Prošle nedelje smo proslavljali smrt svojih neprijatelja. Čuli smo za veliki uspeh NATO-a u ubijanju potomaka Moamera Gadafija, a zatim smo čuli da je ubijen Osama bin Laden, najozloglašenija osoba na svetu posle Adolfa Hitlera. Televizijske stanice emitovale su slike oduševljene gomile koja na trgovima proslavlja smrt. Ove scene su me prilično uznemirile… Nije li zapravo vest o nečijem ubistvu tužna? Sećam se slavlja na ulicama Palestine kada je emitovan snimak o rušenju Kula bliznakinja u Njujorku, i svog osećaja odvratnosti, tuge i stida zbog reakcije tih ljudi. Opet osećam to isto gledajući slične scena na ulicama Njujorka i Vašingtona.

Zar nije pravda kad se pred sud izvedu pojedinci koji su počinili ratni zločin, umesto da se smrtna presuda izvrši na licu mesta? Izgleda da nisam u pravu. Činilo mi se i da je prezir prema Velikoj Britaniji i SAD uzrokovan imperijalističkom spoljnom politikom ovih zemalja, a ne video-porukama jednog čoveka. Izgleda da opet nisam u pravu. NATO je bombardovao Libiju i usmrtio troje Gadafijevih unučića i njegovog sina, i ljudi su slavili. Zbog čega su tačno kriva ova deca? Da li je normalno radovati se njihovoj smrti zato što su oni navodno "đavolje seme"?

Istina je da uslovi u kojima se razvila ideologija Bin Ladena nisu izmenjeni. Izraelska okupacija Palestine još traje, kao i okupacija Iraka i Avganistana. Bombardovanje Libije se nastavlja. Ne slavimo, doduše, pogibiju neimenovanih žrtava našeg "vojnog humanizma", ali se ne osvrćemo na njih, ignorišemo ih.

Ako je Bin Laden ubijen, da li je svet postao bolje mesto? Da li sada treba da se osećamo bezbednije? Ne osećam se tako zato što znam da moja zemlja sa hiljadama vojnih baza širom sveta i dalje oko sebe širi arogantnu viziju svetskog policajca. Mislim da je to jedan od razloga što Bin Laden nikada nije izveden pred sud; možda zato što bismo mogli da saznamo ko je izdavao a ko primao naređenja…

"Mislim da je ćutnja gora od svih zločina", peva reper Lup Fijasko u svom najnovijem hitu. "Reči koje nikad nisam izgovorio / Strah je jadna emocija koju prezirem/ Bojimo se skoro svega / Strah nas je da kažemo istinu…"