Definiciju ili makar objašnjenje fenomena ljubavi koji igra tako veliku ulogu u našim životima pokušavali su da pronađu gotovo svi. Od onih na koje odmah pada sumnja – umetnika, pesnika i romantika, preko psihologa (nekada i psihijatara), istoričara i filozofa, sve do, pomalo neočekivano, naučnika iz prirodnih disciplina.

Ljubav je tema umetnosti praktično oduvek, stari narodi, setimo se Minojaca ili Rimljana, na primer, nisu se libili da oba njena aspekta – onaj romatičniji a i onaj lascivni – prikazuju često i eksplicitno. Istoričari muzike nalaze da su prve ljubavne pesme kakve ih danas poznajemo nastale u 8. veku u Španiji među arapskim robinjama, a ovaj žanr doživljava procvat, naravno, u 12. veku, u doba vitezova, trubadura i njihovih deva. Procenjuje se da je od otkrića nosača zvuka snimljeno preko 100 miliona ljubavnih pesama, a plej-lista na platformi Spotifaj pod imenom koje ne ostavlja nimalo prostora za nagađanje u pogledu sadržaja – Sad Love Songs for Crying Yourself to Sleep – ima 35.000 pratilaca. I sve to nije nas previše primaklo razumevanju ljubavi.

26 PRAVIH ZA PITERA

Stari Grci možda nisu otkrili uzroke ljubavi, ali su nam makar ostavili preciznu klasifikaciju njenih vrsta, koje su nazvali agápe, éros, philía, philautia, storgē, and xenia.

Agape se tako odnosi na bratsku ljubav, milosrđe ili ljubav bogova za čoveka i obratno. Eros je, naravno, ljubav povezana sa erotskim strastima. Platon je poželeo da ode i korak dalje u promišljanju, pa je za njega eros ne samo ljubav prema osobi, već prema lepoti koja obitava u toj osobi, a na kraju i prema lepoti samoj. Filija je prijateljski odnos među jednakima (ne zaboravimo da muški Grci žene, robove i strance nisu smatrali sebi ravnima). Po Aristotelu ovakva bratska ljubav i lojalnost među prijateljima zahtevaju najviši nivo vrline. Storge se odnosi na ljubav između roditelja i dece i smatrala se uobičajenim i prirodnim izražavanjem empatije u okviru porodice. Filaucija, izgleda posebno rasprostranjena u našem dobu, jeste ljubav prema samome sebi, a briga za sopstvenu sreću i boljitak smatrana je istovremeno i razumnom potrebom ali i moralnim nedostatkom, odnosno karakternom falinkom koja dovodi do sebičnosti i egoizma. Ksenija predstavlja koncept gostoljublja koji je poprimio određene ritualne odlike. To je odnos prema gostima baziran na darežljivosti i širokogrudosti, a smatran je moralnom obavezom svakog čoveka.

Poslednjih godina, iz nekog razloga, posebno se intenziviraju napori matematičara, hemičara i biologa da tu eteričnu i neuhvatljivu pojavu nekako naučno objasne i dokonaju kako i zašto nastaje, ali i kako i kada se završava.

Mladi engleski matematičar Piter Bakus je tako pre nekoliko godina svom naučničkom umu postavio jednostavno pitanje: Zašto ja nemam devojku?, i uz pomoć algebre uspeo je da nađe sasvim egzaktan odgovor. Njega je, naime, interesovalo da utvrdi kolike su mu šanse da u svom gradu Londonu nađe životnu ljubav i, začudo, uspeo je da dođe do preciznog broja. Njegova kalkulacija kroz unutrašnji dijalog tekla je približno ovako: Koliko žena živi u mojoj blizini? Oko 4 miliona. Koliko njih je približno mojih godina. Oko 20%, dakle 800.000. Koliko njih je slobodno? Oko 50%, negde oko njih 400.000. Koliko njih ima završen fakultet, što je meni važno? Oko 26%, znači 104.000. Koliko njih je privlačno po mojim merilima? Negde oko 5%, što je 5200 potencijalnih kandidatkinja. Koliko njih nalazi da sam ja njima privlačan? Verovatno takođe 5% – njih oko 260. Sa koliko od njih bih mogao da delim važne životne stavove i afinitete? Sa oko 10%, verovatno. Dakle, u Londonu postoji tačno 26 osoba sa kojima bih mogao da ostvarim uspešnu romantičnu vezu.

Ukratko, Piterove šanse da pronađe pravu ljubav su oko 1 : 285.000. Dakle, verovatnoća da pogodite na koju stranu će pasti novčić je 1 : 2, a šanse da vas, daleko bilo, udari grom su oko 1 : 500.000, što nas na kraju može dovesti i do utešnog zaključka da ipak imamo dvostruko veće šanse da nađemo osobu svog života nego da stradamo od groma.

SUROVOST SE ISPLATI

Doktorka Hana Fraj, profesorka matematike sa UCL-a, da bi našla odgovor na isto pitanje – kolike su nam šanse da sretnemo “pravu ljubav”, šta god to kome značilo, ponudila formulu čije pravo značenje nećemo ni pokušati da dokonamo, pa nam morate verovati na reč da je profesorka našla da ukoliko u svaku vezu ulazimo puna srca, kao da je to baš ona prava, šanse su nam oko 5% (dakle, jedna od dvadeset veza ima šanse za dugotrajan uspeh), ali ukoliko primenimo metod odstranjivanja, pa automatski odbacimo prva četiri kandidata ili kandidatkinje, odnosno veze, a da im i ne damo pravu priliku, naše šanse rastu čak na 38%, iz čega se jednostavnom logikom dâ zaključiti da se surovost isplati, kako u životu tako i u ljubavi.

Istraživači sa Univerziteta Mičigen su poželeli da krenu dalje i da dođu do formule koja bi matematički precizno predvidela dužinu romantične veze, ako nekog, uprkos očigledno nevelikim šansama, takva sreća ipak zadesi. Kao rezultat drugih istraživanja i određenih matematičkih kalkulacija, došlo se do formule kojom se može predvideti dužina trajanja određene veze, i ona glasi:

L = 8 + 0.5 × Y – 0.2 × P + 0.9 × H_m + 0.3 × M_f + J – 0.3 × G – 0.5 ×(S_m– S_f)² + I + 1.5 × C

Pri čemu su:

L – predviđeno trajanje veze u godinama

Y – broj godina koliko se par poznavao pre stupanja u ozbiljniju vezu

P – broj prethodnih partnera ukupno za oboje

H_m – važnost (na skali od 1 do 5) koju muški partner pridaje iskrenosti u vezi

M_f – važnost (na skali od 1 do 5) koju ženski partner pridaje iskrenosti u vezi

J – važnost koju oboje zbirno pridaju humoru

G – važnost koju oboje zbirno pridaju dobrom izgledu

S_m i S_f – važnost koju oboje pridaju seksu

I – važnost koju oboje zbirno pridaju dobrim odnosima sa roditeljima partnera i njihovim porodicama

C – važnost koju oboje zbirno pridaju deci u vezi ili braku.

Formula, dakle, predviđa da osobe koje su prethodno imale manji broj partnera i koje dele poglede na seksualni život i fizički izgled, imaju veće šanse za dugotrajnu vezu. Takođe, primetno je da se iskrenost kod muškaraca množi tri puta većim koeficijentom nego kod žena, što bi se moglo tumačiti na više načina, pa ćemo mi iskoristiti ovu lepu priliku da se na tu temu ne oglasimo.

POŽUDA, PRIVLAČNOST I POVEZANOST

Ipak, sve ove jednačine i kalkulacije daju nam matematički prikaz određenih situacija u ljubavnim vezama, šanse da sretnemo potencijalnog partnera ili procenu mogućeg trajanja veza, ali ne predstavljaju formulu ljubavi same. Na tako nešto, umesto matematičara, odvažili su se hemičari sa više različitih univerziteta. Oni su u nizu radova objavljenih poslednjih godina uspeli da, čini se, jednom zauvek otklone sve dileme, i potvrde ono što su Grci slutili još pre puna dva i po milenijuma – ljubav se može klasifikovati po vrstama, svaka od njih ima različitu biohemijsku osnovu i svaka od njih za svoj uzrok ima tačno određene hemijske supstance. Na užasavanje svih nas, romantičnih duša ovog sveta, ljubav ima čak i svoju hemijsku formula:

C₈H₁₁NO₂ + C₁₀H₁₂N₂O + C₄₃H₆₆N₁₂O₁₂S₂

Ili, drugim rečima, dopamin + serotonin + oksitocin = ljubav. Dakle, odgovarajuća količina ugljenika i azota, mera vodonika i kiseonika, ali i dašak sumpora [sic] pravilno smućkanih i eto nama te neuhvatljive, vragolaste ptičice u našoj retorti.

Grupa naučnika, predvođenih doktorkom Helen Fišer sa Ratgers univeziteta u Nju Džersiju, bila je i preciznija, pa je pomenutoj formuli dodala još nekoliko supstanci. Po doktorki Fišer, romantična ljubav se manifestuje kroz tri aspekta – požudu, privlačnost i povezanost, a za svaki od njih je vezan određeni set hormona koje luči naš mozak. Požuda je primalna potreba da se razmnožimo i nju potpiruju testosteron i estrogen. Dopamin, norepinefrin i serotonin izazivaju sreću, nalet energije i euforiju koje nam daju samopuzdanje i osećaj privlačnosti, a oksitocin (poznat i kao cuddle hormone) i vasopresin luče se tokom fizičkog kontakta i emocionalnog povezivanja. Zato, za razliku od požude i privlačnosti, povezivanje može biti i platonsko, hvala mudroj evoluciji na tome.

Živeći u kulturi u kojoj smo već generacijama od malena učeni da se kao nesumnjivo tačni imaju uzimati neki iskazi, u širokom dijapazonu od Nisu važne pare, važno je drugarstvo, Samo nam je ljubav potrebna ili Ljubav uvek pobeđuje do Bog je milostiv i prašta, Trst je naš i Rad je stvorio čoveka, čiju je istinitost listom demantovala okrutna stvarnost, mi za neke od njih ostajemo nekako dirljivo uporno vezani. I ako smo Trst preboleli tamo krajem pedesetih, oko Boga se još natežemo, a drug Engels je, nadamo se, zauvek otišao u istoriju, mi ipak istrajavamo uporni u verovanju u moć ljubavi. Iako se naučnici, filozofi i sopstvena iskustva iz petnih žila upinju da nas osveste i zablude nam razveju, sva je prilika da su im napori uzaludni. Svi racionalni dokazi, rezonovanje i promišljanje, pa i pretrpljene muke naših propalih ljubavi, bivaju razvejani jednom novom šetnjom po letnjem pljusku ili prvim taktovima njene/njegove/naše pesme.