U početku, ni sud ni krvnik nisu imali nikakvu obavezu da paze da se batinanje ne pretvori u smrtnu kaznu. Kasnije se o tome vodilo računa, pa je propisima bilo precizno određeno u koliko obroka se nad okrivljenim licem kazna treba izvršiti, kad je on bio osuđen na veći broj udaraca.

Sve do 10. maja 1858. u Srbiji je bila dozvoljena tortura kao oblik iznude priznanja od lica optuženih da su izvršila teška krivična dela. Pravnici kažu da je to bilo "uobičajeno procesno-pravno sredstvo koje se primenjivalo u toku krivičnog postupka u cilju sticanja dokaza, a pre izricanja presude". Tortura, ili "odaja", kako su je tada u Srbiji zvali, zvanično je prestala sa Zakonom o ukidanju torture, čime su stavljeni van snage svi zakoni i propisi kojima je do tada ona bila legalna. Bio je to značajan korak u procesu konačnog ukidanja svih telesnih kazni, što će regulisati Zakon donet na sednici Narodne skupštine 11. decembra 1873. godine u Kragujevcu.

Nekako u isto vreme, telesna kazna je ukinuta i u susedstvu: u Austriji 1867, u Mađarskoj 1871, u Hrvatskoj je Zakon o ukidanju kazne batinama stupio na snagu samo tri meseca pre nego što je sličan donet u Srbiji, dok je u Crnoj Gori kazna "toljaganja" za žene ukinuta tek 1894.

POJAM I CILJ: Najrasprostranjenija i najčešće primenjivana telesna kazna u Srbiji bila je batinanje. O drugim telesnim kaznama, kao što je odsecanje udova i jezika, vađenje očiju, lomljenje kostiju, rastezanje tela i žigosanje (radi kaznene evidencije), nećemo govoriti, jer su one u Srbiji bile veoma retke. Za najteža krivična dela (ubistvo, izdaja, špijunaža) izricana je smrtna kazna, kojoj je često prethodilo javno batinanje, dok su kazne zatvora i novčane kazne bile retke.

Batinanje i izvršenje smrtne kazne nije za vlast nosilo nikakvog troška. Te su se kazne mogle izvršiti odmah i na svakom mestu, za razliku od zatvorske kazne za čije je izvršenje bilo potrebno izgraditi zatvore, obezbediti odeću, obuću i ishranu zatvorenika, ali i plaćati čuvare. Zato se može reći da je kazna batinanja bila saobrazna stepenu razvoja tadašnje Srbije, ali i u skladu sa običajima, religijskim ubeđenjima i važećim moralnim normama.

Osnovni cilj batinanja bilo je nanošenje boli okrivljenom (u slučaju torture: optuženom), kao i njegovo poniženje. Kazna se izvršavala javno, najčešće na gradskom trgu, nedeljom ili praznikom, ili pak na pijaci, kada je bio pazarni dan, pred velikim brojem ljudi. Da bi za krivca poniženje bilo što veće, kaznu su izvršavali najgori ljudi (raniji osuđenici, besposličari, skitnice, pijanice). Zbog svega toga, javno batinanje je za krivca predstavljalo neku vrstu građanske smrti. Sredina ga je prezirala i sažaljevala, a bruka je bila preneta na porodicu, da bi kasnije pratila i potomstvo.

Povreda ljudskog dostojanstva je bila velika, pa se krivac često odlučivao da ode iz svog okruženja, bilo preko granice ili da živi kao pećinski čovek, izbegavajući svaki kontakt sa okolinom.

BATINANJE KROZ ISTORIJU: Batinanje se kao telesna kazna kod nas prvi put pominje u Žičkoj povelji 1220. godine. Kazna je bila predviđena za ženu koja bi svojevoljno napustila muža, a primenjivala se u slučaju kada okrivljena nije imala mogućnosti da plati propisanu globu u stoci.

Sledio je Zakonik cara Stefana Dušana (Dušanov zakonik) iz 1349. i 1354. godine. U njemu se o batinanju govori na pet mesta: za crkvenog upravitelja, ako bi primio mito (čl. 29); vlasteličića, ako uvredi vlastelina (čl. 50); za sebra (nevlastelina, prim. Z. J.) koji izgovori jeretičku reč (čl. 85); za vojnika koji bi se umešao u dvoboj drugih vojnika (čl. 131), i za pijanicu, ako koga uvredi ili zlostavi (čl. 166).

Za nas je, po ovoj temi, više interesantan period posle 1804, kada je ustanička Srbija (pod Karađorđem), a zatim Kneževina Srbija (pod Milošem, Mihailom, Aleksandrom i Milanom) propisivala batinanje. Tako već prve godine ustanka prota Mateja Nenadović piše, a skupština Valjevske nahije donosi Zakon po kojem se određuje batinanje za otmicu devojke (čl. 2), za krađu stoke (čl. 3) i za krivokletstvo (čl. 6). Kazne su bile određene samo po vrsti ("šibu da trči", "štapovima da se kazni"), ali ne i po broju, što je ostavljano sudijama da presuđuju sami. Nema pisanih dokumenata da li je ovaj zakon i primenjivan u celoj Srbiji ili pak samo u Valjevskoj nahiji.

Drugi krivični zakon ustaničke Srbije bio je Karađorđev Kriminalni zakonik, za koji nema pouzdanih podataka kada je nastao. Ali, da bi ovaj zakon uporedili sa prethodnim, moramo se prvo upoznati sa najčešće primenjivanim načinom batinanja, tj. sa već pomenutom šibom, zatim sa batinom, i na kraju, ukratko, sa kamdžijama. Krenimo redom.

ŠIBA: Posle smrtne kazne, šiba je bila najteža kazna. Zbog svoje surovosti zvala se i mrtva ili smrtna šiba, jer je kod osuđenika, pored užasnih bolova u toku izvršenja, često nastupala i smrt. Čim je presuda bila javno saopštena, osuđenik je, go do pojasa i s rukama privezanim uz telo, morao trčati kroz špalir od 300 odabranih snažnih ljudi, koji su ga bar jednom morali šibom udariti. Prema sačuvanim sudskim dokumentima ("Zbornik zakona i uredaba", knj. XI, 1858) osuđenik je morao kroz špalir da prođe "12 puta gore i 12 puta dole", dok je po Karađorđevom Kriminalnom zakoniku (& 14) mrtva šiba trčana šest puta, ali kroz 600 momaka. Kada osuđenik nije na nogama mogao do kraja da izdrži kaznu, onda je bio stavljen na kolica, pa je nastavljeno šibanje. U najtežim slučajevima, broj udaraca nije bio ograničen, pa je tako šiba bila i sredstvo za izvršenje smrtne kazne.

Osim mrtve šibe postojala je i obična šiba. I ona se izricala i izvršavala na javnom mestu, samo je broj prolazaka kroz špalir bio manji (tri, četiri, šest, osam ili najviše devet). Ukoliko je šiba bila kombinovana sa kaznom robije, onda je broj udaraca bio manji, a izvodila se nakon odslužene vremenske kazne, neposredno pre puštanja osuđenika na slobodu.

Kao kazna šiba se u Srbiji prvi put pominje u Zakonu Prote Mateje, "a doneli su je Srbi koji su krajem XVIII veka služili u srpsko-austrijskim frajkorima" (Momčilo Grubač).

BATINA: Za razliku od šibe, kazna batinom je bila mnogo blaža kazna, pa samim tim i češća. Izvodio ju je jedan krvnik, a sredstvo za izvršenje mu je bila batina (čvrst i nesalomvljiv predmet) ili, kako su je još nazivali, štap, motka, močuga, budža, toljaga, palica (u Vukovom Rječniku za reč batina postoji 16 sinonima). Najmanji broj udaraca je bio 25, a najveći 100, mada su u sačuvanim dokumentima zabeleženi slučajevi (Protokol šabačkog magistrata) kada je kazna iznosila i 200 udaraca, ali se izvodila iz više puta u razmaku od dva meseca.

Kazna batinom je često bila kombinovana sa drugim kaznama, u početku sa zatvorskom kaznom i prinudnim radom, a kasnije sa novčanom kaznom. Jedno vreme batina je kao kazna izricana i ženama i maloletnicima, a bilo je i slučajeva da se kombinovala sa zabranom da "devojka sama, ne bivši pređe prošena, za momka otići ne može" (Vuk Karadžić). Kazna batinom često je primenjivana i u vojsci, bilo kao samostalna ili, u težim slučajevima, u kombinaciji sa "robijom u gvožđu (okovi, prim. Z. J.)".

Iako je bila zakonom regulisana, kazna batinom se uglavnom izricala i izvodila na licu mesta, bez formalnog suđenja. Pravo da neposlušnicima sude najčešće su koristili kmetovi i niže vojne starešine, a u istoriji je zabeleženo da je na početku ustanka i sam Karađorđe sudio i kazne izricao, ne ustručavajući se da poneku i sam izvrši: poznato je da je Vožd 1806. godine obesio o kućna vrata rođenog brata Marinka, saznavši da je ovaj silovao neku devojku, i da je 1811. godine svoje ministre Iliju Marinkovića i Miljka Radonića tukao stolicom "dokle je svu od njih nije izlomio" (Vuk Karadžić).

KAMDŽIJE: Udarci kamdžijama ili bičevanje primenjivano je kao kazna za žene i maloletnike počev od Drugog srpskog ustanka (1815). Broj udaraca je bio ograničen na 100, a ne više od 50 odjednom. Sve ostalo bilo je isto kao kod kazne batinom.

Vratimo se sada Karađorđevom Kriminalnom zakoniku. U odnosu na pomenuti Zakon Prote Mateje, može se reći da je Voždov bio drakonski, jer je propisivao izuzetno stroge kazne. Kriminalni zakonik je ozvaničio enormnu količinu udaraca u mrtvoj šibi (šest puta kroz 600 momaka), a sadržavao je veći broj opisa zabranjenih ponašanja, kako za građanstvo tako i za vojsku (i za starešine i za obične vojnike). Takođe, u odnosu na Zakon Prote Mateje, kazne su po Voždovom Zakoniku bile precizno određene – i po vrsti i po meri (količini). Važio je, verovatno, sve do sloma Prvog srpskog ustanka (1813).

Tek nakon Drugog srpskog ustanka (1815) i prvih državotvornih uspeha Miloša Obrenovića (1830–1838), donose se novi krivični zakoni, koji će sve više precizirati slučajeve za koje je predviđena telesna kazna. Posle Miloša, svirepe i nečovečne kazne se polako, ali primetno ublažavaju i zamenjuju novčanim i kaznama lišavanja slobode.

UKIDANJE BATINANJA: Proces zamene drakonskih kazni humanijim nije išao bez problema. Dok je s jedne strane, razvojem društva i pre svega većim nivoom prosvećenosti, gnušanje naroda prema batinanju bilo sve veće (vlast nije više mogla lako da okupi potreban broj ljudi koji će šibati osuđene), s druge strane je ukidanje batinanja povećavalo bojazan kako će se sa kriminalcima izaći na kraj kada ova teška kazna bude ukinuta, jer ne bi bilo javnog pokaznog primera kako će proći onaj koji ne poštuje zakon. Naravno, bilo je potrebno izgraditi i zatvore i čitav sistem za sprovođenje zatvorskih sankcija.

Ipak, moralo se ići u korak sa vremenom (svetom) i pratiti civilizacijske tokove. Tako je popečitelj pravosudija (ministar pravde) Dimitrije Crnobarac prvi pokrenuo ukidanje torture (Savet doneo odluku), da bi daljem razvojem srpskog društva, 1873. godine na predlog ministra pravde Đorđa Cenića, bilo ukinuto i batinanje.

BATINE VAN ZAKONA: Iako je bilo ukinuto zakonom, batinanje je za vreme balkanskih i Prvog svetskog rata naredbom Vrhovne komande bilo primenjivano kao kaznena mera za lica bez čina u srpskoj vojsci. Odluka je pravdana vaspitnim dejstvom, nemogućnošću organizovanja zatvora kada je vojska u pokretu, i smanjivanjem borbenog sastava. Na insistiranje francuskog generala Saraja, glavnokomandujućeg savezničkih snaga na Solunskom frontu, kazna je ukinuta.

Brojna svedočenja govore da su tortura, šiba i batina primenjivane na Golom otoku (1949–1956). Bilo je to van zakona, kao i više puta posle toga.