Anders Fog Rasmusen, novi generalni sekretar NATO-a, najavio je prioritete ove organizacije koji će, prema njegovom mišljenju, biti skupi, kontroverzni i teško dostižni. No, prvi i najznačajniji prioritet je Avganistan, zemlja u kojoj NATO trenutno ima 64.000 vojnika i gde bi alijansa trebalo da pokaže jedinstvo, posvećenost i kredibilitet u cilju stabilizacije jedne od bezbednosno najugroženijih zemalja. Bivšeg danskog premijera očekuje obnova skrhanih veza sa Rusijom, odnosno pretvaranje odnosa uzajamnog nepoverenja u ono što se naziva "pravo strateško partnerstvo". Najzad, Rasmusena čeka i stišavanje besa Turske i drugih muslimanskih zemljama zbog toga što je ranije, na mestu premijera Danske, odbio da zabrani izlaženje danskih novina u kojima su objavljene karikature proroka Muhameda.

Osim toga, generalni sekretar mora da odgovori na možda najveći izazov ubeđivanja 28 zemalja članica ove organizacije da NATO i dalje igra značajnu ulogu stuba zapadne politike odbrane i bezbednosti. Međutim, šezdeset godina od svog osnivanja, NATO je izgubio svoj suštinski cilj – odbranu Zapadne Evrope od Sovjetske vojne pretnje, a u međuvremenu nije našao alternativni ubedljiv razlog za postojanje. Kao regionalna bezbednosna alijansa nije uspeo da se snađe u procesu proširenja i uključivanja u svoje redova dojučerašnjih protivnike iz doba hladnog rata. Kao motorna snaga politike odbrane nije uspeo da razreši zbrku argumenata o opremi, strategiji i nacionalnim interesima.

Glavna pretnja za alijansu danas je njena ravnodušnost. Evropljani konzistentno ne uspevaju da daju svoj ravnopravan udeo u budžetu NATO-a i nastavljaju da se skrivaju ispod nuklearnog kišobrana moći svog najvećeg člana, Sjedinjenih Američkih Država. Amerikanci, s druge strane, radi su da premoste NATO kada je reč o vojnim operacijama koje oni nazivaju "koalicijama dobre volje", sastavljenim od onih naroda koji su u mogućnosti da isporuče veliki broj vojnika i reaguju brzo.

Gospodin Rasmusen mora da pronađe način da ubedi partnere u alijansi da je njihova dužnost da izdvoje približno podjednaki iznos novca za budžet NATO-a. Pored toga, mora da ih ubedi da bi trebalo podjednako i da rade. Sve dok postoje kočnice ove ili one članice, vojne aktivnosti NATO jedinica u Avganistanu su apsurdne. To podriva koherentnost NATO-a i pruža talibanima idealnu mogućnost da podele snagu NATO-a, nepobedivu na papiru, u gomilu malih nekoordinisanih grupica.

Popravljanje odnosa sa Turskom ne bi trebalo da bude težak posao – Rasmusen je dovoljno vešt u ubeđivanju ove moćne zemlje članice da nije antimuslimanski raspoložen. Posao sa Rusijom biće teži i dugotrajniji. Najteži zadatak je premošćivanje Atlantika.