Za ulaz u priču o Margaret Tačer, poslužio sam se mišljenjem moje inteligentne 15-godišnje kćerke. Ona je rođena tri godine posle odlaska bivše premijerke sa vlasti, nikad je nije videla u akciji i nema neposredno sećanje na kontroverze iz njene epohe. Stoga, ona je odličan uzorak za ispitivanje semantičkog značenja reči "Margaret Tačer" u glavama današnjih mladih ljudi. Ovu srednjoškolku podučavale su dobre učiteljice levičarsko-liberalne orijentacije, čitala je i gledala na BBC-ju emisije o životu Margaret Tačer i može se reći da ima normalne kulturne reference jednog tinejdžera. Pokušao sam sa testom asocijacija. "Na šta prvo pomisliš kada kažem ‘Margaret Tačer’"?, pitao sam je. Napravila je pauzu i rekla: "Bili Eliot."

Eto, prijatelji moji, i dalje se vodi kulturni rat o zaostavštini prve žene na mestu premijera u Britaniji, 30 godina otkako je došla na vlast. Od Napoleona do Margaret Tačer nije bilo osobe koja je toliko podelila naciju. Za milione mladih ljudi koji su gledali film "Bili Eliot", Tačerova je zla, urokljiva svađalica čija je katastrofalna ekonomska filozofija kriva za razbijanje vekovnih rudarskih zajednica, osoba koja je svojom desničarskom dogmom inspirisala najniže osnove ljudske prirode. Ona je tvorac japija i čoveka iz Eseksa, duhovna kuma svih varalica, divljih dečaka-šampanjskih ovisnika koji su načinili toliko štete svojom pohlepom i bezobzirnošću. Ona je i dalje totem, krivac za sve što se desilo za dve decenije nakon što je napustila kancelariju.

Sačuvao sam svoje pretenciozno naslikao platno iz 1975. godine – litice Dovera viđene sa trajekta, a ispod slike piše: Dobrodošli u Britaniju, zemlju ekonomske krize. Teško je objasniti današnjoj omladini atmosferu morbidnog sažaljenja koje je preplavilo Britaniju sedamdesetih godina: čuveni brendovi propali, reputacija uništena zbog lošeg menadžmenta i sindikatske rigidnosti, beskonačni štrajkovi, tri radna dana, isključenja struje, najgora hrana u Evropi…

Gospođa Tačer je promenila sve, izuzev možda vremena. Nemojte pogrešno da me shvatite, nisam bio jedan od onih dečaka-torijevaca koji su imali poluerotske snove o Margaret Tačer – nikad me nije posećivala u snu u imperijalnoj plavoj bluzi. Iako sam bio apatičan i ciničan tinejdžer, mogao sam da primetim da ona povlači neke teške poteze. Najviše sam bio na njenoj strani tokom Folklandskog konflikta 1982. godine, iako je moj deda često govorio da će ubiti Tačerovu. Ipak, ono što je uradila, bilo je čisto i pravo.(…)

Margaret Tačer je dala ljudima samopouzdanje da kupuju akcije, da započnu sopstveni biznis, da se kreću najvišom društvenom lestvicom. Bila je oslobodilac, zadala je Laburističkoj partiji intelektualni šamar zbog čega su završili kao stranka sa novim imenom. Na neki način, najznačajnija politička zaostavština Margaret Tačer jesu Novi laburisti (sada ih ukinuo Gordon Braun)… Da, bila je provokativna i mnogi nikad ne mogu da joj oproste rečenicu da "ne postoji tako nešto kao što je društvo. Postoje muškarci i žene, i postoje porodice".

Margaret Tačer uvek će deliti Britance, koji su ionako podeljeni. Jedan deo nas uvek će se odricati gramzivih, niskih strasti koje ona pobuđuje, dok će drugi deo ostati svestan činjenice da su upravo takvi instinkti suštinski za ekonomski uspeh. Više od bilo kojeg lidera posle Čerčila, ona je iznosila teške, provokativne teze o odnosu pojedinca i države. Neke su bile neumesne, neke su bile preterane. Iznad svega, mnogo toga o čemu je govorila bilo je potrebno reći, a naročito je bilo važno da to kaže žena.