Za neki dan će Sveti Valentin, ili Sveti Trifun, što znači da smo u periodu poklona koji asociraju na zaljubljivanje i sećanja na besmrtne ljubavi i njihove aktere. U tom smislu, a za potrebe televizijskog priloga, urađena je nasumična anketa među srednjoškolcima jednog grada u Srbiji. “Romeo i Julija? Znam ko su, ubili su se. Da se nisu ubili, niko ne bi znao za njih. Ne razumem zašto nisu pobegli”, rekla je jedna srednjoškolka. “To je nešto iz srednjeg veka, iz lektire. To je prošlo”, procenio je momak pored nje.

Njihovi odgovori nisu površni, niti otkrivaju njihovu nezainteresovanost prema klasici i čitanju uopšte i prema vrednosti koju podrazumeva ljubav, kao što bi se moglo učiniti. Jer, kao što su rekli, velike ljubavi su samo one koje postoje u knjigama zato što su ih knjige učinile velikim, a takvih više nema, zato što posle Dostojevskog i Flobera niko i ne piše o njima. Evo samo dva primera.

Dante Aligijeri i Beatriče Portinari.

Bokačo, Danteov biograf i obožavalac, tvrdi da su se Beatriče i Dante prvi put sreli 1. maja, na praznik “kada blagost neba zaodene zemlju svojim ukrasima” u kući uglednog Folka Portinarija, koji je okupio susede na veselje. Tu je bila i njegova kćerčica Beatriče. Njoj je tada bilo osam godina, a Danteu – devet. Bokačo kaže da je ona bila “poprilično ljupka za svoje detinje godine, po ponašanju vrlo otmena i prijatna, a po držanju i govoru mnogo ozbiljnija i skromnija nego što je to njena mladost zahtevala. A osim toga, crte lice su joj bile vrlo nežne i izvanredno raspoređene, a lepota puna toliko časne čežnje da su mnogi mogli pomisliti da je to bezmalo nekakvo anđelče. Ona se, dakle, takva kakvu je opisujem, ukazala pred očima našeg Dantea na tom slavlju, verovatno ne prvi put, ali prvi put kadra da izazove ljubav. Njemu se, mada još dečaku, njena lepa slika toliko urezala u srce da se od tog dana više nikada, dok je bio živ, nije odvajao od nje.”

Devet godina kasnije, sreli su se drugi put, na firentinskoj ulici. Beatriče je bila u beloj lepršavoj haljini sa dve starije dame, ovog puta je pozdravila Dantea, što je pesniku bilo više nego dovoljno da njome bude očaran do kraja života. Nisu se upoznali, niti dodirnuli. Sve je ostalo na pogledu. Ali ona je za njega postala ideal obožavanja i divljenja, fantazija i san, muza, božanska vizija – kao što joj i ime govori. Ona je bila tajna, divljenje prema drugoj osobi. Nazvao ju je “prelepa dama moga uma”.

Beatriče se udala, a Dante oženio i imao petoro dece. Beatriče je umrla u dvadeset četvrtoj godini, a Dante je postao neutešan. Zbog čežnje za umrlom dragom iz mladosti, napisao je Božanstvenu komediju ne bi li se, prolazeći kroz Pakao i Čistilište, sreo s njom u Raju. Neposredno nakon toga je umro, 1321. godine.

Pet vekova kasnije, desila se slična priča, priča o Novalisu i Sofiji.

Novembar 1794. godine, na poslovnom putovanju tek diplomirani pravnik Georg Filip Fridrih baron od Hardenberga upoznao je Kristinu Vilhelminu Sofiju fon Kin. Njemu je tada bilo 22 godine, a njoj 12. Iduće godine su se verili. Tajno. Nekoliko meseci nakon toga, Sofija se razbolela i umrla 1797. godine, tek pošto je napunila petnaestu. Hardenberg je hteo da se ubije, međutim nekoliko godina kasnije verio se s drugom devojkom, Sofiju je učinio večnom, a sebe Novalisom.

Zaljubio se jako, koliko god jako može da se voli. Izgleda da je pričao o njoj svima do čijeg mišljenja mu je stalo, i da ju je sa svima upoznao. Gete i Šlegel smatrali su da je Sofija izuzetna devojka, a Ludvig Tik u biografiji o Novalisu kaže da je Sofija, iako još dete, graciozna i puna duhovne lepote, te da zrači nečim nadstvarnim i božanskim.

U zapisu, u književnosti poznatom pod naslovom Klarisa, skici na osnovu koje je verovatno trebalo da nastane Sofijin portret, Hardenberg kaže da je “prerano sazrela, htela bi da se dopadne svakome”, a zatim navodi njenu “potčinjenost i užasnutost ocem”, kaže da je jogunasta, da se prilagođava ljudima kojih se plaši, da je hirovita, da su joj drage dečje igre, pita se “čita li ona od svoje volje”, zatim primećuje i da “na poeziju ne gleda kao na nešto značajno”, pa i da “izgleda kao da još nije dospela do razmišljanja”, da bi odjednom, nakon nabrajanja tih ne baš dobrih osobina, u odvojenom odeljku napisao da “ona neće ništa da bude. Ona je već nešto.” Zapis je datiran u jesen 1796, kad su već bili vereni, i kad je Hardenberg znao za njenu bolest.

Neposredno pre nego što će upoznati Sofiju, Hardenberg se zainteresovao za romantizam, što je bilo presudno i po njegovu ljubav prema njoj i po njegov preobražaj u Novalisa.

Divljenje prema osobi u čijim osobinama nema osnova za divljenje, rezultat je Hardenbergove romantičarske potrebe da idealizuje stvarnost, a naročito devojku koju je odabrao da mu bude ljubav. Na kraju ovog zapisa, kao da oseća potrebu da opravda svoje mišljenje o ovako, daleko od idealne, Sofije, dodaje da su žene, ma kakve bile, savršenije od muškaraca. “Slobodnije su od nas. Mi smo uobičajeno bolji; ali one shvataju bolje od nas, shvataju sebe i saznaju bolje. Reklo bi se da su one po prirodi ono što smo mi tek po veštini, i da je njihova veština naša priroda.”

Sudeći po Sofijinim dnevnicima, njoj je njen dragi samo simpatičan. Dopadaju joj se njegova ljubavna pisma, ali ona odgovara na njih samo zato što je lepo vaspitana. Ponekad joj se čak desi da zaboravi kako se on tačno zove. Njegove teme njoj su nerazumljive i prilično dosadne. “Danas je Harderbergova poseta, opet se ništa nije desilo”, a deset dana kasnije “danas smo bili sami, uopšte se ništa nije desilo”, a sutradan “danas je bilo kao i juče”. Njena starija sestra Karolina oduševljena je Hardenbergom, naročito njegovim pričama o Fihteu, filozofu koji se u to vreme suprotstavio velikom Kantu. Sofiju ništa od toga ne zanima.

Kad je Sofija umrla, Hardenberg je počeo da piše više nego do tad, a dane u dnevniku je obeležavao brojem dana od njene smrti. Godinu dana kasnije, poslao je nekoliko tekstova uredniku časopisa “Ateneum”, i potpisao se kao – Novalis. U dnevniku je objasnio da je Novalis “od starine porodično ime i prilično odgovarajuće”, istina u obliku De Novalis, kao i da ga je moguće prevesti kao “krčilac nove zemlje”.

Sofija je iz dana u dan bila njegova velika tema. On ne prestaje da je voli, svoju mrtvu dragu i ljubav prema njoj pretvara u kult a Sofiju u boginju. Ona je osnov Himni noći, njegovom najvećem pesničkom delu i ključnom delu nemačkog romantizma. Šest pesama ove zbirke su autobiografska ispovest, iako je prvo lice u kome piše moguće shvatiti i kao poetsko “ja”. I u Himnama i u Dnevnicima priča o životu i smrti koji se, po shvatanju romantičara, prepliću zahvaljujući ljubavi, u ovom slučaju zahvaljujući Sofiji.

Da li bismo se mi danas divili Himnama noći da Hardenberg nije sreo Sofiju i postao Novalis? Da li bismo znali za Beatriče da nije bilo Dantea i Božanstvene komedije? Da li bi Dante bio Dante da nije bilo Beatriče? Da li bi bilo Božanstvene komedije? Verovatno – ne; nešto drugo je bitno: da nije bilo njih, u književnosti bi bilo manje ljubavi, a velikih ljubavi ne bi bilo uopšte. A to jeste bitno.