Dušan Otašević je od početka prepoznat kao neočekivana, netipična i originalna pojava na jugoslovenskoj i srpskoj likovnoj sceni. Svaka njegova izložba, a bilo ih skoro pedeset samostalnih, predstavljala je iznenađenje bilo da je prikazao slike, objekte, instalacije, crteže, grafike, kolaže, pa čak i svojevrsne skulpture. Otaševićeve teme su nepregledne, on najbanalniji predmet pretvori u umetnost. Oko palidrvca je ispletena priča o požarima, šumskim ili onim kada pojedinac ponese revoluciju, njegov Vorhol je sa petokrakom stigao u Tuzlu, a centar dešavanja jedne njegove slike je pampur sa svim onim što može doći posle popijenog šampanjca. Radoznao je, ironičan i veoma kritičan prema sadašnjosti.

Dušan Otašević svoje radove duhovito naziva – prerađevine. Najstariji među njima je Sangstrel iz 1975. godine, prerada čuvene Mantenjine slike Svetog Sebastijana u drvetu i platnu. Objašnjava da velike majstore iz istorije umetnosti bira bez nekog sistema, da se odlučuje za radove “koje će publika lako prepoznati. To mi je povod za dogradnju, ugradnju, nadgradnju. Inkarnat mog Sebastijana je od prepariranog slikarskog platna, umetnut je u drveni ram i proboden drvenim strelicama koje na površinu slike dolaze iz prostora, a igra je u njihovim bojama i dužinama. To je moj manir od prvih radova, da pomešam sliku i skulpturu, da izađem iz uobičajenog štafelajnog formata. Naziv rada je takođe igra i kovanica imena svetitelja, strele i angstrema, jedinice za izražavanje talasne dužine svetlosti. Pošao sam od sedam boja iz prirodnog spektra i njihove svetlosne dužine predstavio sam bojama, pa je zato najkraća ljubičasta zato što ima najmanje angstrema, a najduža je crvena sa najviše”.

Da mu je prostor klasičnog slikarskog platna ograničen i tesan, Otašević je primetio još na studijama Akademije likovnih umetnosti u klasi profesorke Ljubice Cuce Sokić. Zato je posegao za drvenim i aluminijumskim pločama, a četkicu i uljanu boju zamenio pištoljem i sprejom koji koriste autolakireri. “Cuca Sokić je bila dragocen profesor zato što nas nije sputavala, svakom je prilazila na drugi način i sa mnogo razumevanja prepoznavala nešto specifično, za razliku od mnogih profesora koji zaneti svojim poetikama i u želji da pomognu studentima pokušavaju da ih povedu svojim putem, što nije dobro. Zbog njenog takta i blagosti, svi smo hteli u Cucinu klasu. Njene priče o Parizu bile su izuzetno dragocene. Jednom prilikom donela mi je knjižicu Marsela Dišana koju je kupila u Parizu i kazala da će to mene ipak više zanimati nego nju.”

Pojavu Otaševića u sedmoj deceniji dvadesetog veka kritika je vezala za američki i evropski pop-art, a nakon toga ga je videla među predstavnicima postmoderne. Sam umetnik tvrdi da nije bio svestan šta mu se događalo prilikom građenja stvaralačkog identiteta, a svoj umetnički razvoj objašnjava kao srećan sticaj okolnosti. “Tada informacije nisu stizale lako i brzo kao danas. Postojala je Američka čitaonica u Čika Ljubinoj ulici sa velikim brojem časopisa o umetnosti, koje su studenti rado gledali. S druge strane, ja sam voleo da se šetam. Nekada je u Beogradu bilo mnogo zanatskih radnji, naročito u Balkanskoj ulici, a u izlozima su bile naivne i nevešte amaterske reklame. Meni je upravo to bilo atraktivno i izazovno kao sušta suprotnost onome što sam nalazio u monografijama renesansnih umetnika. Pravio sam eksperimente i takve predstave uvodio u svoj rad, jer mi se činilo da dovođenje u vezu suprotnosti može doneti neki novi kvalitet i iskorak. Bile su mi vrlo važne i kuvarice, visile su dekorativne, naivne i čedne iznad šporeta u svakoj kući, i ja im nisam mogao odoleti. Uvek sam imao odbojnost prema liku umetnika kome muze vode ruku a on slika neke uzvišene teme – otud jednostavni prizori iz svakidašnjeg okruženja.”

Ironija, društveno angažovani komentari i uvek prisutan a često gorak humor, decenijama odlikuju Otaševićeva dela. Naravno da je i politika morala proći i prolazi kroz takvu radionicu. Posebno ga je pogodio surovi raspad bivše Jugoslavije i on ga je prikazivao na različite načine. Šara maskirne uniforme boji njegova ostvarenja različitih oblika, kao što je, na primer, munja koja razara i u pepeo pretvara sve pred sobom, ili nas Arijadnina nit uvodi u ratni lavirint iz koga za mnoge neće biti povratka.

Jedan od najupečatljivijih radova Otaševićevog opusa, i verovatno najveća opomena i najsurovija poruka koju je umetnik izgovorio, jeste objekat Amnezijator nastao 2008. godine: električna stolica od drveta, koja ne ubija, ali briše mozak. “Šezdesetih godina dvadesetog veka napravio sam seriju komunističkih vođa od Tita do Lenjina i Mao Cedunga i znao sam da je to sarkastično, neki moj obračun sa autokratskim vladarima. Devedesetih sam se kao osvedočeni šetač i ja pridružio masovnim protestima, a onda sam se, posle promene Miloševićeve vlasti prevario i pomislio da smo kao društvo krenuli nekim novim, boljim putem. To se nije desilo, socijalisti i radikali su se postepeno vraćali na političku scenu i dogodilo se da je na nekim opštinskim izborima Šešeljev protivkandidat bio Borislav Pekić. I Pekić je izgubio od Šešelja. Možda je najveća nevolja ovog naroda to što stalno zaboravljamo. Moja mašina-stolica ima kaiševe da vežete pacijenta, a u toj konstrukciji je i neka vrsta šlema u obliku šajkače sa uređajem koji briše pamćenje svakome ko tu sedne. Rad je pratio i štampani dodatak sa porukom da Amnezijator čini dobro i pojedincu i državi, naročito državi. Jer pojedinac je srećan bez pamćenja, a država je zadovoljna sa srećnim pojedincima. Meni je prosto neverovatno da mi ne pamtimo više od zlatne ribice, šta je bilo pre dve godine, pre tri meseca, nije mi jasno kako uprkos svim manipulacijama kojima smo izloženi, nismo u stanju da se setimo stvari koje su nam upropastile i još nam uništavaju živote.

Pa ipak, da će se desiti ovaj sunovrat društva, sa turbo-folk kulturom i rijalitijima u koje dolaze i političari, nisam mogao ni da pomislim. Živimo u lošem potrošačkom svetu u kome nam se svakodnevno ispiraju mozgovi i to je tako, nažalost, na globalnom nivou. Takva demokratizacija je paradoksalno stigla sa zapada, prvo su nas farmerke uniformisale, da svi budemo isti, a nismo i ne možemo biti.”

Otašević je isključiv da umetniku nije mesto u politici. Slaže se da su kultura i politika uvek na paralelnim pozicijama: političari se plaše, zaziru od kulture, a umetnici utemeljeni u svom radu, preziru politiku. U okolnostima tog velikog nerazumevanja ne može ni biti boljitka. Zato ni ideja o formiranju Nacionalnog saveta kulture nije doprinela poboljšanju. “Ja sam, u ime SANU, bio član u prvom sastavu Nacionalnog saveta za kulturu. U vreme ministra kulture Predraga Markovića, delovalo je da smo važno telo i imali smo iskrenu želju i volju da promenimo stvari. Radilo se na Nacionalnoj strategiji za kulturu, pa ipak, taj dokument nikada nije istinski zaživeo. Ništa nismo uradili, a silno vreme smo izgubili. Političari, oni od kojih zavise najvažnije odluke nas nisu čuli.”

Dušan Otašević je upravnik Galerije Srpske akademije nauka i umetnosti od 2011. godine. Ponosan je na aktuelnu izložbu Pod zastavama modernih pokreta posvećenu arhitekti Nikoli Dobroviću (vidi “Vreme” br. 1637) “Paradoksalno je što su nam izvedeno Dobrovićevo delo, zgrade Generalštaba, uništili agresori, a plemenitu ideju o Terazijskoj terasi dezavuisali smo mi sami nesrazmernim siluetama Beograda na vodi. Izložba nas opominje na vrlo ozbiljno upropašćavanje našeg grada, čemu bismo morali stati na put. Već postoje nagoveštaji o organizovanju i pobuni struke protiv urbanističkog urnebesa. Stručnjaci u Akademiji su dizali glas još dok je projekat Beograda na vodi bio samo maketa, pa to niko nije hteo da čuje, objavi a kamoli razmotri i makar zastane. Sada je potrebno upotrebiti neka druga sredstva, inače ćemo dobiti i most sa kafićima na livadi, a realizovaće se i jednom već zaustavljena gondola.”

Nekada je Otašević prerađivao dela poznatih svetskih i naših autora, a sada prerađuje svoje radove. To bi moglo da se nazove, kaže, drugo ili čak treće dopunjeno izdanje. “Izložba Zrno žita održana je u Pančevu pre dvadesetak godina, nastala nakon boravka u keramičkoj radionici Tera. Iskoristiću nešto od tog serijala, uveličana zrna žita od pečene zemlje, džakove, vetrenjaču, a naziv izložbe koju pripremam ostaće isti. Biće posvećena Eleusinskim misterijama – svečanostima koje su se pre nove ere održavale u Grčkoj u čast boginjama plodnosti Demetri i Persefoni. Kult je održavan tajno i verovalo se da učesnike, koji su zagledani u zrno žita, spaja sa bogovima i u zagrobnom životu im daje božanske moći. U priču o zrnu žita uvodim i tangram, staru kinesku igru. To je matematička zagonetka od sedam delova različitih oblika koje valja složiti u nove slike. Moj tangram je papir isečen u obliku žita, a onda njegovi delovi mogu dati najrazličitije slike, od zeca do vetrenjače. Meni je to zabavno, ja se uvek igram, igra je u suštini svega. I trudim se da pojednostavljujem prizore, ali da iza njih stoje i drugi slojevi. Nekada ljudi u mojim radovima učitaju nešto što ja nisam mislio i meni je to drago. Verujem da delo mora biti otvoreno. Da je najbolje kada proizvođač umetnosti napravi nešto što nije strogo definisano kako bi ostavio prostora publici da i sama aktivno učestvuje u toj igri.”

Otašević kao da kaže da je sve oko nas velika izložba, samo valja biti radoznao i posmatrati stvari. U jednoj davnoj šetnji sreo je prijatelja Danila Kiša i taj trenutak ovekovečio je delom Susret 2021. godine. Figure su zaustavljene u hodu, okrenule su nam leđa, ali su im lica u međusobnom pogledu ipak ostala tako da i posmatrač slike može da ih vidi i prepozna. Danilo Kiš drži knjigu, u Otaševićevim rukama je bela ploča spremna za rezanje, a podno rada velikom slovima piše: “Sreo sam Danila Kiša na Trgu republike. Pitao me je – Otaš, kuda se motaš? Nisam znao da mu odgovorim.”