Od svih detalja s Mundijala 2002, dosad me je najviše impresionirao izraz lica Hasana Sasa, dvadesetšestogodišnjeg napadača Turske, posle efektnog gola Brazilu u poslednjem minutu prvog poluvremena: pošto je levicom raspalio iz sve snage i pogodio gde treba, na licu je umesto izbezumljene radosti ostala bezizražajna maska, kao da se gol na Mundijalu, i to četvorostrukim svetskim prvacima, daje svaki dan… Ili Brazil nije više što je bio pa ni gol kariokama nema nekadašnju vrednost ili je Turčin neki posebno hladnokrvni tip koga malo šta izbacuje iz ravnoteže. Biće da je u pitanju i jedno i drugo. Uostalom, turski fudbal je posle silnih ulaganja poslednjih godina puno napredovao i nije nikakvo čudo što je Turska odigrala egal meč s velikim favoritom. Izgubila je nesrećno, posle prve velike greške arbitra koji je jedno povlačenje za dres, započeto daleko van 16 metara, završio na beloj tački s koje je Rivaldo, tri minuta pre kraja, doneo pobedu svom timu. Isključenje Alpaja bilo je u redu, ali penal… Šta tek reći za Rivaldov nesportski gest koji je u poslednjem minutu odglumio da ga je Hakan Unsal loptom pogodio u lice iako se lepo videlo da je lopta završila na telu (što ne opravdava Unsala, ali to je druga tema). Ginter Necer i Harold Šumaher, nekadašnji nemački reprezentativci, a danas komentatori na nemačkim TV kanalima, nisu oklevali da žestoko osude Rivaldov teatralni gest, koji potvrđuje da veliki igrač ne mora biti i veliki sportsmen. Lepša strana medalje je Ronaldov povratak na veliku scenu, i to golom.

Gaf Rivalda i slabo suđenje Korejca Kim Jung Joa prvi su negativni utisci posle četiri dana Mundijala. Sve drugo bilo je pozitivno: uglavnom dobar fudbal, fer igra, korektna arbitraža, lep ambijent na tribinama, a na terenu, kao i uvek, od svega pomalo. Biće to, po svemu sudeći, sasvim dobro svetsko prvenstvo. Najzadovoljniji su, zasad, vlasnici kladionica jer im je otvaranje u startu donelo milionsku zaradu: autsajder Senegal pobedio je svetskog prvaka Francusku s 1:0! Da li je u pitanju "Zizu-dependencija" (Francuska je sa Zidanom izgubila samo jednu zvaničnu utakmicu, i to penalima od Čeha u polufinalu EP 1996) ili samo slab dan, pokazaće nastavak, ali tradicija kaže da ekipa koja izgubi prvi meč nikada nije bila prvak sveta. Bilo kako bilo, Francuska je početak Mundijala dočekala u stanju šoka i nije daleko od istine fraza koju je neko izrekao: Zidan se nakašlje, cela Francuska se trese. Osim, naravno, Lepena i njegovih sledbenika koji u multietničkom sastavu trikolora vide "poniženje Francuske".

BLEDI HRVATI: Ako je Senegal bio senzacija, iznenađenje je bila Južna Afrika. Nije Paragvaj neka velika fudbalska sila, ali u postojećim relacijama bio je apsolutni favorit, što je vođstvom od 2:0 prvo opravdao pa onda opovrgao dozvolišvi da rival izjednači na 2:2. Delimično iznenađenje je remi Šveđana protiv Engleza i Iraca protiv Kameruna, a prijatno iznenađenje je pobeda Danske protiv Urugvaja. Danci su došli u tišini, bez velikih imena koja su poslednjih godina bila njihov zaštitni znak, osim na klupi gde sedi tandem Morten Olsen – Majkl Laudrup), ali Jon Dal Tomason, strelac obaju golova protiv Urugvaja, na putu je da nastavi tradiciju velikih asova Danske.

Sama po sebi, pobeda Meksika protiv Hrvatske i nije neko iznenađenje, ali jeste bledo izdanje Hrvata. Bez sredine terena, bez ideja u napadu, Hrvati su na startu bili oličenje nemoći, bez mnogo nade da u preostala dva susreta može biti (mnogo) bolje. Za utehu, zapisano je da je prvi isključeni igrač na Mundijalu bio Boris Živković.

Na tvrdnje da su u Japan i Koreju stigli s "najprosečnijim timom u poslednjih 20 godina", Nemci su odgovorili osmicom protiv Saudijske Arabije. To, naravno, još uvek nije dokaz da je nemački tim spreman za velika dela, ali nema sumnje da će ga budući rivali gledati s mnogo više respekta. Uprkos katastrofi, selektor Saudijske Arabije nije smenjen, a iz zemlje je stigla podrška od princa prestolonaslednika Abdule bin Abdulazisa koji praktično vlada jer je njegov brat kralj Fahd bolestan. Saudijci su se nadali da će njihov golman Mohamed Al-Deajea s Mundijala otići kao svetski rekorder u broju nastupa za reprezentaciju jer je došao sa 168 utakmica, dve manje od Meksikanca Klaudija Suareza, ali će čak i ako brani preostala dva meča, otići sa 165 utakmica jer mu je Fifa naknadno oduzela šest mečeva zbog, kako je saopšteno, "greške u računanju". Suarez, inače, propušta Mundijal zbog povrede. Nije mu lako, ali se s tom činjenicom pomirio odavno, kao i drugi povređeni igrači. Ali, šta da kaže Brazilac Emerson koji je "ispao" s Mundijala dan pre prve utakmice, i to na krajnje bizaran način: izigravao je golmana braneći Ronaldove šuteve, pao na rame koje je iskočilo, i to je bio kraj pre početka. Sudbina.

BORIN JURIŠ: Sudbina je u utorak spojila Boru Milutinovića i Aleksandera Gimaraeša, selektore Kine i Kostarike. Pre 12 godina bili su zajedno: Bora na klupi Kostarike, Gimaraeš na terenu kao kapiten. Veže ih dugogodišnje prijateljstvo i slična sudbina fudbalskih globtrotera koji su uspeli daleko od svoje rodne zemlje. Gimaraeš je po rođenju Brazilac, u Kostariku je stigao s 11 godina prateći oca lekara koga je Panamerička zdravstvena organizacija poslala u ovu zemlju da suzbija malariju. Došao je i ostao, kao Bora u Meksiku, s kojim su 1986. počele njegove mundijalske avanture. Ova poslednja s Kinom donela mu je, zasad, spomenik za života u najmnogoljudnijoj zemlji sveta i, po slobodnim procenama, oko tri miliona dolara samo na reklamama koje su, naravno, posledica njegove enormne popularnosti među Kinezima. Bora je, veran svom stilu, izjavio da "fudbal ipak nije nauka i da zato Kina može u drugi krug. "Što se njega lično tiče, to mu je takoreći navika jer ni sa jednom od četiri reprezentacije koje je vodio na prethodnim svetskim prvenstvima nije ispao u prvom krugu!

Od 11 prvih utakmica najbolja je po kvalitetu bila Argentina–Nigerija. Čvrsta, izjednačena, borbena, s mnogo individualnih majstorija i jednim rođenim golgeterom: Gabrijelom Batistutom. U svom desetom meču na trećem Mundijalu dao je deseti gol (ukupno 38 na 58 utakmica) i krenuo u lov na Gerda Milera, koji sa 14 pogodaka (četiri u Meksiku 1970. i deset u Nemačkoj 1974) drži prvo mesto ispred Francuza Žista Fontena, koji je svojih 13 golova dao samo na jednom turniru: 1958. u Švedskoj.

Uz Argentinu, najbolji utisak na startu ostavili su Španci (protiv solidnih Slovenaca) i Italijani (protiv Ekvadora). Španija ima Raula (26 golova na 52 utakmice, dva manje od Fernanda Ijera koji je igrao 86 puta za Španiju), ali je protiv Slovenaca imala i Havijera de Pedra koji je verovatno bio otkrovenje za mnoge. Radi se o verovatno najboljem veznom igraču Španije, "punokrvnoj desetki" s "najboljom levom nogom u zemlji". S njim i Valeronom Španci imaju jaku sredinu terena, a za završnicu brine Raul. Italijani takođe imaju nekoliko artista a Kristijan Bobo Vijeri je s dva pogotka protiv Ekvadora nametnuo svoju kandidaturu za golgetera šampionata. Trku je poveo Nemac poljskog porekla Miroslav Klose s tri gola u mreži Saudijaca, ali trka je tek počela. Mnogo je artista, ali takođe i statista. Jedni bez drugih ne mogu.