Na aerodromu “Marko Polo” jedva uspevamo da dobijemo “vodeni taksi”, jer: “Bijenale je, čekaćete najmanje sat!”, odmahuje glavom čovek u tamnoplavoj uniformi. Međutim, jedan brodić je upravo dovezao putnike na aerodrom, pa smo seli u njega i krenuli put hotela “Ekselzior” na Lidu. Između drvenih stubova Lagune nagriženih slanom vodom prolazimo kanalom pored nekoliko napuštenih malih ostrva i stižemo do Murana, prečice do Lida. Sa jednog od usidrenih brodova neko dobacuje našem “taksisti” da uspori jer “nije mu ovo otvoreno more”.

Ponovo smo u Laguni i prolazimo pored ostrva San Lacaro delji Armeni na kojem se nalazi jermenski manastir, jedini u Veneciji koji Napoleon nije zatvorio kada je 1797. ukinuo Mletačku republiku. Navodno je na tu odluku najviše uticao jedan od Napoleonovih telohranitelja Rustam Raza, koji je bio jermenskog porekla.

STALJIN I LENJIN UGOVARAJU PLJAČKU

Na ostrvu su boravile mnoge slavne i samopoznate ličnosti. A među ovim potonjim i Josif Visarijonović Džugašvili Staljin. On je, kao mladi Gruzijac, član boljševičkog krila Ruske socijaldemokratske partije, pobegao 1907. iz zemlje sakriven na teretnom brodu koji je prevozio žito iz Odese u Ankonu. Njegova namera je bila da se pridruži Lenjinu u Švajcarskoj da bi se dogovorili o detaljima pljačke kako bi došli do novca za finansiranje revolucionarnih aktivnosti. U Ankoni je radio kao nosač kofera u hotelu “Rim i mir”. Posle toga, sakriven u kotlarnici jednog broda, stigao je u Veneciju gde su ga dočekali članovi anarhističke grupe “Bepi del Glasso”. Kako je solidno govorio jermenski jezik, uspeo je da se zaposli na ostrvu San Lacaro delji Armeni, u manastiru, kao – zvonar.

Biblioteka u samostanu ima 200.000 knjiga na jermenskom i jezicima drugih evropskih naroda, od kojih ih je čak 30.000 štampano pre 1800.

KAKO JE NASTALO LIDO

Dok pričam o ovim detaljima svojim poluzainteresovanim saputnicima, stižemo do Lida i kroz uski kanal, ispod dva mosta (kada je visoka voda – “acqua alta” – brodić tu ne može da prođe) stižemo do hotela “Ekscelzior”.

Pristanište za brodiće ovog hotela mesto je gde je nastalo možda najviše fotografija poznatih glumačkih zvezda. Naime, ovde većina njih odseda tokom Mostre, slavnog filmskog festivala koji se uvek održava krajem leta.

Na svečano otvaranje hotela 21. jula 1908. došlo je više od 3.000 zvanica iz celog sveta i 30.000 Venecijanaca. Gradnju hotela naručio je čuveni biznismen tog vremena Nikolo Spada, a posao arhitekte poveren je Đovaniju Sardiju. Vizija Nikola Spade bila je da se Lido pretvori u nešto više od peščane barijere između Lagune i slavne Venecije.

Vrlo brzo Lido je postao luksuzno utočište za goste iz celog sveta: nepregledne peščane plaže koje gledaju na Jadransko more sa jedne, parkovi sa druge strane i Venecija na svega petnaestak minuta vožnje čamcem – učinili su Lido omiljenim mestom za odmor ljudi od stila širom planete. Na Lidu je počeo da niče veliki broj vila, rezidencija i luksuznih hotela. U godinama koje su sledile, gotovo kompletan planetarni “ko je ko” boravio je bar jednom u ovom hotelu: Od Barbare Haton do Vojvode od Vindsora, od Erola Flina do Elizabet Tejlor, Ingrid Bergman i Vinstona Čerčila. Danas “Ekselzior” odiše mešavinom šarma davno prošlih vremena i vetrova koji donose navike i običaji današnjih gostiju.

U grad stižemo predveče, već se oseća gužva zbog otvaranja Bijenala. Odlazimo do restorana “Trattoria alla Madonna”, kao i svake godine od kako nam ga je još 2011. preporučio Vlada Pištalo. Uska zavučena ulica blizu mosta Rialto, niske cene, ukusna hrana, uglavnom jedu lokalci.

Sutradan sam otišao u Crkvu Svetog Spasa odmah pored. Kraj ulaznih vrata nalazi se đule zaostalo iz revolucionarnih dešavanja 1849. kada je Austrija bombardovala Veneciju koristeći luft-balone, pa je to zvanično prvo bombardovanje nekog grada iz vazduha u istoriji. U crkvi ima mnogo značajnih umetničkih dela, između ostalih i Ticijanove Blagovesti.

Na spomeniku posvećenom kralju Vitoriju Emanuelu II i Ujedinjenju Italije, pažnju mi privlače brojevi: 641.758 građana pokrajine Veneto glasalo je “za” a samo 69 “protiv” na plebiscitu o prisjedinjenju Kraljevini Italiji 1866. Od Bečkog kongresa 1815. Venecija je bila u sastavu Austrije.

SRPSKI, RUSKI, POLJSKI PAVILJON

Na večeru za članove delegacije koja će prisustvovati otvaranju Paviljona Srbije na Bijenalu, stiže i princeza Jelisaveta Karađorđević čiji je otac knez Pavle 1938. sagradio poseban izložbeni prostor za Kraljevinu Jugoslaviju u Đardinima, nekadašnjem parku mletačkih duždeva, koji je od početka 20. veka izložbeni prostor Bijenala. Sve je počelo 19. aprila 1893. kada je Gradsko veće Venecije donelo odluku o održavanju Bijenalne izložbe umetnosti u čast “srebrne svadbe” kralja Umberta I i Margarete od Savoje. Otvorili su ga 30. aprila 1895. i te godine Bijenale je imalo 24.000 posetilaca.

U vreme Musolinija, Bijenale je pored likovne umetnosti dobilo još tri manifestacije: Bijenale muzike 1930, Filmski festival 1932. i Međunarodni pozorišni festival 1934.

Odmah sa desne strane Đardina je Ruski paviljon, elegantna građevina iz 1914, podignuta još u vreme cara Nikolaja. Ispred stoje dva policajca, Ruski paviljon je zatvoren. Četiri dana od početka rata u Ukrajini, komesar Ruskog paviljona podneo je ostavku, a svi umetnici koji bi trebalo da izlažu, povukli su svoje radove u znak protesta zbog Putinove invazije na susednu zemlju.

Mostom preko malog kanala stiže se u deo Đardina u kojem se nalaze paviljoni Austrije, Srbije, Egipta, Rumunije, Poljske, Grčke, Brazila i grada Venecije.

Ispred našeg paviljona već je gužva – skupilo se tu raznog sveta: umetnici poput Uroša Đurića, Biljane Srbljanović i Dušana Jovovića, zatim savetnice predsednika Srbije Suzana Vasiljević i Tanja Jović, filmska producentkinja Anđelka Vlaisavljević, pravnik i aktivista Milan Antonijević, direktorke nekoliko srpskih muzeja i galerija Tijana Palkovljević, Neda Knežević, Jelena Medaković, Biljana Jotić… Tu su i ambasador Srbije u Rimu Goran Aleksić (inače, sestrić Jovanke Broz) sa suprugom Svetlanom (Ruskinjom iz Ukrajine, nekadašnjom ministarkom kulture grada Kijeva).

Nakon govora ministarke kulture i informisanja Maje Gojković, princeze Jelisavete Karađorđević, Maje Kolarić, direktorke Muzeja savremene umetnosti i Biljane Ćirić, komesara izložbe, posetioci su u grupama po 20 ulazili u zamračeni prostor srpskog paviljona kako bi videli Hod sa vodom, rad Vladimira Nikolića. Autor rada nije želeo da govori.

Obilazim i nekoliko paviljona u blizini – najviše mi se dopala postavka Poljaka. Małgorzata Mirga-Tas, umetnica romskog porekla, pokrila je fasadu paviljona, kao i zidove u njegovoj unutrašnjosti, ručno rađenim i oslikanim komadima tekstila. Rad predstavlja njenu reinterpretaciju 500 godina starih fresaka iz Palazzo Schifanoia u Ferari u Italiji, a u fokusu su scene iz svakodnevnog života romske populacije Poljske. Njen rad predstavlja i neku vrstu protesta protiv nastojanja poljske vladajuće Partije prava i pravde da na čelo institucija postavi sebi poslušne direktore i eliminiše sve umetničke manifestacije koja smatra “nehrišćanskim”.

MODNA PISTA

Put od Đardina do Trga Svetog Marka ovih dana liči na modnu pistu nekog ekscentričnog modnog dizajnera. Na nekoliko kvadratnih kilometara kreće se više hiljada umetnika iz celog sveta, pa je moguće videti najrazličitije “spoljašnosti”. Posebno je bio zapažen par – muškarac i žena u kasnim pedesetim godinama, obrijanih glava, obučeni u identične roze bunde. Jedan čovek je danima hodao po gradu sa daskom od WC-šolje nabačenom na ramena uz poruku “Now, every shit is art”.

Teška kiša, poput one iz pesme Boba Dilana, pala je narednog dana i sprečila me da pogledam ostale paviljone pa se nadam da će se do novembra ove godine, do kada traje Bijanale, ukazati još jedna prilika.

Uspeo sam samo da vidim izložbu Marca Quinna Historynow u Nacionalnom arheološkom muzeju. Markovi radovi nastali su prvo kao print–screenovi aktuelnih vesti na njegovom mobilnom telefonu. Posle ih je dorađivao bojom i akrilom i oni su u dijalogu sa muzejskim predmetima starim 2.000 i više godina.

Tokom poslednje večere, uz vino koje je naručio nakon dužeg izbiranja a inspirisan činjenicom da je u Veneciji svaka kuća starija od tri veka, ambasador Goran Aleksić ispričao nam je zanimljivu priču. Reč je o udruženju The Henokiens (na francuskom Les Hénokiens) u kome su kompanije koje poseduje i vodi ista porodica više od 200 godina. Udruženje je ime dobilo po Enohu, starozavetnom patrijarhu koji je, prema Bibliji, živeo 365 godina, Metuzalemovom ocu. Osnovala ga je 1981. Marie Bizard i u početku je imalo samo četiri člana iz Francuske, a danas čak 47 članova – svi su iz Evrope i Japana. Najstarija kompanija koja je od osnivanja u rukama iste porodice je japanski hostel “Hoshi”, osnovan 717. godine, a najmlađa članica je austrijska juvelirska kuća “A. E. Köchert” iz 1814. Ambasador Aleksić je za ovo udruženje saznao tako što mu je poglavar i pripadnik 14. kolena italijanske porodice Bereta, čuvenih italijanskih proizvođača oružja (osnovani 1526), ispričao kako ima sastanak važniji od onog sa šefom neke države. Ispostavilo se da Ugo Bereta ide na godišnji susret Henokiens-a.

Razmišljam koliko će još decenija, možda i vekova, morati da prođe da Henokiens-i dobiju nekog člana iz Srbije. Prema statistici koju sam čuo na konferenciji “Porodične firme”, samo 22 odsto porodičnih kompanija u našem regionu preživi tranziciju sa prve na drugu generaciju, a do treće stigne tek jedan odsto. Ratovi, revolucije i nacionalizacije koji su prekidali kontinuitet u protekla dva veka nisu naš jedini problem. Venecija, čija je svaka kuća “starija od Amerike”, uvek tera na razmišljanja o takvim temama.