Kriptično i simbolima preplavljen novozavetni spis Otkrovenje Svetog Jovana, poznatije kao Apokalipsa, potiče iz 1. veka n.e. Veruje se da je Sveti Jovan na ostrvu Patmosu, gde ga je proterao Domicijan, poznat po progonima hrišćana, imao niz vizija i proročkih snova o kraju sveta, širenju pošasti i gneva božjeg na Zemlju, oslobađanju i vladavini Antihrista, kao i konačnom Hristovom sudu. Smatra se da je verzija Otkrovenja koju danas poznajemo delo nekoliko "ruku" i dopisivanja. Naime, izvesni opisi Zveri, Antihrista, pa i samih pošasti koje šalju Hrist i anđeli, ponavljaju se, zvezde padaju i gase se više puta, voda se pretvara u krv na nekoliko mesta, anđeli nemilice seku grešnike koji nikako da se pokaju već istrajno hule na Boga. No, za vernike i čitaoce najupečatljiviji su opisi Jagnjetovog (Hristovog) lomljenja sedam pečata i anđeoskog oglašavanja sedam truba, a nakon svake slede određene pošasti na Zemlji. A svako, pa i najnemarniji ateista, zna za Četiri jahača Apokalipse – Rat, Glad, Bolest i Smrt.

Grafički prikazi kao prateće ilustracije Otkrovenja javljaju se već u 4. veku, autor nije poznat, ali zna se da se knjiga pojavila u Holandiji ili na severu Francuske oko 400. godine. Beatus iz Lijebane je 776. godine objavio prvu od najmanje 25 verzija ilustrovanih Apokalipsi sa komentarima, takozvane Beatuse, koje su sve do 10. veka kružile Evropom. Prvu verziju Apokalipse u formi protostripa izradio je majstor Bertram iz Mindena u drugoj polovini 14. veka, gde su na 44 vinjete u nizu prikazani odlomci Otkrovenja sa narativnim filakterama (balonima u stripu) u vidu pravougaonih svitaka. Najpoznatiji prikazi iz Apokalipse pripadaju Albrehtu Direru, koji je 1497. godine objavio čuveni Die Heimlich Offenbarung Iohannis sa 15 duboreza Jovanovog Otkrovenja. Nekoliko decenija kasnije Matijas Gerung izrađuje niz otisaka u boji na kojima papu i turskog sultana prikazuje kao predvodnike demonskih hordi. Kako su i drugi umetnici sledili njegov primer, jasan je narastajući antagonizam prema papskom autoritetu i Katoličkoj crkvi koji je doveo do luteranske reforme. Pomenimo svakako i El Greka, koji između 1609. i 1614. godine slika remek-delo Vizija Apokalipse za Crkvu Svetog Jovana Krstitelja u Toledu.

Za strip je postapokaliptična tematika o preživljavanju krhotina čovečanstva nakon pošasti vrlo privlačna. Sjajan primer su planetarno popularni Okružen mrtvima Roberta Kirkmana (koji za premisu pak uzimaju zombi apokalipsu), ali i Hombre Hozea Ortiza i Antonija Segure, kao i Džeremaja Hermana Ipena. Najnoviji primer inspiracije Otkrovenjem Svetog Jovana, Kastelijeva i Roijeva Apokalipsa, ispripovedana je na stotinak stranica. Alfredo Kasteli (tvorac italijanskog serijala Marti Misterija), osim što je darovit pripovedač, i vanserijski je erudita i kolekcionar kurioziteta, što je imao prilika da demonstrira tokom posete Beogradu na festivalu stripa TRAS! 2018. godine. Tada je i prvi put pomenuo da se sprema da radi sa Roijem na nečemu "nesvakidašnjem i šokantnom". Sada, kada je Apokalipsa prevedena na srpski, može se reći da u tom šturom opisu nimalo nije preterivao. Kastelijeva Apokalipsa je zapravo adaptacija spisa Svetog Jovana kroz grafičko umeće Korada Roija, prožeta nekolicinom digresija od glavne priče. Njena osnova je sažeta i prilagođena verzija Otkrovenja, dok digresivni segmenti naglašavaju koliko su Jovanove vizije za divljenje. Zadatak da prilagodi scenario jednog od najkriptičnijih poznatih spisa, Kasteliju su olakšavali sami Jovanovi spisi, u tolikoj meri fascinantni da je i njihovo puko prenošenje u medij stripa svojevrsno remek-delo.

Ono po čemu se ovo delo svakako izdvaja jeste grafičko umeće Korada Roija, jednog od najcenjenijih crtača Dilana Doga. Iako je već duže vreme Roi crtao Dilana rezignirano i bez ranije energije, na Apokalipsi se vidi da godine nisu ostavile traga na njegovom talentu, kako se ranije spekulisalo. Apokalipsa je u najboljem svetlu prikazala šta ovaj umetnik nosi duboko u sebi. U tome mu je pomogao i daleko veći format table od standardnog Boneli naslova, ali i nesumnjivo veći trud i minucioznost sa kojima je pristupio ovom radu. Zrnasta, skoro peščana tekstura se u digresivnim intermecima drži standardne forme stripa, ali već sa prvim "padom" u Jovanove vizije Roijevo umeće bukvalno eksplodira. Prizori i polja se onirički prepliću, zadiru u međusobne strukture, menjaju dimenzije i perspektive. U moru apokaliptičnih prikaza Roi briljira svakom tablom ispunjenom teskobom i beznađem na Zemlji, kao i monumentalnošću Božijeg suda, legija anđela, lomljenja pečata i drugih apstraktnih motiva koje je teško pojmiti. Čak i da više ne nacrta nijedan strip, Korada Roija mogli bismo da pamtimo po Apokalipsi.

Trenutna pandemija svakako neće iskoreniti čovečanstvo, niti je predznak stvarne Apokalipse. Ta, ako je i bude, verovatno se neće odigrati za našeg života. Kastelijeva i Roijeva Apokalipsa je, verovatno, najbliže što ćemo se primaći tom košmaru. Dovoljno je ostati u kući i pročitati je, jer makar vremena imamo napretek.