Hajde da razmotrimo ovaj mogući scenario: kraj je novembra 2009. godine, završene su sve postizborne radnje u Avganistanu i pobednik je proglasio pobedu, bilo da je to Abdulah Abdulah (veća katastrofa za Pakistance) ili Karzai (manja katastrofa). Avganistanski lideri mogu da se dogovore o formiranju vlade najranije sredinom decembra, kada će američka administracija doneti konačnu odluku o politici SAD prema Avganistanu u zavisnosti od toga koji kandidat pobedi na izborima.

Razmatrane su dve varijante: ukoliko pobedi Abdulah Abdulah, popularan kod Paštuna, jedino razumno što bi moglo da se očekuje od Amerikanaca jeste da produže svoje vojno prisustvo, budući da će se voditi dugotrajan teritorijalni, etnički, religijski i društveno-kulturni rat u Avganistanu, a za to vreme "gostujuća" Al Kaida postaće znatno relevantnija organizacija sa povećanim brojem teritorijalnih baza.

Varijanta u kojoj je Karzai pobednik je od samog početka bila verovatnija, budući da je američka državna sekretarka eksplicitno sugerisala kakva bi tačno trebalo da bude avganistanska politika. To je bilo istom onom prilikom kada je, takođe eksplicitno, objašnjavala razliku između dobrog i lošeg talibana, iako se možda nije poslužila baš tim rečima. Tim povodom je takođe zvanično rekla da u budućnosti neće biti produženog prisustva američkih vojnih snaga u Avganistanu.

Što se Pakistana tiče, jedino ova varijanta sa Karzaijem na čelu države može da funkcioniše. Karzai nije poznat kao "pakofil" (ljubitelj Pakistana), ali ima dovoljno političke pameti da shvati koje su njegove mogućnosti i ograničenja bez obzira na znatno veće prisustvo i uticaj Indije u Avganistanu. Ovaj scenario ima prepoznatljivu geopolitičku dinamiku u regionu. Pakistanska armija planira završetak prve faze operacije u Vaziristanu sredinom decembra, a do proleća bi ova akcija trebalo da bude okončana. Do tada bi većina "loših talibana" koji se trenutno bore u Vaziristanu trebalo da bude ubijena, ukoliko ne izbegnu u region Severnog Vaziristana i pridruže se avganistanskim talibanima. Od 2006. godine naređenja su sa vrha Al Kaide prosleđivana kadrovima u pojedinačnim regionima, pa će stoga predsednik Avganistana Karzai morati da se sastane sa najmanje trojicom glavnih talibanskih šefova: Hekmatjarom, Hakanijem i Mulom Omarom.

Možda će do decembra biti jasno šta Amerikanci žele da Karzai uradi, a šta će onda ostati Pakistanu da uradi? Da pridržava bebu na kupanju, dok čeka da predsednik Karzai osigura uspešan povratak u domovinu onima koji su izbegli iz Avganistana posle 11. septembra. Karzai bi mogao namerno da održava konflikt u regionu kako bi Pakistan učinio nestabilnijim, nudeći mu male pravne i zakonodavne ustupke u pograničnom području. Ukoliko u tom trouglu Amerikanci–Karazi–talibani stvari ne budu funkcionisale najbolje, a svet očekuje od Pakistana da izvede treću veliku operaciju uklanjanja preostalih grupa – grdno će se razočarati. Dosta je bilo upotrebe vojnog kapaciteta Pakistana u cilju prikrivanja tuđih brljotina, podjednako regionalnih i domaćih. U svemu tome sigurno postoji neki pokazatelj za pakistanske igrače u vladajućoj političkoj eliti. Pakistanska vojska u Vaziristanu još jednom će stvoriti neophodan prostor za dijalog i političku asimilaciju. U tom bi slučaju nedostatak strategije nakon tako stvorenih šansi bio neoprostiv.

Pakistanci s pravom očekuju da "svane novi dan", nakon što su platili danak u krvi društveno-ekonomskom napretku, da ne govorimo o ekonomiji i ostalim mogućnostima. To Pakistanci očekuju od svojih političara, to Avganistanci očekuju od Karzaija – novu zoru.