Uvek vedra i prijatna čak i u osmoj deceniji života, Sofija Ridet (Zofia Rydet) dvadeset godina neumorno je obilazila poljska domaćinstva. Nije se dugo zadržavala. Izabrala bi neki deo sobe koji je najviše predstavljao domaćine, zamolila bi ih da stanu tu i nakratko miruju, namestila bi foto-aparat sa širokougaonim objektivom i crno-belim filmom, uslikala nekoliko snimaka, zahvalila se i krenula ka sledećoj kući. Zapravo, ka još desetinama, stotinama, pa i hiljadama domaćinstava širom Poljske.

Sofija Ridet je poslednje decenije života posvetila projektu "Sociološki zapis" ("Zapis Socjologiczny"). Namera joj je bila da fotografiše svako domaćinstvo u Poljskoj. Od 1978. pa sve do smrti 1997. godine, strpljivo je obilazila kuće i stanove i fotografisala njihove stanovnike u okruženju koje su sami stvorili – sve u naporu da ovekoveči jedan svet i kulturu koji će bez sumnje s vremenom nestati.

Ideja za "Zapis" nastala je prilikom posete fabrici automobila u Jelcu kod Vroclava, kada je ugledala radne odeljke zaposlenih: "Svaki je bio identičan, ali se i razlikovao. Radnici su ih ukrasili nekim njima dragim i važnim stvarima, i time im dali sopstveni pečat. Videla sam predivne stvari. Slike dece, ikone, džez muzičare i trofeje iz lova… Tako je sve krenulo." Ridetova je pomislila kako porodice na isti način oblikuju svoje domove, uzela je foto-opremu i uspela da sačuva sećanje na između 20 i 30 hiljada domaćinstava.

Za dve decenije se, kako se to kaže, nagledala svega. Malo ko joj je uskratio ulazak u kuću kada bi objasnila o čemu je reč. Uvek je bila uljudna i prijatna, pa su joj ljudi to i uzvraćali. Na slikama ljudi poziraju mirno, pogleda uprtog u kameru, bez previše emocija. Baš kao da je reč o arhivi života.

Primetila je da su ljudi na selu mnogo otvoreniji nego stanovnici gradova. Takođe, ljudi u gradovima su osetljiviji za narušavanje privatnosti, pa je uvek bila strpljiva i čekala da je sami pozovu u stan. Takođe, opazila je da su ljudi najčešće stavljali na televizor stvari za koje su najemotivnije vezani – fotografije porodice i pape Jovana Pavla Drugog.

Kako je projekat odmicao, Ridetova je sve više širila priču. Obilazila je i fotografisala žitelje Francuske, Litvanije i Sjedinjenih Američkih Država. Zatim je počela da fotografiše unutrašnjost autobusa punih ljudi, a jedno vreme je beležila puteve sa tablama na kojima su zanimljiva imena gradova i sela. Nije mogla da stane, fotografiju je smatrala opojnom drogom kojoj ne može da se odupre. Neki su se čudili zašto starica od skoro 90 godina obilazi zemlju i beleži domove. Na sve to je odmahivala rukom uz komentar: "Svaki čovek je posebna priča." A sama ona je više od svega želela da zabeleži što više priča.

Preminula je 1997, u 86. godini. Veliki deo "Sociološkog zapisa" i dalje je na nerazvijenim filmovima. Onlajn baza fotografija Sofije Ridet neprestano raste, ali deluje da je ona brže fotografisala ljude nego što je njenim naslednicima potrebno vremena da sve te snimke razviju. Njen san se u svakom slučaju ostvario. Arhivu Ridetove podjednako proučavaju stručnjaci za fotografiju, umetnici i sociolozi. Isto tako se ostvario i njen najveći strah – Poljska se promenila i svet koji je fotografisala više ne postoji. Sada je sve moderno, a "Sociološki zapis" ostaje jedino svedočanstvo o tome kako je narod živeo nekada, ne tako davno.

Sofija Ridet se smatra jednim od najznačajnijih poljskih umetničkih fotografa, a počela je da se bavi fotografijom sa 43 godine. Tek tada je naučila prve profesionalne tajne fotografije u želji da hobi pretvori u zanimanje. Sa 50 godina imala je prvu samostalnu izložbu "Mali ljudi", a četiri godine kasnije posvećena joj je prva monografija. Nikada nije razumela ljude koji tvrde da je nakon četrdesete godine kasno za nova zanimanja i poduhvate.