Još je bila noć kada smo sleteli na aerodrom u Tbilisiju, glavnom gradu Gruzije i stigli u hotel “Štampa”, koji se nalazi u nekadašnjoj zgradi štamparije iz sovjetskog perioda. Ovde su sačuvane nekadašnje električne instalacije, trake koje nose odštampane novine, liftovi i dalje izgledaju kao fabrički, a reč je o luksuznom hotelu sa cenama od preko 300 evra po dvokrevetnoj sobi za noć. Hotel ima svoju “vertikalnu baštu”, sve je posvećeno održivosti i “medijskoj” temi – svaka soba ima gramofon i kolekciju vinila, svuda su knjige, magazini i ploče.

Boravak u Gruziji počeli smo razgledanjem Nacionalnog muzeja. Na poslednjem spratu se nalazi Muzej sovjetske okupacije, a govori o teroru nad gruzijskim sveštenicima, intelektualcima i ostalima za vreme SSSR-a posebno u vreme dok je na njegovom čelu bio Gruzijac Staljin, koji je, kažu domaćini, bio dvostruko suroviji prema njima kako mu se ne bi prigovaralo da je popustljiv prema svojima.

Poslednji eksponat u ovom delu Nacionalnog muzeja je mapa sa označenim gruzijskim teritorijama koje su danas okupirane od strane Rusije. Gruzijci nemaju iskustvo sa nacističkom okupacijom jer je najdalja tačka do koje je Hitler došao u bezuspešnom pokušaju da zauzme naftna polja u okolini Bakua u susednom Azerbejdžanu – grad Vladikavkaz sa druge strane Kavkaza.

Zbog toga je za njih, za razliku od nekih drugih bivših sovjetskih republika koje su tri godine bile pod Nemcima (Ukrajina, Belorusija, Estonija, Letonija, Litvanija i deo Rusije), komunistički režim najveća trauma 20. veka. Tako bar kažu.

U Nacionalnom muzeju Gruzije nalazi se veliki broj lobanja praistorijskih ljudi, zato što su upravo ovde, na lokalitetu Dmanisi pronađeni ostaci prvog belog čoveka, stari 1,6 miliona godina, pa Gruzijci s pravom sebe zovu “najstarijim Evropljanima”. Iz starih vremena, još iz doba legende o Zlatnom runu, potiče i većina zlatnih predmeta kad je zlatni krilati ovan odveo Friksa i Helu, Atalantovu decu u sigurnost Kolhide, u današnju Gruziju i spasao ih od smrti.

Nakon Tbilisija idemo na sever u pravcu Kutaisija, drugog po veličini grada u zemlji. Na izlazu iz prestonice nalazi se katedrala Svetichoveli u mestu Mcheta gde je, prema predanju, ukopan pokrov Isusa Hrista. Mcheta je sedište gruzijske pravoslavne crkve zato što su ovde Gruzijci 317. prihvatili hrišćanstvo. Otud su u Mcheti i najznačajniji hramovi u kojima su sahranjivani gruzijski kraljevi i manastir Džvari iz 11. veka. U ovom mestu se nalaze i tvrđava Armazcihe, Armazcihe akropolj, ostaci kraljevske palate – svi iz prvog odnosno trećeg veka pre naše ere, zatim crkvica iz 4. veka i tvrđava Bebris Cihe iz 14. veka.

Bio sam ovde u avgustu 2017. kada smo probali kafu u vrelom pesku (turska kafa kuvana u vrelom pesku). Sada smo bili u 8.30 ujutro, pa sem čipovanih pasa lutalica jedva da je nekoga bilo na ulicama.

Lokalni čobani sa stadom ovaca su nas usporili na ulazu u grad Zemo Alvani, u čijem centru je spomenik poginulima 1941–1945. Posetili smo lokalni muzej i radionicu za izradu narodnih rukotvorina. Socijalizam i tranzicija su u unutrašnjosti Gruzije ostavili slične tragove kao i kod nas na Balkanu. Istovremeno, privatne vinarije i hoteli izgledaju kao u zapadnoevropskim zemljama.

Idemo dalje na sever i stižemo u Čuburkhinji, administrativni prelaz između Gruzije i njene otcepljene pokrajine Abhazije. Njihovo Jarinje. Starice u crnini vuku kese, policajac opominje da ne fotkamo. Abhazija je proglasila nezavisnost od Gruzije nakon rata vođenog 1992. i 1993. Kao nezavisnu Republiku Abhaziju priznale su je Rusija, Nikaragva, Venecuela i Nauru, te Južna Osetija i Pridnjestrovlje, a međunarodne organizacije i većina suverenih država smatra je delom Gruzije.

Stižemo u Kutaisti i prvo ugledamo ogromnu savremenu zgradu parlamenta Gruzije koja je danas napuštena. Predsednik Sakašvili je 2012, u želji da decentralizuje vlast u zemlji, premestio najvišu zakonodavnu vlast iz prestonice Tbilisija u drugi po veličini grad u Gruziji.
Nakon pada Sakašvilija, vlasti su procenile da su troškovi prevoza i boravka poslanika u Kutaistiju preveliki, a još uvek nema autoputa između Tbilisija i tog grada, pa su 2019. vratili parlament nazad u prestonicu.

Prometejeva pećina nalazi se nedaleko od Kutaisija. Dugačka je1,6 kilometara, otvorena je za posetioce 1989, ali je godinu dana kasnije zatvorena zbog nedostatka sredstava u nezavisnoj Gruziji. Do 2007. kada je ponovo otvorena, pećinu je od vandala i uništenja čuvala grupa meštana. Umetnik David Monavaradisašvili napravio je skulpturu jednog od meštana Giorgia Tkabladzea i njegovog psa koji su 17 godina brinuli o pećini. Ime joj je odabrao predsednik Sakašvili lično, na osnovu verovanja da je mitološki junak Prometej okovan negde u okolnim planinama.

Katedrala Bagrati (gruzijski: Bagratis tadzari, što znači “Katedrala smrti Bogorodice”) sagrađena je u 11. veku. Katedrala se smatra remek-delom srednjovekovne iberijske arhitekture, zbog čega je, zajedno s obližnjim samostanom Gelati, upisana na Uneskov popis mesta svetske baštine. Nalazi se na vrhu brda koje dominira središtem Kutisija. Izgrađena je za vreme vladavine Bagrata III (975–1014), osnivača Bagratijske dinastije, oko 1003. (prema natpisu na severnom zidu), po kojemu je dobila ime. Na severozapadnom uglu kompleksa, u 11. veku za vreme vladavine Davida Graditelja (1073– 1125), ujedinitelja Gruzije, podignut je i trospratni odvojeni zvonik za koji se veruje da je bio i biskupska rezidencija. Crkva je dugo služila kao versko središte gruzijskog kraljevstva, ali i simbol ujedinjenja Gruzijaca. Godine 1691. uništena je u eksploziji kada su Osmanlije izvršile invaziju na gruzijsko kraljevstvo Imereti. Od tada je ostala bez kupole i svoda, a njeni raskošno ukrašeni kapiteli i delovi stupova i svodova bili su razasuti po unutrašnjosti. Njena obnova počela je 1952. i još uvek traje. Od 2001. katedrala je vraćena gruzijskoj Crkvi i u njoj se povremeno održavaju verske službe.

“Voda besmrtnosti” u gruzijskom gradiću Chaltubu, nedaleko od Kutaisija, bila je poznata već u 7. veku, a 1953. Chaltubo, kad je postalo važno banjsko lečilište, posetio i Staljin lično. U to vreme izgrađeno je 19 sanatorijuma i pansiona, devet kupališta, odmaralište… Zanimljivo je što su objekti građeni u stilovima koji nisu bili karakteristični za sovjetsku socrealističku arhitekturu – ovde vidimo sve od klasicizma, preko secesije do moderne, samo ne brutalizam.

Nakon raspada Sovjetskog Saveza broj posetitelja Chaltuba smanjio se na nekoliko stotina godišnje. Od 1993. mnogi sanatorijumski kompleksi postali su smeštaj za oko 9.000 izbeglica, raseljenih zbog sukoba u obližnjoj Abhaziji. Mnogi luksuzni hoteli su zaključani i zapušteni, dok su neki potpuno poharani. U proteklih 10 godina počelo je sređivanje hotela, a “Tskaltubo Spa Resort” u kojem je spavao Staljin, potpuno je renoviran. Predsedničkog apartmana u ponudi nema, takav tip gostiju se očigledno ne očekuje. Hotel ima dva bazena i spa centar.

Pri povratku u Tbilisi obilazimo Signahi, grad na steni koji je 1762. podigao kralj Erakle II, da bi se tu, iza visokih zidina, sklonilo 100 porodica iz okolnih sela koja su bila pod napadima Persije i plemena iz Dagestana. Od 1975. grad je pod posebnom zaštitom države, a nakon raspada SSSR-a nezavisna Gruzija ulaže velike napore da ga pretvori u atraktivnu turističku destinaciju.

Nedaleko od grada nalazi se manastir Sv. Nine, 15-godišnje devojčice koja je u 4. veku donela hrišćanstvo u Gruziju. Svetica je ovde i sahranjena.

Stižemo nazad u Tbilisi i popodne provodimo obilazeći vinarije i restorane ovog sjajnog grada do kojeg će uskoro biti otvorena direktna avionska linija iz Beograda, pa će biti mnogo jednostavnije uveriti se u sve prirodne lepote i bisere kulturne i gastronomske baštine Gruzije.