Specijalno iz Rima

Kasim je osuđen na devet godina zatvora, kaznu izdržava u Kazablanki. Osuđen je po kratkom postupku 3. oktobra 2003. U procesu koji nije zadovoljio elementarne standarde pravičnosti, najpre je osuđen na 15 godina zatvora. Nakon žalbe, kazna mu je u januaru 2004. smanjena na devet godina. Optužnica ga je teretila da je "učestvovao u subverzivnoj organizaciji sa ciljem svrgavanja političkog ustrojstva Kraljevine Maroko". Osuđen je jer je priznao. A priznao je jer su ga mučili u tajnom zatvoru Temara, poznatom po užasnim uslovima za pritvorenike.

Kasim je uhapšen 15. maja 2003. na graničnom prelazu između Maroka i Melilje, španske enklave u Maroku. Imao je važeću putnu ispravu, izdatu u italijanskoj ambasadi u Maroku. Žena ga je čekala da se vrati kući u Bergamo, na severu Italije. Dan kasnije su tri bombe eksplodirale u Kazablanki, a u eksplozijama je stradalo mnogo ljudi. Kasim je znao da nema šanse. Marokanskoj policiji su hitno trebali bilo kakvi rezultati istrage, kako bi mogli da se pred svojim zapadnim savezncima pohvale da čine sve kako bi suzbili pokret radikalnih islamista. Kasim se našao u vrlo rđavoj situaciji. Bio je poznat kao "šef Al kaide u Italiji", prema navodima jednih italijanskih novina. Pod istragom je bio od 2000, dakle, mnogo pre napada od 11. septembra.

SUDIJA I KADIJA: Nakon šest godina i četiri žalbe njegove advokatkinje Frančeske Longi, italijanski sud je u septembru 2006. utvrdio da nema osnova za pokretanje postupka. Sud ga je naprosto zaboravio. Advokatkinja Longi morala je u četiri navrata da se obrati sudu sa zahtevom da podigne optužnicu ili da optužbe odbaci kao neosnovane.

Međutim, suđenje u Maroku se mahom zasnivalo upravo na istrazi koju su protiv njega vodile italijanske vlasti. Sada ga iz zatvora može izvući jedino njihova intervencija, ali italijanske vlasti odbacuju svaku odgovornost u ovom slučaju.

Kasimove muke počele su kada su ga pomenute novine povezale sa islamskim ekstremistima. Prema navodima tih novina, "neformalni insajder" se obratio tužilaštvu u Bergamu i rekao da je kroz Kasimovu kuću, ili kroz kuću njegovog brata, "verovatno" prošao čovek koji je "možda" povezan sa ekstremističkom grupom. Bilo je to 2000. godine.

Kasim je rođen 1967. u Kazablanki, a živeo je u Bergamu od 1989. gde je najpre radio u kasapnici živinskog mesa, a kasnije kao električar. Hatidžom, Italijankom koja je primila islam, oženio se 1995, a italijansko državljanstvo je dobio 1999. godine. Par je počeo da prevodi na italijanski islamske verske spise i knjige, a osnovali su i internet stranicu "Islamiqra", namenjenu muslimanima u Italiji. Kasim je želeo da se potpuno posveti ovom poslu. Po savetu istaknutih predstavnika islamske zajednice u Italiji odlučio je da finansijsku pomoć potraži u Pakistanu.

U junu 2001. otputovao je u Iran, s italijanskim pasošem i urednom vizom. Kada su se dogodili napadi od 11. septembra, Kasim je bio u Pakistanu. Pakistanske vlasti ubrzo su počele da hapse strance koji liče na Arape, i Kasim je bio među uhapšenima. Bio je u policijskoj stanici Zlatni grad u Lahoru. Pakistanski pripadnici tajne policije tvrdili su da ima falsifikovan pasoš, i obratili su se italijanskoj ambasadi. Tamo su ih uputili na Ambasadu Maroka. Kasim je u pritvoru u Lahoru proveo nekoliko nedelja. Jedne noći su ga s povezom preko očiju i lisicama na rukama avionom prebacili u zatvor u Islamabadu, gde su ga kasnije mučili. Za tih nekoliko nedelja američki agenti, najverovatnije iz CIA, ispitivali su ga četiri puta. Kasim je kasnije ispričao svojoj ženi da su ga ispitivali u jednoj vili u Islamabadu. Američki agenti su mu pretili smrću i optuživali ga da je pripadnik Al kaide. Tada se dogodila neobična stvar. Njegova žena Hatidža se seća da ju je u to vreme neko pozvao telefonom i raspitivao se za njenog muža. Bila je neodređena u odgovoru. Nekoliko dana kasnije je u jednim od vodećih italijanskih novina pročitala da je, navodno, u nekom skloništu Al kaide u Avganistanu pronađen telefonski imenik. Jedan od tih brojeva vodio je do kuće u Bergamu, gde je, kako se navodi, živeo vođa Al kaide u Italiji. To je bila Kasimova kuća.

"LEGALNE" OTMICE: U dokumentu koji je Kasimova pravna zastupnica Frančeska Longi predočila Komisiji koju je formirao Evropski parlament sa zadatkom da ispita "otmice", hronologija je sledeća. U noći između 24. i 25. maja, Kasim Britel je ukrcan u avion, s lisicama i povezom preko očiju. Nakon devetočasovnog leta, predat je marokanskoj obaveštajnoj službi. Oni su ga odveli u zatvor Temara, koji zvanično ne postoji, ali je dobro poznat svim marokanskim političkim zatvorenicima. Godišnji izveštaj Amnesti internešenela navodi da je zloglasni zatvor široj javnosti poznat od 2004. Izveštaj takođe kaže da su tortura i zlostavljanje zatvorenika redovna praksa u ovom zatvoru. Kasima su tamo mučili sve do 11. februara 2003, kada su ga marokanske vlasti oslobodile bez optužnice.

Kasim onda odlazi u selo Kenitra, gde su mu živele sestre i majka. Odatle je prvi put mogao da zove ženu. Hatidža mu se tamo odmah pridružila, i njih dvoje u selu provodi nekoliko meseci, sve do kraja aprila 2003. Kasim se za to vreme malo oporavio i zalečio rane. Bračni par je ponovo počeo da prevodi. U više navrata su se obraćali italijanskoj ambasadi u Maroku i konzulatu u Kazablanki sa zahtevom da Kasim dobije novi pasoš i zaštitu italijanskih vlasti. Konzularna služba je odbila da Kasimu izda novi pasoš, i dala mu je samo privremenu putnu ispravu. S njom je mogao da otputuje u Italiju, što su Hatidža i Kasim nameravali. Pošto Kasim nije imao urednu vizu za Maroko, odlučio je da se u Italiju vrati kopnenim putem, i time izbegne aerodrome gde je kontrola stroža. Hatidža se u Bergamo vratila avionom. Kasim joj se javio 14. maja 2003. sa graničnog prelaza između Maroka i španske enklave Melilja. Rekao joj je da je granicu prešao bez problema i da će joj se javiti iz Španije, čim mu se ukaže prilika. Prilika mu se nikad nije pružila. Hatidža je čekala i čekala.

POVOD I POSLEDICE: Policija u Bergamu je 22. maja dobila dokument iz centrale u Rimu. U dokumentu se navodi da je služba za prevenciju i suzbijanje terorizma dobila pismo iz Maroka u kome piše da je Kasim uhapšen na granici sa Meliljom. U pismu se još kaže da ga je marokanska policija isleđivala iako je oslobođen optužbi za napade u Kazablanki. U noći između 16. i 17. maja u Kazablanki su eksplodirale tri bombe, i usmrtile mnogo ljudi. Marokanske vlasti su hitro reagovale akcijom hapšenja "osumnjičenih". U akciji je prema zvaničnim podacima uhapšeno tri hiljade osoba, a nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava kažu da broj uhapšenih prelazi i 5000. Ovo pismo bilo je od velikog značaja. Pošto se Kasim nije javljao, Hatidža je pozvala advokatkinju Longi koja se tokom četiri meseca uporno obraćala italijanskim vlastima i Ministratsvu spoljnih poslova, i tražila obaveštenja o Kasimu. Ministarstvo se oglušilo o njene zahteve. Štaviše, ministar spoljnih poslova Đanfranko Fini, lider ultradesničarske partije Nacionalnog saveza, izjavio je na konferenciji za novinare nakon eksplozija u Kazablanki da italijanske i marokanske vlasti tesno sarađuju u "preventivnim operacijama". Kasim je bio deo tih operacija.

Tokom ta četiri meseca Kasim Britel je vraćen u Temaru. Njegova supruga kaže da je tada bilo gore nego prvi put. Kasim nije dobijao ni hranu ni odeću, a nije imao ni sapuna ni vode za najnužniju ličnu higijenu. Nisu mu dali ni Kuran, a bilo mu je čak zabranjeno da se moli. U ovoj "pomrčini" ostao je do sredine septembra, kada su ga izveli pred sud u Saleu. Bio je optužen da je član "tajne organizacije". Začudo, nisu ga optužili i za napade u Kazablanki. Marokanska policija je znala da je Kasim već bio uhapšen u to vreme.

Suđenje je bilo veoma hitro. Kasim je već početkom oktobra osuđen na 15 godina zatvora. Longi se žalila, uz podršku jednog advokata iz Maroka. Kazna mu je smanjena na devet godina zatvora, a na izdržavanje kazne prebačen je u zatvor u Ain Burdži nedaleko od Kazablanke. Hatidža mu u posetu odlazi svakog trećeg meseca da bi sa mužem imala svega nekoliko minuta za razgovor. Onda je zajedno sa članovima porodica ostalih političkih zatvorenika zatražila pomilovanje od kralja. Nadala se da će ovaj Dan nezavisnosti biti dan koji je toliko dugo čekala. Ali uzalud, novembarski praznik je prošao.

Advokatkinji Longi posrećilo se 19. septembra 2006. Sud u Bergamu, koji je potpuno zaboravio na Kasimov slučaj, izdao je i zvanično uverenje da je Kasim oslobođen svih optužbi. Još je u dokumentu stajalo da su na istragu bespotrebno bile bačene pare, doduše ne tim rečima.

ITALIJANSKA ULOGA: Kasimov slučaj sada je pred italijanskim senatom gde su dvojica poslanika, Frančesko Martone i Ecio Lokateli, obojica iz nove komunističke partije, uputili zvaničan zahtev vladi da ispita Kasimov slučaj i da odgovori na koji način ima nameru da ga spase. To je tek početak. Kad se sprovodi istraga, ona ide po komandnom lancu, pri čemu je moguće utvrditi odgovornost u policiji za ovako strašnu grešku. "Neophodno je da dobijemo valjanu ocenu uloge koju je Italija imala u ‘specijalnim predajama’", izjavio je senator Martone. Amnesti internešenel je dokumentovao bar desetak tajnih sletanja aviona CIA na italijanske aerodrome. Od toga je osam sletanja bilo na vojnom aerodromu Ćampino kod Rima, a dva na vojnom aerodromu u Pizi u Toskani. Kuda su ti avioni leteli i koga su prevozili još nije poznato. Još manje se zna u koliko je stranih državljana italijanska policija uperila prst, a koji se danas nalaze u zatvorima u inostranstvu, ili pod paskom neke strane tajne službe.

Žizi d’Alconco, istraživač Amnesti internešenela, ukazuje na kontroverzni Zakon protiv terorizma, koji je doneo Berluskoni. Zakon je još poznat kao "Pisanov zakon", jer je ime dobio po bivšem ministru unutrašnjih poslova Đuzepu Pisanu. Zakon predviđa skraćen postupak za proterivanje "osumnjičenih" sa italijanske teritorije, ukoliko se smatra da oni predstavljaju opasnost po nacionalnu bezbednost. "Dovoljno je prisustvo, a ne delo", kaže D’Alconco. Ministarstvo unutrašnjih poslova još nije objavilo broj "osumnjičenih" koji su proterani iz Italije po kratkom postupku. "Nama je poznato desetak takvih slučajeva", kaže D’Alconco, "gde su ljudi proterivani u Libiju, Siriju, Jordan i Egipat, u zemlje gde su uslovi u zatvorima izrazito loši, gde verovatno još čekaju da se protiv njih podigne optužnica." Priča o Kasimu je tek prva u nizu priča o sudbini ovih ljudi.