Majk Keri je britanski pisac i strip-scenarista, poznat po stripovima Lucifer i Helblejzer, serijalu knjiga o Feliksu Kastoru i romanu Devojčica sa svim darovima, koji je doživeo i filmsku adaptaciju. Njegov strip Helblejzer: Od naprava svojih, o avanturama kultnog stripskog maga antiheroja Džona Konstantina, nedavno je dobio srpsko izdanje u ediciji DC Gold izdavača Čarobna knjiga.

Džon Konstantin, jedna od najpoznatijih tvorevina britanskog stripskog scenariste Alana Mura (Nadzirači, V kao Vendeta, Iz pakla), nastao je 1985. godine kao mag-antiheroj iz radničke klase, likom zasnovan na Stingu, frontmenu grupe The Police. Nakon dve godine Konstantin je pod spisateljskom palicom Džejmija Delanoa dobio i svoj serijal, Helblejzer, koji ove godine slavi 35. rođendan. U tom stripskom serijalu, koji je trajao 300 epizoda i niz sporednih miniserija, ovaj dotad tajnoviti antiheroj prekrojen je u svojevrsnog urbanog istražitelja natprirodnih pojava, koji se mahom rukovodi sopstvenim sebičnim porivima, ali uprkos tome uspeva da “uradi pravu stvar”.

Džon Konstantin Helblejzer: Od naprava svojih Majka Kerija objavljen je pre dve decenije, kao jedan od malobrojnih zasebnih “grafičkih romana” objavljenih mimo serijala o ovom junaku.

“VREME”: Bilo je to u vreme kad je premijerno prikazan film Konstantin sa Kijanu Rivsom.

MAJK KERI: To je i te kako bio slučaj da sam se zadesio na pravom mestu u pravo vreme. Urednici u DC-ju su želeli grafički roman koji bi mogli da kupe i ljudi koji su upravo pogledali film, bez ikakvog predznanja o Helblejzeru. Pisanje su poverili meni jer sam u tom trenutku pisao i mesečni serijal, a iz istog razloga su doveli Lea Manka da ga nacrta. Jedine instrukcije su mi bile da napišem priču o Helblejzeru koja ništa ne duguje prošlosti – nešto potpuno samostalno, koliko god je to moguće. Prepustili su nam to nepregledno platno za rad, lišeno skoro svih ograničenja. A mi smo prosto dali gas i silno se zabavljali.

Strip Od naprava svojih bavi se svetskom “demonskom pandemijom”, tako da je danas čak neznatno relevantniji nego kad je objavljen. Mislite li da ste prednjačili u toj vrsti “savremenog horora”?

Mislim da se većini pisaca, ma koliko fantastično bilo njihovo polazište, stvarni svet ušunja u pisanje. To je verovatno naročito istinito u slučaju horora – neizbežno je da će vas uporno iznova privlačiti stvari koje vas užasavaju i u stvarnom životu, pa mnoge horor priče ispadnu metaforične čak i kada pisac to isprva nije naumio. Kod mene je, međutim, u većini slučajeva to namerno. Volim da se uhvatim u koštac sa stvarima koje se dešavaju u svetu, kako bi priča bila što autentičnija i napetija. Pa ipak, Od naprava svojih nije bila slučajnost. Nekakva pandemija je bila neminovna, pre ili kasnije: one umereno redovno presecaju ljudsku istoriju, pa je uvek pitanje kada će se desiti, a ne da li će se desiti. Štaviše, godinu dana pre pandemije kovida 19 napisao sam priču o izbijanju kuge – The Trials of Koli – pa mi je koronu bilo mnogo čudnije i teže da podnesem. Nisam ja nikakav vizionar, pa čak ni naročito pronicljiv komentator savremenih dešavanja. Ja samo puštam da moje opsesije prodru u moje priče, a svet se katkad iskrene tako da neka moja priča deluje proročki. Iskreno, ponekad bih voleo da to nije slučaj.

Kako bi, po vašem mišljenju, Džon Konstantin podneo karantin?

Mrsko mi je ovo da priznam pošto smatram da su raznorazne mere društvene izolacije koje smo svi pretrpeli tokom kovida bile neophodne i primerene, ali smatram da bi ih Džon prosto ignorisao. Imao bi preča posla, pa bi se više uzdao u sopstveni sud i nastavio bi da sledi svoja pravila, a ne tuđa. On je prosto takav. Ponekad ume da bude pravi drkadžija.

Ovaj strip, baš kao i mnogi drugi vaši radovi za ediciju Vertigo – Lucifer, The Unwritten, Crossing Midnight – oslanja se na književne i mitološke reference.

To je donekle i bila sama srž izdavačkog projekta Vertigo – ili makar jedna od srži. Ponovno promišljanje mitologija i religija tako što ćemo ih ubaciti u sudarač čestica i pustiti da se odbijaju jedna o drugu. A to je meni i te kako imalo smisla. Pohađao sam osnovnu školu engleske crkve, kao i tri ili četiri različite škole veronauke, pa sam odrastao prožet pričama o religiji, ali nikada nisam bio vernik. Prosto sam uživao u samim pričama. A onda kada sam u srednjoj učio grčki i latinski, pa čitao mitove i verske priče tih kultura, uglavnom sam u njima video paralele i odjeke. Nisam ih međusobno razlikovao.

I kao pisac i kao čitalac oduvek sam smatrao da je moguće dobiti neverovatan nalet energije ako svoju priču povežete na druge, drevnije priče. To čak i ne mora biti direktno. To može biti tek jedan sloj, kao što je slučaj sa Miltonovim citatima iz Izgubljenog raja u stripu Iz naprava svojih, ili sa superherojskim žanrovskim klišeima u serijalu The Unwritten. Ili s mitom o Pandori u romanu Devojčica sa svim darovima. To je jedna krajnje fleksibilna spisateljska alatka. Ponekad se to nalazi samo u vašoj glavi, ne i na stranicama, ali ja mnogo volim taj pristup – delom zato što nikad nisam sasvim siguran kuda će me odvesti.

Od naprava svojih je adaptiran i u animirani film, doduše pod naslovom jednog drugog stripa o Helblejzeru – City of Demons. Da li ste zadovoljni samom adaptacijom?

Video sam ga jednom, kada sam imao gomilu drugih stvari na umu. Možda sam pride bio i pijan. Iskren da budem, nije ostavio neki utisak na mene, ali možda zato što nisam bio u odgovarajućem stanju svesti. Šire gledano, mislim da je veliki deo tih DC-jevih animiranih filmova i serija prilično tanak i neupečatljiv. Osnovni vizuelni stil je generički, a dijalozi su za najšire narodne mase. Lično više volim stripove u obliku stripova, nego stripove u obliku animacije.

Imate sklonost ka pisanju antiheroja: Konstantin, Lucifer, kao protagonisti vaših romana Feliks Kastor i Toma Tejlor iz strip–serijala The Unwritten, pa i glavni likovi iz serijala Crossing Midnight. Da li vas ne zanima da pišete konvencionalne heroje?

Hmm. Pisao sam ja i Iks-mene i Fantastičnu četvorku. Pa i Derdevila, doduše veoma kratko. Tako da smatram da umem i jedno i drugo. A opet, s druge strane, prilično je primetno da je moja postava Iks-mena imala MNOGO negativaca – Mistik, Ledi Mastermajnd, Sabljozubog, itd. Pa čak i Roug, koja tu dođe kao vrhunski primer krivolovca koji je postao čuvar divljači.

Valjda sve zavisi od toga na šta mislite kad kažete “konvencionalni heroji”. Ne zanima me da oslikavam bilo kojeg junaka samo osnovnim bojama. To je dosadno. Volim noar obrazac, gde je protagonista uglavnom gadno kompromitovan lik, ali pokušava da na neki svoj način ispravno postupi u svetu koji mu to silno otežava.

Ali imam ja i likove koji slede veoma jak unutrašnji moralni kompas. Mislim da je vrhunski primer toga Koli iz Rampart trilogije. On je suštinski dobro ljudsko biće, prožet nežnošću koju neki drugi likovi pogrešno shvataju kao slabost. Često je ključ takvim junacima pružiti suparnike, likove koji su im sušta suprotnost, kako bi se s njima sukobljavali i time jasnije sebe definisali.

Doduše, kao i uvek, najbitnije je pisati svakog lika iznutra. Svako je junak svoje priče. Meni je pronalaženje te perspektive korisno polazište, bilo da pišem sveca ili monstruma.

Da li je Džon Konstantin i danas relevantan? Može li se on uspešno modernizovati za “tiktok generaciju”?

I te kako je relevantan! Džon je primer arhetipa, Varalice. On stoji rame uz rame s Lokijem, Mauijem, bratom Zecom, Džekom, ubicom džinova, liscem Rejnardom i svim ostalim veličanstvenim sumnjivim tipovima. On nikad neće prestati da bude relevantan, pa hiljade pisaca mogu da ga na hiljade načina prekroje, a da on ne izgubi tu svoju suštinu.

Kruže glasine da će, nakon Kijanua Rivsa, koji je delimično azijskog porekla, Konstantin u predstojećoj seriji biti crnac, te da će ga tumačiti Šope Dirisu iz serije Gangs of London. Šta vi mislite o tom razbijanju rasnih barijera?

Iskreno, čini mi se da ovakve vesti potresaju jedino rasiste koji žale za starim danima kada je rasizam bio normalizovan. U Britaniji trenutno vlada slična halabuka oko kastinga Nkutija Gatve kao novog Doktora u seriji Doctor Who. Iz nekog razloga, kad god neka osoba druge boje kože dobije bilo koju ulogu, to se odmah proglasi za posledicu političke korektnosti, a ne toga da sistem radi kao što je uvek dosad i radio. Desetine belaca jedan za drugim dobiju neku ulogu, i to je prosto normalno. Ali čim se tu pojave žena ili crni glumac, to je odmah delo “brigade osvešćenih”. Oprostite na rečniku, ali jebeš to. Iako to možda rastužuje neke ljude, čim je naša civilizacija zaista postala globalna, ta sitničava uskogrudost “ispravnosti bele kože” je izletela kroz prozor. I ako mene pitate, daleko joj lepa kuća.