Godina dana deli nas od 15. septembra 2008. godine, dana kada je bankrotirala kuća Lehman Brothers i početka kraja svetskog finansijskog sistema, a ipak smo samo na desetodnevnoj distanci od najgoreg izveštaja o nezaposlenosti u poslednjih 80 godina. S jedne strane, nema nikakvog razloga za obeležavanje "godišnjice", ako to tako zovemo, ali nema razloga ni da se slavi Dan radnika. Ova dva datuma su povezana. U ranim danima predsedničke kampanje, tadašnji kandidat Barak Obama bio je u prvim redovima zagrljen sa narodom, a dominantna tema cele njegove kampanje bio je plan oporavka ekonomije baziran na "pametnoj trgovinskoj politici i poštenim pravilima u globalnoj ekonomiji". Niko nikada ne bi trebalo da osporava težinu Obaminog zadatka nekoliko meseci pošto se srušilo finansijsko tržište. Ali, negde između kampanje i administracije, sa teme o zapošljavanju prešlo se na priču o uskrsnuću Vol strita.

Šta se dešava kada se priča o stvaranju novih radnih mesta kao glavnom ekonomskom fokusu uoči Dana radnika pretvori u podatak da je gotovo 30 miliona Amerikanaca efektivno nezaposleno, dok je 8,5 miliona američkih državljana bez posla više od šest meseci. Efektivna stopa nezaposlenosti je 18,6 procenata, a ne kako tvrdi zvanična statistika 9,7 odsto, zbog 14,8 miliona radnika koji su izgubili svoje povremene poslove ili poslove sa polovinom radnog vremena. Na svakog zaposlenog Amerikanca ide, prvi put u istoriji, po jedan nezaposlen. Osim toga, ovom računicom nije zahvaćeno 3,5 do 5 miliona mladih ljudi, koji su takođe bez posla.

Recesija sada zadaje bolne udarce zaposlenima i nazaposlenima, a broj američkih zaposlenih koji prelazi na državne bonove za hranu se povećao. Zaposleni u proseku rade samo 33,1 sat nedeljno, što je najmanje do sada zabeleženo, izveštava Financial Times.

Nesumnjivo je da prosperitet američke ekonomije primarno zavisi od toga da li će se jaka i velika srednja klasa dići sa dna, a sada se svi lideri, politički, poslovni i radnički, obavezuju da će dostići taj cilj. Oni shvataju imperativ nacionalne ekonomije, da mora da se balansira između sektora manufakture i usluga i prestanka dominacije ekstremnih kreacija bogataša sa Vol strita, odnosno "gospodara univerzuma".

Američki radnici moraju da se takmiče svakog dana sa ilegalcima i izmeštanjem miliona manufakturnih poslova u druge zemlje. Oduševljeno smo dočekali predsednikovu odluku da imenuje sposobnog Rona Bluma kao glavnog čoveka za revitalizaciju manufakture. Ali, nijedan pojedinac ne može stvarno da bude uspešan u sprovođenju kritičnog i monumentalnog posla bez fundamentalnog balansa između proizvodnje i Vol strita.