Sport je mnogo više od igre. Dok uzbuđeno iščekujemo ovogodišnje Svetsko prvenstvo u fudbalu, ujedno shvatamo njegovu moć i mogućnosti promena. Milijarde fudbalskih fanova već pedesetak godina nestrpljivo čekaju svako prvenstvo. I ja sam od tih, i to ne samo zato što Gana, moja otadžbina, ima veliku šansu već stoga što ovo takmičenje može da donese našoj planeti više pozitivnih efekata nego što to mogu sve konvencije i ugovori zajedno. U vremenu u kom živimo, nasilje i etničko-religijske tenzije uporno zamračuju čovečnost. Svetski fudbalski kup ima veliki potencijal da sruši barijere i suprotstavi se stereotipima.

Do sada smo mogli da se uverimo kako sport pomaže u prevazilaženju duboko ukorenjenih konflikata i tenzija. Osvrnućemo se na uspeh iračkog nacionalnog fudbalskog tima na prvenstvu u Aziji koji je izazvao ushićenje u svim lokalnim zajednicama u celoj zemlji, gde inače caruje nasilje. Ekipa sastavljena od sunita, šiita i Kurda pokazala je građanima Iraka šta može da se postigne jedinstvom i saradnjom sve tri strane. Ili, uzećemo drugi primer – zlatna medalja na 400 metara koju je osvojila Aboridžinka Keti Frimen na Olimpijadi u Sindeju 2000. godine. Ona je učinila mnogo više u ujedinjavanju Australije i njenom suočavanju sa prošlošću od bilo koje akcije vlade te zemlje. I naravno, Svetski ragbi kup 1995. godine, nedavno opisan u filmu Invictus, odnosno trijumf reprezentacije Južnoafričke Republike. Predsednik Mandela je znao da, upravo kao što sportski bojkot podriva aparthejd, tako i učestvovanje pomaže u zalečenju ožiljaka.

Ubeđen sam da ovogodišnji svetski kup ima slične potencijale u redefinisanju odnosa i veza, izvan Afrike i unutar nje. Takođe sam uveren da ovaj sportski događaj može mnogo da utiče na promenu imidža kontinenta, odnosno slike obojene predrasudama o Africi. Najpre, Fudbalsko prvenstvo je ogromna šansa da Afrika pokaže kako se promenila nabolje, za razliku od one slike koju ostatak sveta vidi u udarnim vestima. Ne poričem da u Africi postoje države u kojima su se problemi i nasilje čak pogoršali, ali one su u manjini. Postoji više afričkih zemalja u kojima su demokratija i poštovanje ljudskih prava utemeljene vrednosti, i gde su vlast i civilno društvo pokazali znatne pomake a mogućnosti boljeg života i napretka proširene na veći segment populacije. Pre četiri godine na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj mogli smo da vidimo drugačiju Nemačku, mnogima se percepcija o toj zemlji izmenila posle toga.

Mnogi posmatrači i učesnici ovogodišnjeg fudbalskog prvenstva biće prilično iznenađeni neverovatnim napretkom i pozitivnim stavom ljudi u Africi, a nadam se i uspehom fudbalskih timova. Ovo su samo dva od mnogih pozitivnih efekata svetskog kupa, koji pokazuju da dobre strane sporta nisu samo lične. Sport nije samo "kupovno-potrošački" proizvod razvoja, on je motor društvenih promena. Nesumnjivo velika moć sporta da učini svet boljim mestom za život dovodi do suštinskog pitanja. Ako se na događajima poput svetskih kupova toliko ljudi okupi u "dobrom duhu", zašto se odmah po završetku sve zaboravi? Zašto svi govorimo istim jezikom dok igraju naši timovi bez obzira na to da li živimo u Manili, Mančesteru ili Montevideu, ali se ne razumemo čim se manifestacija završi? Zašto se principi humanosti predstavljeni u Olimpijskog povelji primenjuju samo na način igranja, trčanja ili plivanja, a ne i na biznis ili politiku? Sportski potencijal u okupljanju ljudi je nenadmašan, ali od nas zavisi da li ćemo ostati okupljeni.