatu druge vlade. Finansije su u funkciji sektora nekretnina, a tri funkcije finansija su najvažnije: zaštita svojinskih prava, smanjivanje troškova transakcija i visok nivo transparentnosti. To je zapadni koncept koji nije baš najbolje shvaćen u azijskim iskustvenim okolnostima.

Međutim, narodi Azije stiču prednost u pragmatičnom pristupu, dubokoj istorijskoj i kulturnoj mudrosti prihvatanja života onakvim kakav jeste i prilagođavanja novonastalim okolnostima. Narodi Azije imaju svoja nacionalna prava, ali i globalne odgovornosti. Kako ćemo nastaviti dalje zavisi od kolektivnog strpljenja i razumevanja onoga što drugi pričaju, kako bismo našli pravi put u budućnost.