Jedno od prvih sećanja na ekipu “Vremena” datira iz perioda kada je redakcija bila u ulici Narodnog fronta. Nekim tinejdžerskim poslom sam se tamo našla i pošto sam čula uvod u pesmu Brusa Springstina Thunder Road, odlučila da vidim odakle dolazi. Mlađi, zaneseni novinar je svirao u vazduhu zamišljeni klavir prateći Šefa. Kada sam mu se javila skoro 30 godina kasnije sa porukom da sam bila na koncertu Brusa Springstina, tražio je izveštaj!

Napomena: U pitanju je krajne subjektivan i emotivan prikaz.

UVOD

Ne zna se tačno odakle Brus u mom životu, najverovatnije je moja majka prva počela, a sestra nastavila. Sećam se kasete albuma Born in the USA koja se tu i tamo pojavljivala. Sećam se popularnih pesama Dancing in the Dark i Glory Days. Nije mi baš bilo najjasnije o čemu se tu radi, ali sam uživala slušajući ga.

U prvoj godini srednje škole načula sam da ima neki momak koji ima dvostruki album The River, odvažila sam se i opremljena sa dve kasete dogovorila sa njim da dođem i presnimim muziku sa vinila na kasetu. Mislim da je tu počelo otkrivanje Brusovog narativa, emocije i harmonije. The River – da, Point Blank – naravno, ali Wreck on the Highway i naročito Stolen Car i Drive All Night su me uhvatile u zamku iz koje ne da nisam izašla nego sam se, poput miša u kučini, sve više zapetljavala. Morala sam da znam više o tom svetu, iskopala sam iz sestrine gomile kaseta album Darkness on the Edge of Town. Umislila da sad, sa sve pubertetskih 14 godina, bolje razumem o čemu se radi:



Navučena na sve setno što je Brus iznedrio, nisam obraćala pažnju na njegove pesme vedrijeg karaktera dok mi u ruke nije došao set ploča Live 1975–1985. Umesto da učim za školu, slušala sam Brusove priče sa razumevanjem. Sa četrdeset pesama snimljenih u periodu od deset godina otkrila sam, pre svega, albume poput Greetings from Asbury Park, The Wild, the Innocent and the E Street Shuffle i Born to Run.

ZAPLET

Igrom slučaja, ćerku i mene su očekivali u Londonu od 30. juna. Negde u maju, Hrvoje Zovko na svojoj FB stranici objavljuje da će Brus svirati u Beču. Progunđam u komentaru da nije u redu to što se Šef nije protivio visokim cenama ulaznica koje čine njegove koncerte nepristupačne upravo odanoj publici. Ipak odem da proverim cene. Uh! Nije samo koncert, nego put i smeštaj… nema šanse. A onda primetim Hyde Park, 6. juli 2023. Svako malo proveravam cene kao da će se nešto značajno promeniti. U tom periodu, bez mog znanja moje dve bolje trećine kuju zaveru: na kćerkinu ideju skupljaju novac za kartu jer – koje su šanse da ćemo Springstin i ja biti u istom gradu u isto vreme? Oboje znaju da je koncert Brusa Springstina i E Street Band-a nešto o čemu nikada nisam razmišljala kao o stvarnoj mogućnosti i sada kada su se kockice poklopile, morali su da reaguju. Naravno, odbila sam da mi dete od (još malo pa) 16 godina plaća kartu i predložila nešto drugo: da idemo nas dve. Nek ide život!

Počela sam da tražim karte. Na Guglu odmah izlazi sajt viagogo.com. Pratim iz dana u dan i odlučim da je to to – kupujem! Kao i svaka druga uzubuđena osoba, zaboravim da proverim reputaciju sajta pre nego što nešto platim. Radi se o notornom tapkaroškom sajtu Viagogo.com. Čitam iskustva drugih i pravi mi se čvor u stomaku. Karte nikada nisu stigle; Kupci su odbijeni na ulazu jer su karte nevažeće; Karte su stigle, ali za pogrešan koncert… Sajt www.trustpilot.com pokazuje da je 54% odviše od 37.000 korisnika dalo ocenu 1 od 5! Proveravam svoj nalog – karte ne stižu. Informacija kaže da ne brinem, da će stići 4. jula. Posle nedelju dana, da će stići na dan koncerta. Odlučujem da nikom ne govorim o koncertu dok ne uđemo u Hajd park, pa ni glavnom i odgovornom uredniku.

Tri dana pred put, a sedam dana pred koncert, stižu karte. Sve deluje legitimno.

RASPLET

Dan pred koncert, zabrinuti zbog londonskog nepouzdanog vremena. kupujemo vodootporne pončo kese. Nikad se ne zna. Umesto u 2, stižemo u 3 (mora se jesti). Na ulazu je gužva, ali sve teče u skladu sa razumnom tradicijom engleskog čekanja u redu. Koncertni prostor Hajd park ne izgleda velik kao na slikama, i mi 4 sata pred početak koncerta marširamo ka gužvi. Jedini – i opravdani – razlog za kraću promenu plana je prodavnica zvaničnih majica, kačketa i plakata. Majica? Veličina M, hvala lepo! Plakat – ima tek 250 odštampanih? Naravno!

Pošto smo završile sa ovim važnim stvarima, nastavljamo smeran hod ka našem mestu. Strateški se pozicioniramo pokraj grupice starijih fanova (po godinama, verovatno Springstinovih vršnjaka). Ukratko se predstavimo jednoj gospođi i postajemo deo grupe koja drži dobro mesto, sa sve prostirkama na kojima leže i čitaju novine, rešavaju sudoku ili ćaskaju. Neki nose majice sa The River i Born to Run ture – mlađi, poput nas, gledaju i zavide im: nastupe koje smo mi slušali na pločama, oni su slušali uživo. Kćer i mene gledaju kao svoje, brinu o nama, drago im je da smo tu, sa njima, na koncertu Brusa Springstina.

Naša grupica ubrzo biva potpuno okružena, ali nikom ne pada na pamet da ih na bilo koji način preskače, gura ili slično. Ali, tek je 3 sata i prva predgrupa nastupa: Frank Turner & The Sleeping Souls. Tarner, nekada pank pevač, danas poznati engleski kantautor čije pesme publika 45 minuta pevuši i đuska. Energija je dobra. Sunce sija. Oblaka ima tek da nas pomalo osveže.

Par ljudi iz naše grupice koji su đuskali uredno se vraćaju u ležeći položaj kada je Frenk završio. Nas dve klopamo i ćaskamo sa par ljudi. Jedan stariji čovek priča da je bio na koncertu u Dablinu i organizovao se da dođe u London na još jedan. Starija gospođa ga gleda četvrti put i uverava nas da su njegovi koncerti sigurni, nema guranja, gaženja i slično pošto ljudi koji ga vole poštuju jedni druge.

U 5 sati se na sceni pojavljuje druga predgrupa – ovog puta znam ko su. The Chicks – najprodavaniji ženski bend i najprodavaniji country bend od 1991. u SAD. Nama je možda poznatiji pod imenom Dixie Chicks, a meni su zapale za oko kada su izazvale gnev republikanaca i dela fanova. Naime, 2003. na koncertu u London izjavile su da se protive intervenciji SAD u Iraku i da ih je sramota predsednika SAD Džordža V. Buša. Posle pasivnog perioda, 2020. su ponovo počele da sviraju, ali su iz imena izbacile reč Dixie zbog negativnih konotacija. Ženske su svirale pun sat, a rekla bih da svojim porukama i dalje izazivaju gnev republikanaca. Između ostalog, izvedbu pesme March, March pratio je vizual na kojem se, u ritmu ove zarazne (skoro protestne) pesme, pojavljuju imena građana SAD koje su ubili policajci i slike različitih protesta u SAD. Publika ih je nagrađivala sve glasnijim aplauzom. Polako je počela da se oseća energija zajedništva poput one koju osećamo kada izađemo na proteste protiv nasilja u Srbiji i vidimo da nismo sami.

Upravo to osećanje – da nismo sami u svojim nadama, nostalgiji, seti, sreći, patnjama i borbi – jeste ono što je, čini mi se, učinilo da mnogi tokom malo više od tri sata koncerta Brusa Springstina puste suzu, uključujući moje starije saputnike, mene, pa i moju kćer.

ROLERKOSTER OSEĆANJA

Bruce Springsteen & The E Street band otvorili su koncert pred 65.000 ljudi sa No Surrender. Svaka sledeća pesma počinjala je krajem prethodne i Springstinovim: “One, two, three!”

Tokom tri sata i 28 pesama proći ćemo kroz rolerkoster osećanja i energije kojim je upravljao Šef. Posle No Surrender i Ghosts, koje su nas uvele u priču, Prove it All Night počela je da diže atmosferu, ali prvi put sam se naježila kada sam čula masu kako peva:



Out in the Street, Darlington County i Working on the Highway vratile su koncert na teren veselijih pesama, uz koje je publika pevala i đuskala. Atmosfera je spuštena sa Kitty’s Back koja je i u originalu duga (7 minuta), a na koncertu je bila još duža – skoro 15 i, možda nije izazvala veliko oduševljenje publike.

Odlična obrada Nightshift (Commoders) nas je uvukla u nežnu energiju i pozvala na žurku kod Meri (Mary’s Place) tokom koje se publika ponovo razđuskala. Usledila je setna My Hometown tokom koje je većina ili tiho, za sebe, pevala ili se njihala, neretko zagrljena. Sećam se da sam rekla ćerki da ta pesma nije bila na listi koju sam videla, kada je – kao za nju poručena, takođe neočekivana, počela njena omiljena – The River. Publika je dočekala prve reči oduševljena, ali se – kao i kod ostalih tiših i setnijih pesama – skoro i nije oglašavala osim po pozivu autora. Mi smo tu da slušamo, ako pevamo, pevamo u sebi ili za sebe i ne smetamo drugima.

Springstinove svirke su poznate po obraćanjima koje daju kontekst pesama. Tokom 6. jula u Hajd parku takvih priča nije bilo mnogo, ali bili smo u potpunoj tišini dok nas je uvodio u akustičnu verziju pesme Last Man Standing samo uz pratnju Barija Danijelijana na trubi. Govoreći o smrti člana svog prvog benda The Castiles, Džordžu Tajsu i kako se pridružio bendu i započeo najveću avanturu svog života, rekao je da smrt daje izvesnu jasnoću misli i svrhe i značenja, i tražio od nas da iskoristimo svaki dan.

Tokom 15 sekundi uvoda u Backstreets (sjajni Roj Bitan na klaviru) na velikom ekranu smo Šefa gledali kako mirno stoji okrenut publici, skoro ikonografski, sa gitarom podignutom uvis (da li je to ta fenderica?), znajući da nas ima mnogo koji će tu sliku ovekovičiti fotografijom. Publika mirno sluša iščekujući refren kada ceo park počinje da bruji Hiding on the backstreets… U sličnoj atmosferi dolazi Because the Night (napisana sa Pati Smit 1977), Shes the One, Wrecking Ball, The Rising…

Kada se lepo provodiš, vreme brzo leti. Bile smo iznenađene kada smo videle koliko je sati – skoro 9! Brus i ekipa daju sve od sebe već dva sata – neke stvari se ne menjaju. E Street Band ne radi tezge – priča se da svaki koncert sviraju kao da im je poslednji već pedeset godina. Tako je i večeras.

Ono što je usledilo nije nikoga ostavilo ravnodušnim – izuzetna izvedba pesme Badlands, tokom koje je publika pevala glasnije od samog Šefa, energično je otvorila put ka beskrajno romantičnoj Thunder Road. Na prvi zvuk usne harmonike i klavira bilo je jasno da će publika uskoro postati jedno sa bendom. Dok nas Brus vodi, svi pevamo… “Sounds good!”, kaže Šef. Kao da to nije dovoljno, Hajd park počinje da trese poznati ritam Born in the USA. Sve bruji i čini se da nema osobe koja ne peva. Dramatično, uz reči You end up like a dog that’s been beat too much, ‘Til you spend half your life just coverin’ up, Brus ispred glave stavlja ruke kao čovek koji se štiti od udaraca. Maks Vajnberg izvodi solo na bubnju kao da nema 72 godine, a publika ga nagrađuje aplauzom.

Tu i tamo devojke sede na ramenima momaka, ali teško je ne primetiti i starije žene na ramenima svojih supruga, pa čak i čoveka od skoro 60 godina kako maše rukama i peva na ramenima (pretpostavljam) prijatelja. Publika je odrasla i ostarila sa omiljenim autorom, verovatno zato i blagonaklono gledaju na nas mlađe. Da li će muzika Brusa Springstina preživeti test vremena? Imajući u vidu koliko ima mladih, dobar deo hoće. Brus peva o eskapizmu, potrazi za mestom gde će šetati pod suncem sa svojom dragom, o neraskidivim prijateljstvima, teškim odnosima sa roditeljima, o pravdi i nepravdi, o putovanju kroz život.

Nastavlja sa Born to Run koja nas tera da opet iz petnih žila pevamo sa njim. Pitam se ‒ ako je ovako nama danas, kako li je bilo pre 30 godina? Sledi predivna Bobby Jean iz 1985. za koju se priča da je, u stvari, posvećena Litl Stivu Van Zantu, legendarnom gitaristi benda, koji je u jednom periodu napustio bend.

Bliži se 10 sati, znamo da će uskoro kraj. U skladu sa set listom, bend prelazi na Glory Days i uigranu diskusiju između Brusa i Stiva: “Stive, vreme je da idemo kući!” Stiv negoduje i posle trećeg upozorenja Brus vikne: “Opet će nam j…. isključiti struju!” (They’re going to pull the fucking plug again!). Naime, 2012. godine Springstinov koncert je prekinut isključivanjem struje zbog zabrane koncerata posle 10 sati, i to tokom bisa tokom kojeg mu se pridružio Pol Makartni. Litl Stiv je tada izjavio da je Engleska policijska država, a kako se ovako nešto ne bi ponovilo, bend je počeo svirku u 7 sati. Uz Stivov odgovor “Fuck them!” muzika sa nastavlja. Dva prijatelja počinju da se izmotavaju pred kamerom približavajući joj se toliko da mi, kao publika, sada vidimo samo njihova lica na velikom ekranu. Desetak sekundi trajala je scena koja je pojačala intimnu atmosferu.

Prelazimo na Dancing in the Dark – pozitivna energija ne jenjava dok svi plešu uz ovaj hit iz 1985. koji nas uvodi u Tenth Avenue Freeze–Out. Očekujući omaž Big Menu Klarensu Klemonsu, saksofonisti benda koji je preminuo 2011. i nisam se iznenadila kada je Šef pre treće strofe rekao: “Ovo je sad važno!” Sa strofom koja govori kako su se stvari promenile kada se Big Men pridružio bendu, na ekranima počinju da se nižu Klemonsove slike i snimci sa koncerata, zatim slike Denija Federicija, klavijaturiste benda preminulog 2008. Valja napomenuti da je Klemonsov nećak Džejk od 2012. član ovog desetočlanog benda i da zna šta radi.

Po završetku pesme bend se povlači zahvaljujući Londonu na gostoprimstvu. Publikom odjekuje Bruuuuuuuus… Bruuuuuuus… poziv Šefu da se vrati, što on i čini. Poslednja pesma odslušana je u potpunoj tišini, sa izuzetkom horske pratnje publike na poziv autora tokom refrena. Oko nas su zagrljeni parovi, prijatelji i porodice koji se njišu uz I’ll See You in My Dreams. Ova solo izvedba, sa usnom harmonikom i gitarom, vraća nas u realnost – uz podsećanje da smrt nije kraj, Brus traži od nas da budemo dobri prema sebi i onima koje ostavljamo iza sebe i napušta stejdž.

EPILOG

Gledamo oko sebe. Publika ima setan osmeh na licu. Momci do nas govore da idu i na sledeći koncert, u subotu. Razmišljam da li da uradim isto. Nata je zadovoljna, koncert joj se svideo, a meni je drago što je njen prvi rok koncert bio upravo Springstin. To je standard kojem će težiti u budućnosti. Dok hodamo u gužvi ka izlazu, ona govori o osećanju nostalgije koje ima kada sluša Springstina i opet se vraćam u sopstveni paradoks – kako ja u njenim godinama, a ona danas, mogu da osećam nostalgiju za svetom o kojem priča Brus? Taj svet nije naš, nije nimalo lak, prepun je prepreka, tuge i snova koji se često izjalove (Is a dream a lie if it don’t come true, or is it something worse?). Ali i nade. Valjda je to Brus. Nemam objašnjenje.

Dok razmišljam o tome, ona dodaje još jedan snažan utisak. Tokom drugog sata Bruce nam je rekao: “Are you alive? Cos if you’re alive, then I’m alive. And that’s what we came here for!”

Razgovaramo o tome da li to znači da će on i posle smrti nastaviti da živi u ljudima koji vole njegovu muziku ili da je to što smo mi živi iznutra dok slušamo njegovu muziku čini da se on oseća živim. Kako god – živi smo!