Kada su moja deca bila mala, najviše su volela priču o Fungusu Bugimenu Rejmonda Brigsa. Te 1977. godine ova priča je bila pomalo kontroverzna zbog lika Bugimena – zelena izborana koža, dugačak jezik kojim je hvatao muve, ogromne nozdrve, tri bradavice. Od mračnog i hladnog, ljigavog sveta Bugidoma decu je podilazila jeza i pretvarala se u noćne more… No, baš takvog kakav je, glavnog junaka klinci su zapravo voleli. Ne samo zato što kad ga upoznaš shvatiš da nije tako loš već i zbog njegove ružne žene, mršavog sina i savršene preciznosti lika. Postalo je nemoguće plašiti decu Bugimenom, zato što oni znaju ko je Fungus.

Sada svi znamo Fungusa, Bugimen nas je već uhvatio. Živimo u Republici Bugidom. Pretnja uzornim građanima da će "Bugimen doći da ih odvede", jednostavno više ne funkcioniše. Nedavno je jedan moj uvaženi kolega upozorio na činjenicu da ukoliko ne pristanemo na određene zahteve, MMF će nam zakucati na vrata. Šta će nam to tačno MMF uraditi? Drastično smanjiti socijalna davanja? Dovesti nas do najvećih klasnih razlika u Evropi? Reći da ne možemo da finansiramo vakcinu protiv cervikalnog raka? Uvesti poreze na plate i penzije?

Većina ljudi sa kojima sam razgovarao smatra da dolazak MMF-a može da znači olakšanje, ne samo stoga što strahuju da stvari mogu da budu još gore. Veruju da možda nije tako strašno da dođe neko sa strane i počne da ruši vrata pred sobom. Da ne bude zabune, ne smatram da je dobro predati ključeve od tih vrata MMF-u, niti tvrdim da mi to činimo. Prosto, kada ste usred najgoreg ekonomskog kolapsa u razvijenom društvu, intervencija spolja više je obećanje nego pretnja.

Takva logika može da se primeni i na evropsku superdržavu. Antilisabonski lobisti nastavljaju da pričaju svoju priču: negde tamo daleko, iza naših leđa, sprema se nekakva zavera u kojoj se neki ljudi spremaju da preuzmu kontrolu nad našom državom i da nas rasprodaju. Trebalo bi valjda da nam bude jasno, kažu protivnici Lisabonskog sporazuma, da se evropski zaverenici sastaju noću u Frankfurtu i Briselu, u očajničkom naporu da postignu neverovatnu cenu za sveto ostrvo u Atlantiku. Ako je tako, onda su oni luđi od svih Bondovih lunatika. Ali ako nisu ludi i ukoliko bi evropske vrednosti i "glupave" inostrane navike (poput brzih vozova, bolnica za radničku klasu i škola koje nisu prenatrpane) zahvatile i našu zemlju,… onda je to možda dogovor o kojem vredi razmišljati.

Ne zastupam interese evropske superdržave više nego što se molim da nas MMF preuzme. Prosto sugerišem da je paranoidni stil irskih političara prevaziđen. Paranoja je jedan od oblika egoizma, ona hrani pretpostavku da ostatak sveta smatra da je vaša važnost tolika da je neophodno danima sedeti i smišljati kako da vas pobede. Tužna realnost je da mi nismo toliko važni. U MMF-u postoje ljudi koji bi mogli srećno da okončaju svoju karijeru bez postignutog dogovora i sređivanja haosa koji su ostavili za sobom irski bankari i ostali.

Postoje evropski lideri čije interesovanje za Irsku prilikom održavanja samita ne traje duže nego kada se izgovori "Riverdens".

Možemo li da sprovedemo debatu o MMF-u, Lisabonskom sporazumu a da ne zovemo u pomoć Bugimena da nam pojača argumentaciju? Plašimo se da će nas "oni zbrisati" i istovremeno se nadamo da će nas spasti od nas samih. Emocije nam nisu od posebne pomoći u stvarnom svetu gde smo zaglavljeni zbog posledica nečinjenja, ili činjenja glupih ljudi koje smo sami birali. Na svemu tome, Fungus blagodari dok se baškari u svojoj slinavoj, zagnojenoj postelji i kopa nos, razmišljajući – o čemu bi drugom osim o Irskoj.