Angela Merkel može da bude zadovoljna uspostavljanjem stalne zaštitne mreže za slabašne zemlje evrozone. Ali povoda za radost nema. Zaista teška vremena, u kojima evrozoni preti podela, tek predstoje kancelarki Nemačke. Jer, sve je više napetosti i neslaganja, umesto da ih je sve manje. Najnovijim sporazumom samo se dobija na vremenu.

Kada je Merkelova jesenas izjavila da ne insistira samo na pooštravanju pakta za stabilnost evra već da će podržati opstanak Fonda za spasavanje samo ako se i privatnim poveriocima ispostavi račun, skoro sve zemlje Evropske unije, kao i banke, bile su užasnute: Merkelova će svojom politikom onespokojavanja evro još da gurne u ponor, moglo se tada čuti.

U međuvremenu su partneri iz EU doduše popustili, ali škrgutajući zubima. Nemica je uglavnom dobila šta je zbog unutrašnjopolitičkih potreba tražila, kako bi smirila zemljake, koji su počeli da žale za jakom nemačkom markom. Šefa evrozone Žan-Klod Junkera, koji se protivio, Merkelova je načisto oduvala.

I tu je kraj dobrim vestima za nemačku kancelarku, koja je u 2010. izrasla u centralnu ličnost evropske politike – više još, nego što bi kao predstavnica zemlje sa tako izvanrednim privrednim rezultatima imala pravo. I upravo u tome leži problem.

Nemačka dominacija unosi nervozu u partnerske države, institucije EU, a pre svega u sve slabašniju Francusku. Da ne govorimo o onim članicama Unije, koje nisu u evrozoni. Njih jedva da neko nešto još pita. Bez Berlina više ništa ne ide. EU i evrozona tako se sve više razvijaju u pravcu dvoklasnog društva.

Ono što je unutrašnjopolitički očigledno povoljno za Merkelovu, na duže staze na evropskom nivou postaje breme. Nemačka, doduše, mora da predvodi, ali se očekuje i da se svrsta među druge. Inače će biti poremećena oduvek komplikovana ravnoteža moći, što bi na kraju nanelo štetu i najvećoj i najmoćnijoj članici EU. Bivši kancelar Nemačke Helmut Šmit je sažeo suštinu problema: bez zajedničke valute nema više ujedinjene Evrope. Više od 60 godina pomirenja bilo bi dovedeno u pitanje.

Najnovija prognoza konjunkture dopunjuje sliku: Kina i Rusija enormno rastu, SAD ide gore, dole. Samo Evropa u proseku mora da računa sa minimalnim rastom od ispod dva procenta. Razdor između zemalja koje čine srž evrozone (sa Nemačkom i Austrijom) i južnih Evropejaca (sa sve Irskom) će se produbljivati. Drugim rečima: osim pukih reakcija na krizu, Unija će morati da se doseti nečeg drugog.