Ljudska istorija, kao što znamo, nije imala previše mirnih i opuštenih perioda, ali sadašnji trenutak u kome su se ukrstili pozitivni i negativni globalizacioni procesi, ubrzanje klimatskih promena i informatička revolucija sa kovid pandemijom i agresijom Rusije na Ukrajinu, po svoj prilici je jedan od najekstremnijih u tom smislu. A u takvim vremenima, nimalo neočekivano, analitičko razmišljanje i argumentovani razgovori ustupaju mesto emocijama i paušalnim ocenama.

Sa onih o veštačkom ili prirodnom poreklu virusa, o postojanju ili nepostojanju tajanstvenim moćnicima koji vakcinama žele da nam menjaju genetski kod, početkom invazije na Ukrajinu, prešlo se na istorijsko-politička pitanja.

ŽONGLIRANJE POLUISTINAMA

I dok takve, ni u kakvim dokazivim argumentima utemeljene diskusije ili monolozi u svakodnevnom životu mogu imati posledice samo u kvarenju rodbinskih ili prijateljskih odnosa, pre nekoliko nedelja, 21. februara, na svim TV kanalima pod kontrolom Kremlja, emitovano je krajnje neobično kvazi-istorijsko izlaganje aktuelnog ruskog predsednika, čije zastrašujuće posledice smo mogli da vidimo samo tri dana kasnije u realnom životu. Taj gabaritni solilokvijum, čije se dužine ne bi postideo ni Fidel Kastro, legenda opsežnog govorništva, prepun neproverljivih, često i apsurdnih iskaza o Staljinu koji je izmislio Ukrajince, o Kijevu u 15. veku, Brest-Litovskom sporazumu, Lenjinovim mračnim planovima da upropasti Ruse, Centralnom komitetu Komunističke partije počivšeg Sovjetskog Saveza, kao i dalekosežnih zaključaka na osnovu nedokazanih premisa, imao je za cilj, ni manje ni više, da dokaže da cela jedna nacija ne postoji i da samim tim, tako nepostojeća, nema ni pravo na sopstvenu državu.

Bilo je to jedno od mesta na kome se nepoštovanje analitičkog mišljenja i intelektualno nepoštenje iz teorije otelotvorilo u užasnu stvarnost. Dokazivanje teze žongliranjem nenaučnim poluistinama i izmišljotinama pretvorilo se u horor Marijupolja.

Svako bavljenje istorijom – političkom, vojnom, kulturnom ili ekonomskom – zavisi od kvaliteta izvora koji se koriste. To važi kako za naučnike i publiciste tako i za političare. Najpouzdaniji su, jasno, materijalni izvori, a najmanje pouzdani su usmena predanja i lična mišljenja. U nauci se sprovodi rigorozna analiza kvaliteta izvora nekog podatka koji želimo da koristimo – proveravaju se prethodne reference autora koji je o tome pisao, renome publikacije u kojoj je rad objavljen i dubinska analiza konteksta u kome je rad nastao pre nego što se neki izvor može smatrati kredibilnim. Zatim se traže i drugi izvori koji se bave istim pitanjem, posebno oni koji iznose drugačije ili čak i suprotno mišljenje. I tek ukrštanjem saznanja do kojih se dođe iz svih tih izvora formira se određeni zaključak. Tako je neki, široj javnosti možda i pomalo suvoparan rad o, na primer, srednjovekovnoj grnčariji u srpskim državama, zasnovan na naučnoj metodologiji, hiljadama puta važniji od svih beskrajnih naklapanja šarlatana poput nesrećnog Jovana Deretića i njemu sličnih.

Nauka ima još jedan važan alat za sprečavanje bespotrebnog gubljenja vremena na apsurdne ideje – Okamovu oštricu, princip po kome je najlogičnije objašnjenje najčešće i ono ispravno. Ako sedimo na livadi negde u Šumadiji i iza sebe čujemo topot kopita, prva misao nam neće biti da se radi o zebrama ili irvasima, nego, naravno, o konjima. Takođe, u nauci je sasvim jasno šta neki podatak čini činjenicom, pa je uobičajeni test za proveru činjeničnosti nekog iskaza proverljivost, odnosno da li se može dokazati da iskaz odgovara iskustvu. Naravno, ključna reč u ovom objašnjenju je “dokazati”. I na kraju, bavljenje istorijskim pitanjima mora podrazumevati i najviši stepen intelektualnog poštenja. Činjenice se ne smeju svesno prećutkivati ili relativizovati da bi se dokazala sopstvena teza.

KAKO SE DOLAZI DO ISTINE

Uprkos trudu mnogobrojnih amatera, pokazalo se da je, uz ekstremno mali broj izuzetaka, zvanična nauka, pa tako i istorija, gotovo uvek u pravu. A kada se pojave novi, uverljivi dokazi koji bi mogli da promene trenutnu poziciju nauke po određenom pitanju, pokreće se masivna mašinerija provera. Evo dva primera van političke sfere.

Pre nekoliko godina u Turskoj, na lokaciji Gobekli Tepe, otkriven je ogroman megalitski kompleks čija je starost nedvosmisleno utvrđena na preko deset hiljada godina, dakle tri puta je stariji od egipatskih piramida. Nauka je prihvatila novo otkriće, verifikovala ga i nastavlja dalja istraživanja bazirana na promenjenoj premisi. I uveliko se objavljuju radovi koji pokušavaju da nađu odgovor koji je to narod, za koji uopšte do sada nismo znali, bio na tako visokom nivou razvoja hiljadama godina pre Sumera i Egipćana.

Drugi primer se odnosi na istoriju Egipta, koja se pokazala kao savršen poligon za lansiranje teorija o vanzemaljcima, Atlantiđanima i putnicima kroz vreme koji su izgradili piramide i druge spomenike. Zvanična nauka je to, razume se, ignorisala i ostajala pri stavu da su egipatske spomenike izgradili stari Egipćani počevši od četvrtog milenijuma pre nove ere. Međutim, nekoliko ozbiljnih geoloških istraživanja u protekloj deceniji pokazalo je da erozija koja se vidi na telu Sfinge potiče od vode, a ne od vetra. Odranije je poznato da je u Egiptu toliko padavina, koje bi mogle da dovedu do ove vrste erozije, poslednji put bilo u 11. milenijumu pre nove ere. Geološki dokazi naveli su arheologe i egiptologe da počnu da preispituju dosadašnju hronologiju starog Egipta.

Neki istoričari već ukrštaju ova dve nove činjenice, iz Turske i Egipta, i naglašavaju potrebu da se ponovo promisli vremenski okvir nastanka prvih civilizacija. Ali do ove promene je došlo na osnovu jasnih i rigorozno proverenih dokaza primenom naučnih metoda.

DOKAZI PRE SVEGA

Nauka, osim pomenute Okamove oštrice, rigorozne provere izvora i podrazumevajućeg intelektualnog poštenja, ima još jedan važan princip koji kaže da krupne izjave iziskuju i krupne dokaze. A ruski predsednik je, u svom televizijskom pledoajeu za rat uradio upravo suprotno – svoje lične procene istorijskih događaja ukrstio je sa nedokazanim podacima ili poluistinama, apsurdnu, nepotvrđenu tezu o nepostojanju ukrajinske nacije predstavio kao dokazanu činjenicu i doneo zaključak koji je odveo ova dva velika naroda ravno u rat koji preti da se proširi na celu planetu.

Nauka nema i ne bi trebalo da ima, ikakvu obavezu da opovrgava svaku besmislenu ideju koja se može čuti. Ovde, slično kao i u anglosaksonskom pravu, važi pravilo da teret dokazivanja leži na tužiocu. Ponekad naučnici ne odole i ipak se upuste u dokazivanje apsurdnosti nekih uporno ponavljanih nonsensa, pa smo tako imali priliku da gledamo izvođenje eksperimentalnog dokaza da su se ljudi spustili na Mesec, a dvojica mladih fizičara su izveli niz proračuna kojima su još jednom potvrdili da Zemlja nije ravna ploča.

Za dokazivanje teorije da ne postoji ukrajinska nacija, ako bi iko poželeo da se upusti u tako besmislen i ružan poduhvat, bilo bi neophodno angažovati čitavu armiju istoričara, arheologa, sociologa, antropologa, kulturologa i genetičara. Oni bi, svako u svojoj oblasti, morali tragati za dokazima da nacija od četrdesetak miliona ljudi, sa svojim jezikom, istorijom od 14. vekova, kulturom i nacionalnim identitetom jednostavno ne postoji i da su oni u stvari Rusi, samo što toga nisu svesni. Posla bi bilo i za psihijatre, jer neko u ovom slučaju evidentno mora patiti od nekog oblika halucinacija ili drugih poremećaja, nepostojeći Ukrajinci ili autor teorije.

Jedna od prvih stvari koje profesori kažu novim studentima jeste da bi, kada se radi o istorijskim temama, trebalo po svaku cenu izbegavati nagon da pravimo direktne analogije između situacija iz prošlosti i sadašnjeg trenutka, čak i kada se radi o nesumnjivim događajima oko kojih postoji naučni konsenzus. To ko je koga u prošlosti napadao ili porobljavao ima iznenađujuće malo veze sa današnjim odnosima. Očigledno je da se savezništva između država ili nekih društvenih grupa formiraju i raspadaju munjevito, u zavisnosti od njihovih trenutnih interesa. Odnos Francuske i Nemačke ili Japana i Sjedinjenih Američkih Država su najočigledniji primeri. Druga stvar na kojoj neizostavno valja insistirati jeste objektivnost po svaku cenu. Moramo pogledati dokaze pa onda formirati mišljenje, a nipošto za svoje već unapred formirano mišljenje naknadno tražiti argumente.

Naravno da je neophodno da se u javnom životu što više razgovara, razmenjuju informacije i saznanja i da u tome ne moraju učestvovati samo stručnjaci iz određenih oblasti, ali se uvek i obavezno mora imati u vidu da su stavovi i mišljenja pesak na vetru, a da su dokazi sve. Tako je govorio naš čuveni profesor istorije pozorišta Petar Marjanović kada neko na ispitu ne vlada baš dobro podacima, a pokušava da se iz nevolje izvuče govorničkim veštinama: Facta, dragi kolega, facta, non verba.