Bitka kod Trafalgara poučna je iz više razloga i dan-danas: ona je još jedna ilustracija i podsećanje da arogancija i mehanički način mišljenja vode u propast. Ironija sudbine htela je da upravo Nelsonov protivnik, francuski admiral Vilnev, ostane u istoriji kao čovek koji je na to upozoravao svog cara Napoleona; na nesreću Francuske, Napoleon je ostao gluv za razumne opomene svog admirala. Car je mislio da puka brojčana nadmoć garantuje pobedu i na moru i na kopnu. Rat na moru, međutim, traži mnogo više: kvalitetnu opremu, dobro uvežbane posade, oficire koji dele istu – dobro promišljenu – doktrinu i čitaju misli jedan drugome, samoinicijativu i fleksibilno odlučivanje bez slepog poštovanja dogmi. Pobednička britanska flota te je prednosti stekla tokom višedecenijskog ratovanja na moru, učeći iz neposrednog, često gorkog iskustva.

Oktobra 1805. Napoleon Bonaparta na vrhuncu je svoje moći i hteo bi sve. Na kopnu mu ide od ruke, jer ima revolucionarnu i motivisanu vojsku, vođenu velikom idejom. Na moru, međutim, stvari stoje drugačije: posle velikih poraza od Engleza, jula 1689. kod Biči Heda i 1692. kod La Hoga, francuska flota nikada se nije sasvim oporavila. Ovaj drugi poraz, kod Le Hoga, poučan je: kralj Luj XIV, takođe ponesen arogancijom, hteo je da iskrca 20.000 vojnika na englesko tlo, uprkos opomenama svog admirala Turvila da je ta akcija nepromišljena i nedovoljno pripremljena. Kralj je – kao i Napoleon posle njega – prekoreo svog admirala zbog "nedostatka hrabrosti" i naredio mu da smesta krene. Uprkos junačkoj borbi, francuska flota razbijena je prvo kod Barflera, a onda poražena kod La Hoga engleskom poterom. Ministar Kolber, tvorac francuske flote, nije više mogao da je oporavi i dovede u prethodno stanje.

Francuska revolucija skoro je dokrajčila pomorsku moć zemlje, ukinuvši pomorske škole, što će se kasnije kobno odraziti na sudbinu flote. Moral revolucionarne mornarice bio je visok, ali su disciplina i obučenost bile slabe, brodska oprema nekvalitetna, a doktrina skoro nepostojeća. Umesto da sluša upozorenja svojih admirala da su konopci i jedra truli, Napoleon je brojao topove na brodovima; ispalo je da puka nadmoć u topovima nije dovoljna. To se uskoro potvrdilo u dve pomorske bitke: kod San Vinsenta, 1797. i kod Abukira 1798. Britanski admiral Džarvis, Nelsonov prethodnik i učitelj, čovek koji je reformisao britansku pomorsku strategiju i taktiku, sprečio je februara 1797. ujedinjavanje francuske i španske flote kod San Vinsenta (malo severnije od Gibraltara) briljantnim i hrabrim manevrom u kome je razbio nadmoćnu špansku eskadru. Njegovi potčinjeni zapovednici brodova kao da su mu čitali misli: bez naredbe su manevrisali upravo onako kako su znali da admiral hoće, uštedevši na vremenu. Nelson je tada, kao komandant jedne grupacije, takođe samoinicijativno reagovao i jednim svojim komandnim brodom presekao špansku formaciju – znajući da će ostatak britanske eskadre razumeti šta i zašto radi. Tako je i bilo. Nelsonov brod Keptejn bio je teško oštećen, ali je manevar uspeo i Španska flota bila je razbijena i poražena.

Kod Abukira (blizu Aleksandrije), francuska eskadra koja je dopratila Napoleona u njegovom pohodu na Egipat usidrila se u jednoj liniji blizu plićaka, krajnje neoprezno. Početkom avgusta 1798. Nelson ih je iznenadio na sidrištu, zašao u dve kolone sa obe strane i potopio 13 francuskih brodova; 6000 francuskih mornara poginulo je, dok su Britanci imali 218 mrtvih i nijedan izgubljeni brod. Francuzi su tu imali 1200 topova, a Britanci 900.

Takva je situacija bila oktobra 1805. Britanska prednost bila je u kvalitetu brodovlja, opreme i posada, ali i u jedinstvenoj doktrini i kreativnom, samoinicijativnom pristupu oficira.

Kako je uopšte došlo do sudbonosne bitke kod rta Trafalgar (od arapskog Taraf el Gharb; zapadni rt), blizu Kadisa, na atlantskoj obali Španije, odmah kod Gibraltara?

Napoleon je, kao mnogi pre i posle njega, napravio plan da se iskrca u Engleskoj. Taj plan, kao i većina planova na tu temu, nije bio baš najpromišljeniji. Pre svega, Napoleonovi resursi bili su tada već prilično razvučeni na tanko: Egipat, evropsko ratište, Italija, Sredozemlje. Francuska jeste bila najveća i najbogatija evropska država, ali je već bila iscrpljena revolucijom, terorom, hiperinflacijom ravnom onoj našoj iz 1993. i ratovima sa susedima.

Napoleon je ipak napravio plan za osvajanje Engleske zvani Bulonjska operacija. Da bi armiju od 120.000 vojnika prebacio preko Lamanša, naredio je gradnju 2000 desantnih brodova. Ta desantna flota trebalo je da se skupi u luci Bulonj. Luka je imala 500 topova, a stotine su bile raspoređene po atlantskoj obali Francuske radi zaštite brodovlja koje se okupljalo u Bulonju. Da bi nadmoćnu britansku flotu razdvojio, Napoleon je smislio plan: odmamiti ratnim lukavstvom deo britanske flote na jug, pa izvesti invaziju protiv ostatka. Plan je bio lukav, ali je imao jednu ozbiljnu manu: bio je previše složen. Poznato je da u ratu najbolje uspevaju jednostavni planovi sa malo promenljivih veličina. Osim toga, plan nije vodio presudnoj i trajnoj nadmoći na moru, što je ugrožavalo sudbinu ekspedicionih trupa sve i da se uspešno iskrcaju na englesku obalu: šta ako britanska flota pobedi i vrati se?

Pošto se Napoleon oglušio o savete svojih admirala, Vilneva pre svega, plan je počeo da se sprovodi: januara 1805. Vilnev je na čelu eskadre isplovio iz Tulona, u Sredozemlju. Britanci su imali mrežu brzih fregata oko svih francuskih luka; zadatak te mreže bio je da javlja svaki pokret Francuza. Nelson se u tom trenutku sa eskadrom od 13 brodova nalazio kod Sardinije. Čim je obavešten o pokretu Francuza, krenuo je u poteru. Ali, kako to biva, francuska eskadra izmakla je pratnji. Vilnev se spojio sa Špancima, pa je kombinovana eskadra dostigla broj od 42 broda, usidrena u luci Kadis, na španskoj obali Atlantika, severno od Gibraltara. Britanske fregate to su primetile i počela je akcija okupljanja britanskih brodova na pučini pred Kadisom. Nelson je stigao 11 dana kasnije i preuzeo komandu nad preko 30 britanskih brodova.

Stanje u francuskoj floti nije se mnogo popravilo u međuvremenu, o čemu svedoče sačuvana pisma admirala Vilneva ministarstvu mornarice u Parizu. Admiral piše da su jedra, užad, jarboli, mornari i oficiri podjednako slabi i da nema nade za uspeh. Napoleon je, međutim, brojao brodove i topove, pa je Vilneva optužio maltene za kukavičluk, što je zaista bila nepravda: admiral je bio veoma hrabar, ali i razuman čovek. Nelsonova procena bila je bliža Vilnevovoj nego Napoleonovoj i on se uplašio da kombinovana francusko-španska eskadra ne odustane od borbe i ostane u Kadisu. Svoju eskadru povukao je 50 milja ka jugozapadu i ostavio samo izviđačke fregate pred Kadisom. Zna se da je Vilnev bio svestan Nelsonovih namera i da je poznavao njegov taktički "rukopis", ali nije mogao da se suprotstavi: po njegovoj oceni, francuski pomorski oficiri bili su tromi, pasivni i nesposobni.

U jutro 21. oktobra 1805. admiral Vilnev isplovio je iz luke Kadis na čelu kombinovane eskadre od 18 francuskih i 13 španskih brodova, u nadi da su Britanci daleko. Krenuo je ka Gibraltaru, s namerom da uplovi u Sredozemno more. Nelson, obavešten o tom pokretu, zaplovio je za njima i već oko 7 sati sustigao Vilneva sa svojih 27 brodova.

Vilnev je izdao naređenje za povratak u Kadis – jedini razuman potez – ali vetar je bio slab, a posade nespretne, pa je došlo do zbrke u formaciji. Nelson je krenuo u dve formacije u brazdi, jedan brod za drugim. Slab vetar usporio je akcije obe strane, pa je Nelson plovio pored protivničke formacije tražeći admiralski brod. Francuzi su ispalili mnogo plotuna iz topova, ali su loše gađali, pa je Nelsonov komandni brod Viktori imao samo 50 mornara izbačenih iz stroja. Kad je stigao do francuskog komandnog broda Bisentor, Nelson je ispalio plotun; poginulo je 400 ljudi, trećina posade.

Posle tri sata bitke Britanci su potopili ili zauzeli 12 brodova iz zaštitnice kombinovane eskadre, a uskoro su ugrozili i glavninu od deset ratnih brodova pod komandom admirala Dimanoara. Ovaj je, međutim, nastavio plovidbu kao da se ništa nije desilo, očito nevoljan da se sukobljava. Tek na direktnu naredbu Vilneva okrenuo je natrag, ali dok je stigao eskadra je bila potučena, a Vilnev zarobljen. Od cele francusko-španske eskadre samo 11 brodova dočepalo se Kadisa, a četiri Dimanoarova otvorenog mora. Britanci nisu izgubili nijedan brod, ali su svi brodovi bili oštećeni, neki teško. Francuzi su izgubili 14.000 mornara, a Britanci 1600. Horacije Nelson, koji je pod Korzikom u borbi izgubio oko, a kod Santa Krusa desnu ruku, kod Trafalgara je pogođen puščanim metkom sa francuskog broda i umro je nekoliko sati kasnije, kad je pobeda već bila izvesna. Napoleon je oteran sa mora, a Velika Britanija je morima zagospodarila za narednih vek i po. Tokom prvog veka svoje neosporene moći na okeanima, Britanska imperija postala je "carstvo u kome sunce nikada ne zalazi".

Slavno doba britanske flote imalo je i svoju drugu stranu – onu svakodnevnu, ispod palube. Veličanstveni jedrenjaci tražili su ogromne posade zbog rukovanja komplikovanim jedriljem. Te su posade spavale na smene u zbijenim mrežama, u smradu i prljavštini danas jedva zamislivim. Pacovi su bili gospodari brodske utrobe i skladišta; hrana je bila po pravilu crvljiva: usoljene ribe i meso, tvrdi dvopek, smrdljiva voda. Kad u kakvom boljem filmu iz tog doba vidite gospodu admirale kako za stolom lupkaju komadima dvopeka, to je zato da bi iz njih istresli crve. Disciplina je bila okrutna, zasnovana na biču i okovima; mornari su bili regrutovani tako što su ih na silu skupljali po ulicama i krčmama. Jedina uteha bio je rum, pa odatle i ona tvrdnja da se britanska premoć na morima zasnivala na tri stvari: biču, sodomiji i rumu (leash, sodomy and rum). U pomorskim bitkama glavna lekarska pomoć ranjenicima bila je amputacija na živo, a jedini anestetik rum: pola flaše za ranjenika, pola za hirurga. Jedino sredstvo komunikacije među brodovima bile su signalne zastavice pri dobroj vidljivosti, ili brzi čamci pri slaboj. Tadašnji crni barut imao je nezgodnu osobinu da sam eksplodira iz raznih razloga i da se lako ovlaži kad je najpotrebniji; topovi su se pregrevali od paljbe ili otkidali u burama i probijali oplatu broda. Nije bilo nimalo lako biti mornar u to vreme, ali ni oficir. Navigacija je bila primitivna, do pronalaska prvog hronometra i sekstanta, pomorske karte aproksimativne, a meteorologija nepostojeća. Manevrisanje velikim jedrenjakom zahtevalo je veliku spretnost, iskustvo i izvežbanu posadu, jer je vetar bio jedini pogon. Spretna i brza posada značila je ne samo pobedu u bitkama već i spas u nevremenu. Kad se sve to zna, jasnije je zašto su baš Englezi izašli kao gospodari mora: oni su disciplinovani ostrvljani protestanti, skloni požrtvovanju i svesni da njihovo ostrvo može da opstane samo na taj način.

(U ovom tekstu korišćene su klasične studije pomorskih bitaka našeg velikog istoričara pomorstva, dr ing. Borisa Prikrila)