U tekstu koji je objavljen u nedeljniku “Vreme” pod naslovom “Šta smo naučili o Ukrajini” uvažena novinarka, u nastojanju da zaintrigira čitalaštvo i predstavi u što zanimljivijem svetlu ukrajinsku književnost, iznosi pojedine činjenice sa kojima se ne bih mogla u potpunosti složiti kao profesor ukrajinskog jezika i književnosti, posebno stoga što se u istom tekstu u više navrata pominje razgovor sa mnom, te se može steći pogrešan utisak da su ti navodi potekli od mene, što nije tačno.

Na samom početku pomenutog teksta je navedeno da je pravo prezime Nikolaja Gogolja “Hohol”, te da je pisac promenio svoje ime jer je pisao “za intelektualce u Moskvi”. Ne znam odakle je preuzeta navedena informacija, ali svakako ne mogu da ne reagujem na takve navode. Gogolj (čije prezime, u izvornom obliku, u latiničnoj transliteraciji može da izgleda kao Hoholj zbog specifičnog izgovora grlenog glasa h u ukrajinskom jeziku) jeste izmenio svoje prezime na samom početku književne karijere, jer je rođen kao Janovski, a potiče iz stare ukrajinske porodice Gogolja-Janovskih. Kako navode njegovi biografi, uradio je to jer je preferirao stari kozački nadimak Gogolj, čija se etimologija može vezivati za pticu ili za vrstu kape, a postoje i neka druga tumačenja porekla te reči, od kojih nijedno, međutim, nije vezano za hohol, odnosno kozačku ćubu.

O ukrajinskom činiocu Gogoljevog genija, kao i o njegovoj pripadnosti tzv. “ukrajinskoj školi” u ruskoj književnosti, mnogo je pisano. Svako ko je čitao Večeri na salašu blizu Dikanjke, pripovetku Taras Buljba i druge priče iz ranog perioda Gogoljevog stvaralaštva zna da su ta dela ispisana sa velikom ljubavlju prema ukrajinskom narodu i njegovoj kulturi i duboko su nacionalna po svojoj tematici i idejno. Njihov jezik, iako ruski, obilno je “začinjen” ukrajinskom leksikom i frazeologijom, zbog čega Gogoljevi ukrajinski likovi oživljavaju i plene svojim koloritom.

Ukoliko pominjemo Ševčenka u kontekstu Gogoljevog stvaralaštva, onda razliku među njima ne treba videti u tome da je prvi “pisao za obične ljude u Ukrajini”, a drugi “za intelekualce u Moskvi”, budući da pravi genije, a obojica su bili genijalni stvaraoci, ne piše “za nekoga”, već piše prema unutrašnjem imperativu, piše jer u tom “pesničkom gestu otvaranja prema jeziku”, kako se izrazio Martin Hajdeger, želi da donese do svih i svakoga istinu koja prosijava u trenutku nadahnuća. Razlika nije ni u tome što je Ševčenko pisao na ukrajinskom a Gogolj na ruskom, već u senzibilitetu ovih književnika. Tu razliku je najbolje formulisao sam Ševčenko u pesmi koju je posvetio Gogolju: “Ti se smeješ, a ja plačem, Veliki moj druže”. Obojica pišu o Ukrajini i oživljavaju njenu junačku prošlost sa kozačkim bunama i ratovima, ali je u Ševčenkovoj poeziji, kako je primetio Gogolj, “mnogo gorčine”, što je razumljivo ako se uzme u obzir da je pesnik rođen kao rob-kmet, stvar koju je spahija mogao pokloniti ili prodati. Ševčenko je otkupljen od spahije za 2,5 hiljade rubalja, što je iznosilo 45 kg u srebru – toliko je vredeo genije! I ne treba nikad zaboraviti da je on oslobođeni rob. Iako je odmah po objavljivanju prvih dela postao veoma popularan među ukrajinskim intelektualcima, kao i kod izdanaka ukrajinskih plemićkih porodica, Ševčenko nikad nije prestao da bude glas uniženih i uvređenih, koji su i dalje bili roblje u tom “tihom raju”. Simbolično je da se ukidanje kmetstva u imperijskoj Rusiji podudarilo sa godinom smrti velikog pesnika, te se njegovo ime već od smrti slavi kao ime narodnog proroka, a neprestana hodočašća sunarodnika na mesto gde je sahranjen postaju svedočanstvo pesnikove nezvanične kanonizacije.

Pominjanje u kontekstu ukrajinske književnosti Ane Ahmatove, rođene Gorlenko, Bulgakova, Ilfa i Petrova, Čehova, Babelja i drugih ruskih pisaca, prema mom mišljenju, suvišno je. U pitanju su ruski književnici, a ukrajinska književnost je dovoljno bogata da ne mora da ih “svojata”. Pored Tarasa Ševčenka, Ivana Franka i Lesje Ukrajinke, koje su prevodili na srpski jezik Stojan Novaković, Desanka Maksimović, Ljubomir Simović, Jovanka Hrvaćanin, Luka Hajduković, Miodrag Sibinović i još mnogo mnogo nadarenih srpskih književnika i prevodilaca, tu su svakako i Vasilj Stefanik, Mihajlo Kocjubinski, autor romana Senke zaboravljenih predaka, po kome je Paradžanov snimio istoimeni antologijski film, Olga Kobiljanska, Volodimir Viničenko, Pavlo Tičina, Bogdan Igor Antonič, veliki ukrajinski pisac i reditelj Oleksandar Dovženko i mnogi drugi. Svi su oni stvarali na ukrajinskom jeziku, ali su njihova dela postala deo svetske kulturne baštine. Stvaralaštvo naših savremenika Jurija Andruhoviča, Oksane Zabužko, Jurija Viničuka, Oleksandra Irvaneca, Marije Matios, Nede Neždane i drugih ukrajinskih pisaca takođe je dobro poznato kako srpskim čitaocima tako i svim ljubiteljima savremene književne reči u svetu. O njima drugom prilikom. Iskreno se nadam da će takvih i dalje biti i da će srpska štampa i dalje biti zainteresovana za približavanje ukrajinske književnosti srpskom čitalaštvu, posebno stoga što su u pitanju kulture koje spajaju vekovne veze.