Za nepune dve nedelje, srpska kinematografija će dobiti peti igrani film za decu u ovom veku – Leto kada sam naučila da letim. Na pitanje zašto tek peti, ne postoji prihvatljiv odgovor. Biće da smo od silnog busanje u grudi i zaklinanja da su nam deca razlog zašto gradimo puteve i fontane, prevideli da je njima potreban i film. I da deca vrlo vole da gledaju filmove. I da su ona buduća filmska publika. I da je film prijemčiv učitelj. I tako dalje, i tako dalje.

Preciznosti radi, Leto kada sam naučila da letim nije peti film u ovom veku, nego od Čavke Miloša Radivojevića koji je snimljen 1988. godine. Sledili su ga Ljubavi Ane Morave Mihaila Vukobratovića koji nikad nije dovršen ali se računa, zatim Agi i Ema (2007) Milutina Petrovića, Princ od papira (2007) Marka Kostića, Peti leptir (2014) Milorada Milinkovića i Zlogonje (2018) Raška Miljkovića. U prošlom veku, situacija je bila neuporedivo bolja: nakon Čudotvornog mača Voje Nanovića iz 1950. odmah iduće godine snimljen je Kekec Jožeta Galea, da bi se tim tempom nastavilo sve do kraja sedamdesetih. A onda se stalo.

I film Leto kada sam naučila da letim, a i prethodni, Zlogonje, snimljeni su po knjigama Jasminke Petrović. Scenario za ovaj najnoviji napisala je Ljubica Luković, režirao ga je Raša Andrić, a glavnu ulogu, tinejdžerku Sofiju, igra Klara Hrvanović. Ta Sofija odlazi sa babom Marijom iz Beograda kod none Luce na Hvar, na letnji raspust, što joj naravno bude izuzetno smorno sve dok nova prijateljstava, porodične tajne, i razne morske dogodovštine ne pretvore to leto u ono koje se pamti.

Jasminka Petrović svoj roman opisuje kao “antiratnu priču koja pokreće razna pitanja – o identitetu, odrastanju, oproštaju, prekinutim porodičnim vezama, ratnoj pogibiji, odnosu starih i mladih, prvom poljupcu, ljubavi…” i kaže da je “najdublje zaronila u sebe upravo pri pisanju ovog romana”. Objavio ga je Kreativni centar još 2015. godine, preveden je na nekoliko jezika, po njemu je realizovana pozorišna predstava u produkciji FDU, deo je školske lektire za sedmi razred, i posle toliko godina od objavljivanja još uvek je bestseler.

“Krajem februara 2016. dobila sam mejl od meni tada nepoznate osobe, i tako je počela filmska verzija moje knjige”, kaže Jasminka Petrović. “U mejlu je pisalo da je SENSE Production zainteresovan za snimanje filma po romanu Leto kada sam naučila da letim. Otišla sam na sastanak, rekla ‘da’ i naša saradnja je otpočela. Za moju odluku, zapravo je bio ključan sam početak tog mejla: ‘Pišem Vam po preporuci zajedničke prijateljice Ljubice Beljanski-Ristić, čiji sam bio učenik u Školigrici.’ Ta rečenica mi je značila više nego bilo kakva profesionalna biografija. Ljubica Beljanski-Ristić zaslužna je ne samo za razvoj dramske pedagogije i drame u nastavi, već za utemeljenje domaće kulture za najmlađe. Tako da nije slučajno da je baš ona poklonila mladim producentima ovaj moj roman i na taj način postala kuma istoimenog filma. Uz veliku pažnju, naša zajednička prijateljica, pratila je ceo proces nastajanja filma, a ovih dana pruža nam snažnu podršku dok sa velikim uzbuđenjem iščekujemo premijeru.”

Reditelja filma Rašu Andrića upoznala je tek kad je otpočelo snimanje, ali je zbog njegovih kultnih filmova Munje i Kad porastem biću kengur imala utisak da oduvek zna. “Osim toga, sarađivala sam i družila sam se sa njegovim divnim roditeljima. Vladimir Andrić, moj kolega pisac, takođe je radio na scenariju Leta, što mi je posebno drago. Od trenutka kada se on uključio kao supervizor, prestala sam da čitam sve te nove verzije jer sam imala potpuno poverenje u njegov rad. Bojana Andrić, Rašina mama je istoričarka televizije, TV urednica, rediteljka i autorka čuvene emisije Trezor na RTS-u, pa je zbog svega toga razumljivo otkud mi taj osećaj da Rašu oduvek znam”, kaže Jasminka Petrović.

Film je sniman na Hvaru, u sred korone, ali uprkos tome u opuštenoj i kreativnoj atmosferi. Osim Klare Hrvanović, glavne dečje junake igraju Luka Bajto i Ema Kereta Rogić, a u ekipi su deca iz Beograda, Splita i Zadra. Olga Odanović i Snježana Sinovčić su Sofijine babe, a Žarko Laušević glumi deda Nikolu. “Deca ne samo da su veličanstvena pred kamerama, već su i u privatnim odnosima pokazali koliko su zreli, otvoreni, neposredni i beskrajno šarmantni. O njihovoj glumi, ali i o ishrani, odmoru, bezbednosti i dobrom raspoloženju brinuo je jedan manji tim”, kaže Jasminka Petrović. Zbog opasnosti od zaražavanja, tokom snimanja nije imala prilike da se druži sa njima, oni koji su sa kopna dolazili na Hvar bili su i izolovani i izdvojeni, zato što nikakav prekid snimanja nije dolazilo u obzir.

“Ima tim povodom jedna mala anegdota: kada sam prvi put došla na snimanje, Klara i ja smo spontano potrčale jedna prema drugoj raširenih ruku, a onda se sa svih strana čulo: ‘Neeeeeee! Korona!’ Nas dve smo se istog časa ukočile i u toj nekoj ludoj pozi stajale još neko vreme”, priča Jasminka Petrović. “Nedavno su u Beogradu snimani promotivni materijali za film, pa su se tako okupila sva deca. Tada sam ih videla na okupu. Bilo je mnogo galame, vikanja, smejanja, a rekla bih i zaljubljivanja. Tih par dana, bili smo gotovo non-stop zajedno. Kad bi se završilo snimanje odlazili su u šetnje po gradu. Među njima je bila i Ema, znatno mlađa od svih njih. Ona glumi lik Ane iz knjige. Veoma mi se dopalo kako je cela ekipa bila pažljiva prema njoj.”

U toku snimanja, priča Jasminka Petrović, bilo joj je posebno zanimljivo da prati “rad kostimografkinje Momirke Bailović i njene asistentkinje. Ponekad je bio dovoljan samo jedan detalj – kaiš, šešir ili ceger pa da se promeni raspoloženje junaka ili junakinje. Takođe sam posmatrala kako se grade likovi uz pomoć scenografije. U sobi male Ane nema Barbika već dinosaurusa, prekrivač nije roze kao kod mnogih njenih vršnjakinja već je u pačvork stilu, na sve strane vise perlice i ukrasi od papira, s obzirom da je Ana nasledila od nona Luce originalnost, kreativnost, maštu i spretne ruke. Kada sam ušla u kuću none Luce, krenule su mi suze od uzbuđenja. Svaki predmet je bio u funkciji lika. Scenografkinja Tajana Čačić Stanković i njen tim ne samo da su oživeli tu jednu kuću nadomak Starog grada, u selu Dol, već su oživeli i zapušten vrt. S obzirom da nona Luce izuzetno voli prirodu i gaji voće i povrće, scenografi su doneli svežu zemlju i posadili neophodne biljke. Nedavno sam pogledala film i potpuno sam očarana kako je reditelj Raša Andrić sa svojom ekipom nenametljivo, vedro, emotivno i duhovito uhvatio ideju knjige.”

Beogradska premijera Leta je 16. februara, a novosadska dan kasnije. Treba ga videti, ko zna kad će srpska kinematografija imati priliku da u svoj si-vi upiše šesti dugometražni igrani film za decu.