O antisemitizmu se u svetskim medijima ponovo naveliko diskutuje, pogotovu otkada je ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov izjavio da nema nikakvog značaja što je Volodimir Zelenski Jevrejin, jer su Jevreji najveći antisemiti, te da je Hitler, “…koliko je on čuo”, takođe imao i jevrejske krvi. Legenda da je Hitlerova majka Ana Marija Šiklgruber svog sina rodila vanbračno, a pre toga bila služavka kod jevrejskog trgovca Leopolda Frankenburgera, odavno je naučno ispitana i opovrgnuta. Lavrov je na ovaj glup način hteo da opovrgne jednu od teza zašto je ruska akcija “denacifikacije” Ukrajine besmislica.

Podsetilo me je sve to da je u Nemačkoj posebno naimenovana vladina komisija utvrdila da je antisemitizam među Nemcima “duboko ukorenjen”. Pamtimo da je u Francuskoj bilo brojnih fizičkih napada na Jevreje u kojima su poginule 263 osobe.

U Srbiji je vladika Nikolaj Velimirović proglašen za sveca, a bio je napisao da su “sva moderna gesla evropska sastavili Židi, koji su Hrista razapeli, demokratiju i štrajkove i socijalizam i ateizam i toleranciju, sve su to izumi Židova odnosno njihova oca, đavola”. Uprkos tome nastala je parola da su Srbi i Jevreji “nebeski narodi”.

Ja lično, kao čovek jevrejskog porekla, u Srbiji nikada nikakvu neprijatnost doživeo nisam, pa ipak mi je ponešto smetalo i smeta mi dalje.

Predrag Palavestra je napisao knjigu Jevrejski pisci u srpskoj književnosti, prvo izdanje štampano je 1998. Nabrajajući koga sve smatra “jevrejskim piscem”, pomenuo je, uz ljubazan opis mojih knjiga, i mene. Ja sam protestovao, sebe nikako ne smatram jevrejskim, nego srpskim piscem. Nisam bežao od jevrejskog identiteta, nisam imao razloga. Što je Hitler mene smatrao punokrvnim Jevrejinom smatram gotovo odlikovanjem, značkom “starog borca”, iako sam bio klinac. Meni je stalo do mesta u literaturi. Ukoliko je to bitno, privatno spadam u one koji pišu ćirilicom jer mi se to staro pismo sviđa.

Palavestra i ja smo bili u dobrim, kolegijalnim odnosima, bili smo, na primer, obojica u uredništvu časopisa “Mlada kultura”. Časopis s tim naslovom izlazio je i 1939. Nikako da ustanovim kada je ponovo pokrenut u socijalističkoj Jugoslaviji, poživeo je tako kratko da na internetu o njemu ne postoji nikakav podatak. Palavestra – zvali smo ga Braca – i ja posećivali smo se, dolazio sam kod njega u Akademiju, ali koliko se sećam nikada se ni u čemu nismo slagali.

Problem ko je čiji pisac svakako se ne tiče samo srpskih pisaca koji su Jevreji rasno, nacionalno, narodnom pripadnošću, kao što je bilo određeno Hitlerovim zakonima, ali i takozvanim Korošecovim zakonima u Jugoslaviji 1940. Ko je “čiji” pitanje je i svetske literature.

Da krenem od kod nas najvažnijeg. Da li je Ivo Andrić hrvatski, srpski, bosanski ili jugoslovenski pisac? Diskusije o tome su u toku, teško da će ikada prestati, ali ko ima pravo da presudi? Da li su značajna poezija i dramska literatura nastale u Dubrovniku srpska, hrvatska ili dubrovačka književnost? Nije lako ni kada se pisac opredeli kao Meša Selimović, koji je izjavio da se oseća srpskim piscem. Svojataju ga Bosanci, a teme njegovih najvažnijih dela imaju bosansku, čak i direktno islamsku tematiku.

Jevrejska zajednica u savremenom svetu svojata sve značajne pisce jevrejskog porekla bez obzira na kom jeziku pišu, naročito ako su dobili Nobelovu nagradu. Ne slažem se ni sa tim.

Moj lični stav je da su jevrejski pisci oni koji su pisali na jednom od jevrejskih jezika, u koje ubrajam hebrejski Starog zaveta, moderni hebrejski današnjeg Izraela, jidiš, ladino i aramejski.

Aramejski je gotovo izumro, ceni se da ga govori još oko 15.000 ljudi koji pretežno žive u ruralnim oblastima Sirije. Savremene literature na tom jeziku nema. Međutim, pre dve, pa i tri hiljade godina bio je moćan, svetski jezik. Za Jevreje u Isusovo doba bio je njihov svetovni jezik, hebrejski je bio sveti jezik za službe u sinagogama, znali su ga samo učeni ljudi, koje je Vuk Karadžić pogrešno u svom prevodu nazivao “književnicima”, ali mislilo se na one koji umeju da koriste knjige, to jest znaju da čitaju. Isus je u toku svog zemaljskog života sa svojim apostolima govorio aramejski, oni kao jednostavni ljudi iz naroda nisu znali hebrejski, njihovi izvorni zapisi su svakako zapisani na aramejskom. U tom pogledu je jevrejska književnost na aramejskom postojala, bez obzira na to da li smatramo da je jevanđelje stvoreno uz inspiraciju Svetog duha ili spada u književnost. Biblija je svakako neprevaziđen bestseler po broju štampanih izdanja i broju jezika na kojima je objavljena.

Jidiš je jezik istočnih Jevreja, Aškenaza. Osnov mu je starinski nemački jezik, sa primesama hebrejskog, aramejskog, ruskog i romanskih jezika. Isak Baševis Singer je Nobelovu nagradu dobio kao do sada jedini književnik koji je stvarao na jidišu, ali teološka literatura na tom jeziku postoji od 18. veka, beletristika od 19. veka, jedan od najpoznatijih pisaca tog perioda je Šolem Alejhem. Piše se hebrejskim slovima zdesna nalevo, znači, prva stranica teksta je poslednja stranica štampane knjige. Tvorci moderne izraelske države distancirali su se od tog, po njihovom mišljenju, primitivnog žargona, bojali su se da će njegova upotreba usporiti ulazak modernog hebrejskog u svakodnevni život, međutim, to se promenilo: danas se na izraelskim univerzitetima proučavaju vrednosti jidiš književnosti.

Ladino je jezik Jevreja sa krajnjeg jugozapada Evrope i severne Afrike, Sefarda, nazivaju ga i jevrejskim španskim – judeo-španskim. Takođe se piše hebrejskim slovima zdesna nalevo. Počiva na kastiljanskoj varijanti španskog jezika sa arapskim, turskim, grčkim i srpskim uticajem. Naime, Jevreji su proterani iz Španije i seleći se iz zemlje u zemlju preko Turske dospeli su i na Jadransku obalu, tako i u Srbiju.

Maternji jezik Elijasa Kanetija bio je ladino, nemački je naučio tek sa trinaest godina u Švajcarskoj, ali Nobelovu nagradu za književnost je dobio za dela napisana na nemačkom jeziku. Govorio je i srpski. Najpoznatiji pisac na ladinu bio je Huan Helman (Juan Gelman, 1930–2014), koji je živeo i stvarao u Argentini. Iz starijih vremena znamo, na primer, za Fernanda Bagongbantu koji je sa Filipina.

U Austro-Ugarskoj, pa tako i u Vojvodini, mnogi Jevreji su govorili jidiš. Dok sam bio dete, ja doduše nisam ni znao da taj jezik postoji, Šaloma Alejhema sam već tada čitao, ali u prevodu na književni nemački jezik.

Poetesa Neli Saks, koja je dobila Nobelovu nagradu za književnost za svoju poeziju napisanu na nemačkom jeziku, za mene je nemačka spisateljica. Nije znala nijedan od jevrejskih jezik. Niz značajnih pisaca koji su stvarali na nemačkom jeziku su jevrejskog porekla, na primer Štefan Cvajg, Fridrih Volf (poznat i po svojoj drami Ustanak kotorskih mornara, otac “najboljeg špijuna 20. veka” Markusa Volfa), Paul Celan, Kurt Tuholski i mnogi drugi.

Na Guglu zaista postoji i odrednica “jevrejski književnici u Nemačkoj”, ali ja to odbacujem. Normalno je da se u biografijama navodi pored ostalog i jevrejsko poreklo, ali oni koji su mislili, sanjali i pisali na nemačkom jeziku su, po mom dubokom uverenju, nemački pisci.

Soul Belou, Artur Miler, Filip Rot su za mene američki, a ne jevrejski pisci. Leonard Koen kanadski, a ne jevrejski pesnik. Moje kratko poznanstvo sa Belouom vezujem za najbolji čorbast pasulj koji sam ikada u životu jeo. Američki ambasador je povodom njegove posete priredio večeru, a služio se pasulj koji su neki naši Romi kuvali u bakarnom kazanu nad živom vatrom upaljenom u bašti. Mogu da posvedočim da su on i Jara Ribnikar bili dobri prijatelji, ne znam da li su bili i ljubavni par, kao što je tvrdio sveznalica Momo Kapor.

Najlakše je i svakako ispravno jevrejskim piscima nazivati autore koji žive u Izraelu i pišu na hebrejskom, među njima ima veoma značajnih kao što su Amos Oz i David Grosman. Ali i oni su za mene pre svega izraelski pisci, samo što je Izrael nesumnjivo, i po sopstvenom shvatanju i u svetskoj javnosti, jevrejska država. Oni su sebe verovatno smatrali jevrejskim piscima.

Danas je sve to pitanje teorije književnosti koje osim profesora možda zanima još samo ponekog pisca koga se direktno tiče. Ne znam šta je o tome mislio Đorđe Lebović, šta za sebe govori Filip David, ali Danilo Kiš je sebe smatrao srpskim piscem, iako nema sumnje da su ga jevrejske teme veoma zanimale – otac mu je bio mađarski Jevrejin, majka Crnogorka.

Niz značajnih pisaca koji su, da kažem kako su se neki od nas dogovorili, pisali na našem “zajedničkom jeziku”, bili su jevrejskog porekla. Isak Samokovlija je pretežno pisao o jevrejskim temama, ali Erih Koš, Oskar Davičo i drugi manje slavni od njih nisu. Oto Bihalji-Merin je, na primer, pisao na nemačkom jeziku, danas je u Nemačkoj prisutniji nego kod nas, a nažalost zaboravljeni Ervin Šinko pisao je na mađarskom jeziku. Aleksandar Tišma je nesumnjivo srpski pisac iako je polujevrejin – otac mu je bio Jevrejin, majka Srpkinja – i bavio se jevrejskim temama. Nije značajno za njihov književni opus, ali kada se već ulazi u ispitivanje krvnih zrnaca, majka Davida Albaharija bila je Srpkinja. Biografije, pa i “krvno poreklo” genija uvek su zanimljivi, ali zar to treba da utiče u koju fioku ćemo da stavimo njihov literarni opus?

Pitanje ko je jevrejski pisac i šta mu je uopšte dozvoljeno, da li sme da piše na drugim, a ne na svom jeziku, postavljalo se već u ranom srednjem veku kada je u Nemačkoj pevao jedini jevrejski trubadur Ziskind fon Trimberg. Njega su napadali sa svih strana: feudalci zbog toga što se uopšte usudio da piše na nemačkom jeziku, a Jevreji zbog toga što ne peva isključivo na hebrejskom u slavu Gospoda, umesto da se udvara feudalcima, progoniteljima Jevreja, jer su pogromi svako malo bili na dnevnom redu. Trubaduri nisu bili tako produhovljeni pesnici kao što se to zamišlja, nego lutajući muzikanti, najčešće plemićkog porekla, ali finansijski propali, koji su pod zaštitom moćne feudalne gospode, svojih zaštitnika (danas bismo rekli sponzora), putovali od dvorca do dvorca zabavljajući feudalnu gospodu.

Nauka nije utvrdila da li je Ziskind fon Trimberg uopšte postojao, jer o njegovom životu nema pisanih tragova, nema dokumenata. Nije odbačena ni teza da je takav trubadur živeo, ali da nije bio Jevrejin, već samo zainteresovan za jevrejske teme. Činjenica je da je sačuvano 14 trubadurskih pesama koje se pripisuju njemu.

Zamislimo da je kod nas bilo zabranjeno da pisci jevrejskog porekla pevaju na srpskom jeziku. Za Srpkinju Desanku Maksimović Srbija je bila “velika tajna”, ali za Oskara Daviča “pesma među narodima” i “buna među narodima”. Ja mislim da niko nije tako opevao i uveličao našu zemlju kao on u pesmi Srbija.