U vremenu kad se grad planira i zida da bi se na njemu zaradilo a ne da bi se u njemu uživalo i da bi bio lep, kad ni zakoni ni zdrav razum ni znanje ne mogu ništa protiv onih koji imaju moć, vredi se setiti arhitekata koji su bili u prilici da projektuju kuće i zgrade koje i danas važe za najlepše u gradu.

Grigorije Samojlov Beogradu je ostavio zgradu u kojoj je sada Pozorište na Terazijama, Mašinski fakultet, zgradu nekadašnje Jugobanke (sada Komercijalne) u Kralja Petra – bila je to prva zgrada sa fasadom od stakla u gradu, desetak porodičnih kuća na Senjaku i Dedinju, unutrašnjost hotela “Moskva” i Srpske akademije nauka i umetnosti, u Nišu je projektovao “Nišavu”, prvu zgradu sa toaletom u svakom stanu, zaslužan je za savršenu akustiku letnje pozornice u Nišu, amfiteatar Mašinskog fakulteta, hram Svetog Arhangela Gavrila u Beogradu.

Grigorije Samojlov je bio kozak iz dobrostojeće porodice, koja je zbog revolucije u Rusiji morala da potraži spas pred boljševicima. On i njegov otac uspeli su da se ukrcaju na brod sa Krima, i da 1921. godine stignu u Beograd. Porodicu više nikada nisu videli. Grigorije je tada imao sedamnaest godina. Sa diplomom srednje slikarske škole, Grigorije je u Beogradu upisao Arhitektonski odsek Tehničkog fakulteta. Njegov projekat “Jugoslovenski Panteon” bio je najzapaženiji na izložbi diplomskih radova 1930. godine.

S takvim ugledom, nije mu bilo teško da dopre do arhitektonskog biroa Aleksandra Đorđevića, autora Belog dvora. Od njega je usvojio estetiku francuskog akademizma, koji je tada bio omiljen stil evropske kulture. Kuća Stojanke Jojkić na uglu Ulice kneza Miloša i Durmitorske, sa dekorativnim pilasterima, francuskim balkonima, mansardama sa prozorima i skulpturama, a naročito sa specifičnom harmonijom odnosa otvora i samog objekta, važi za jedan od najboljih primera francuskog akademizma u Beogradu.

Zaštitni znak opusa Grigorija Samojlova je Palata penzionog fonda činovnika i služitelja Narodne banke na Terazijama 29, iz 1938. godine. Ova zgrada je odredila, i još uvek to čini, sliku ambijentalne celine terazijskog skvera.

Poznata je kao palata bioskopa “Beograd” zato što se u njoj nalazio tada najsavremeniji bioskop na Balkanu. Cilj Narodne banke bio je da visokim kirijama nadoknadi 27 miliona tadašnjih dinara koliko je koštala izgradnja, pa je zato iznajmila jedan deo prostora zgrade za bioskop Iliji Đorđeviću, jednom od najbogatijih ljudi u Beogradu i jedinom nasledniku zadužbinara Ilije Kolarca. Đorđević je hteo da prostor projektuje neki drugi arhitekta.

“Mene je to tada naljutilo, pa sam predložio Mići Protiću, direktoru Narodne banke, da pobedi ko je bolji od nas dvojice. I kad je Đorđević video šta sam ja projektovao, pocepao je projekat svog arhitekte”, rekao je Samojlov ovom novinaru u intervjuu “Večernjih novosti” 1988. godine.

Samojlov se sećao da toliko pohvala nije dobio za celu zgradu koliko za bioskop u njoj. Pod i tavanica hodnika koji je vodio do ulaza u bioskop su od polumermera a zidovi od crnog stakla. Iznad ulaza je medaljon na kome je baletski par, rad vajara Zagorodnjaka. Dve blagajne su od polumermera, jedna za prodaju ulaznica za parter, a druga za balkon. Iznad blagajni bile su elektronske table.

“Nigde to nisam video, ja sam izmislio tablu koja je pokazivala slobodna mesta. Prodavačice su, čim prodaju kartu, pritiskom na dugme gasile lampicu table koja je označavala prodato mesto. Ali, to nije dugo radilo. Pričalo se da su prodavačice namerno pokvarile table da bi bi imale manje posla”, rekao je u pomenutom intervjuu.

Iznad polukružnih stepenica koje vode u hol je kupola. Hol je polukružan, ali ogledala iznad ulaza u gledalište stvaraju utisak punog kruga. Ova ideja Samojlova da ogledalima vitzuelno poveća prostor, sada se nalazi u udžbenicima nacrtne geometrije za buduće arhitekte. Ispred bioskopskog platna postavio je tri zavese. Dvorana je imala je prvu klimatizaciju u gradu. Samojlov je pričao da je tražio savet od “Dženeral motorsa” kako da reši klimatizaciju, ali je na kraju ipak sve sam projektovao. Na otvaranju bioskopa orkestar je svirao Debisija, ali u čast Samojlova, bile su tu i balalajke sa ruskim pesmama.

Na kraju života, Samojlov je projektovao preuređenje bioskopa u Pozorište na Terazijama koje se tu već nalazilo. To je bio poslednji njegov rad.

“Išao sam u Italiju, Francusku i Nemačku tražeći proračune kako bih uradio akustiku dvorane, ali uzalud. Tada je o tome postojala samo jedna knjiga, Sebinova, ali ja nisam znao engleski jezik. Preveo sam je uz pomoć prijatelja i tako sam konstruisao akustiku”, ispričao je.

Grigorije Samojlov je autor desetak vila na Dedinju i Senjaku u Beogradu. Jedna od najlepših je možda u Puškinovoj 5, nekada vlasništvo Ljubice Radenković, projektovana u romantičnoj interpretaciji istorijskih stilova, sa kombinacijom elemenata romanike i vizantijske arhitekture. Na takmičenju za najlepšu fasadu 1934. godine koje je organizovao Klub arhitekata, proglašena je – najlepšom u gradu. Lepotom se izdvajaju i vila porodice Sarvan u Bulevaru kneza Aleksandra 8 čiju fasadu odlikuje dekorativnost narodnog neimarstva, vila Đorđa Mijovića u Užičkoj 47 s fasadom u kamenu i izuzetnim enterijerom, čiji su zidovi obloženi plemenitim drvetom, stakla su šlifovana, a tapete od zlatnog brokata, i vila Marice Popović, tada čuvene glumice, u Senjačkoj ulici 35, koja zbog maštovitog krova izgleda kao da je vila iz bajke. Mada sve imaju armiranu betonsku konstrukciju, težina betona se ne oseća zato što je njihova spoljašnjost u kamenu, drvetu i ćeramidi, od prirodnih materijala.

Nijedna vila nije ekstravagantna, nigde nema karijatida, to je bilo neumesno u sofisticiranoj kulturi kakvu je tada imao Beograd. Te vile nisu bile jeftine, ali nisu pokušavale da svima pokažu koliko koštaju. Imale su dozu umerenosti i prefinjenosti.

Projektovao je i Hram Svetog arhangela Gavrila u Humskoj ulici iz 1937. godine, zadužbinu tadašnjeg narodnog poslanika Milana S.Vukićevića i njegove supruge Radmile, podignutu u spomen žrtvama balkanskih i Prvog svetskog rata. Vukićević je unajmio arhitektu Petra Popovića, ali nije bio zadovoljan njegovim projektom. Ponudio je posao Samojlovu ali pod uslovom da projekat završi za vikend, što je ovaj i uradio. Međutim, Vukićević mu je zamerio zbog visine kupole i Samojlov je rekao da odustaje. Imao je 33 godine i novac mu je bio izuzetno potreban, ali nije hteo da odstupi od svog projekta, i Vukićević je pristao.

Samojlov je spojio svoja graditeljska iskustva sa poznavanjem istorijskih stilova: osnova hrama je u tradiciji moravske arhitekture, tako da je ponudio rešenje koje spaja moderno i funkcionalno sa dekorativnim nasleđem srednjeg veka. Projektovao je i ikonostas crkve i mozaički pod.

Osim ovog hrama, Samojlov je projektovao i Crkvu rođenja Svetog Jovana Krstitelja u Vučju, ikonostas i enterijer Katedralne pravoslavne crkve u Banjaluci, kapelu na Ruskom groblju u Njujorku i ikonostas Crkve Svetog Save u Klivlendu. Ikonostas kapele u logoru Stalag izradio je 1943. godine tokom zarobljeništva.

Kad je počeo Drugi svetski rat, Samojlov se kao oficir našao sa vojskom u Srebrenici i bio zarobljen u Stalag kod Buhenvalda. Jednog dana logor je posetio general SS, komandant svih zarobljeničkih logora u Nemačkoj Graf. Obilazeći logor, primetio je da srpski deo nema kapelu. Zato što Srbi nemaju kulturu – odgovoreno mu je. “Stajao sam blizu njih, dobro sam čuo i to me je strašno uvredilo”, rekao je kasnije, i – projektovao je ikonostas. Naslikao je Svetog Savu i Hrista kome su ruke vezane užadima ali su razdvojene, što predstavlja autorovu želju da se oslobodi sužanjstva. Posle oslobođenja, ikonostas je prenet u kapelu na Centralnom groblju u Beogradu i pod zaštitom je Uneska.

Nakon povratka u Beograd, Samojlov je nastavio da projektuje i da predaje studentima. Iz tog perioda, njegov najmarkantniji projekat je zgrada Mašinskog fakulteta. Bilo je to jedno od prvih rešenja u Beogradu sa fasadnim velikim staklenim površinama. Rešenje enterijera, a posebno preglednost i osvetljenost hola, daju utisak lakoće pa se čini kao da stepenište lebdi nad tankim betonskim stubovima. Zgradu Jugobanke iz 1960. godine u Ulici kralja Petra, arhitekta Ranko Radović je opisao “kao u kristalu isečen kvadar, čistih, jasnih linija”. To je prva “staklena” zgrada u Beogradu, rekao je i naglasio da se “na njoj ogledaju fasade zgrada iz 19 veka, što stvara specifičan dijalog i estetički kontrast između starog jezgra grada i internacionalne arhitekture.”

Grigorije Samojlov je penzionisan bez i jednog dana bolovanja. Umro je 1989. godine.