"To je nama naša borba dala,
da imamo Tima za Maršala."
Novinarska narodna

Linija koja razdvaja novinarstvo, istoriografiju i lepu književnost ume da bude neodređena i mnogi su ovu "meku granicu" s lakoćom prelazili. Najčešće su novinari ti koji prave izlete u književnost ili istoriju – mada ima i suprotnih primera – a rezultati variraju od trivijalnog do briljantnog. Kroz jugoslovenske ratove u protekloj deceniji prošle su, u ovoj ili onoj fazi, hiljade stranih novinara, neki samo u prolazu, a neki od početka do kraja. Tim Maršal, dopisnik Skaj njuza, spada negde među ove dve kategorije, a sada je, u izdanju Radija B92, objavljena njegova knjiga Igra senki, s podnaslovom Petooktobarska smena vlasti u Srbiji. U za naše uslove neuobičajeno agresivnoj reklamnoj kampanji, izdavač dodaje da se u knjizi iznose nova saznanja o ulozi stranih tajnih službi u svrgavanju Slobodana Miloševića s vlasti pre dve godine.

Ovu knjigu definitivno ne treba suditi po koricama. Samo u trećem, najtanjem delu knjige (od 15. do 19. glave) bavi se petooktobarskim prevratom. Prva dva dela opisuju Maršalova iskustva u prethodne dve epizode koje je pratio: situaciju na Kosovu uoči bombardovanja NATO-a i situaciju u Beogradu tokom bombardovanja. Pojedini delovi iz ova prva dva dela su sjajni: to su autorova svedočenja o konkretnim događajima i situacijama. Kao televizijski novinar, Maršal ume da barata slikama i ima oko za detalje. Zbog toga je njegov opis atmosfere na izolovanom policijskom kontrolnom punktu na Kosovu 1998. uzbudljiv i ubedljiv, baš kao i priča iz albanskog šumskog izbegličkog logora iz istog perioda. Nažalost, dobri pasaži ovog tipa gotovo se gube u nizu trivijalnosti. Usred dramatične priče o opkoljenim policajcima, na primer, Maršal nas obaveštava: "Holbruk je bio specijalni izaslanik SAD. On je najzaslužniji za Dejtonski sporazum koji je Bosni doneo jedan oblik mira…" i tako dalje, da bismo se na nesrećne policajce vratili tek nekoliko stranica kasnije. Opšta mesta, koja verovatno služe da zapadnom čitaocu ocrtaju kontekst događaja koji se opisuje, trebalo bi da se neprimetno prepliću s glavnim narativnim tokom. U Igri senki ona su preobimna, nategnuta i deluju nasilno umetnuta. To je samo jedna od mana ove knjige.

MOŽ’ DA BIDNE: Druga, i ozbiljnija mana su autorova naprezanja da ubaci naknadna saznanja iz poverljivih i mahom neimenovanih izvora. Ta saznanja mahom spadaju u tri kategorije: banalna, nebitna i netačna. U banalna saznanja spada, na primer, podatak da je u posmatračkoj misiji Vilijama Vokera bilo mnogo vojnih obaveštajaca iz nekoliko zapadnih zemalja, kao i ubačenih agenata CIA-e. U netačne bi se mogao svrstati Maršalov zaključak, na osnovu prethodnog podatka, da je "nezvanično, celom misijom upravljala CIA". Ako je misija bila, kako Maršal kaže, jedna "ogromna operacija CIA", ko joj je bio na čelu? Kakva je bila struktura? Kako su sve te vojne i civilne službe iz nekoliko zemalja, koje se poslovično ne trpe, pristale da se stave pod komandu Langlija? Sva ova pitanja ostaju bez odgovora. Kad se već upustio u ovu temu, od Maršala se moglo očekivato da osvetli najkontroverzniji događaj vezan za Vokerovu misiju: navodni masakr u Račku, koji je bio neposredni povod za političku odluku o bombardovanju. Ništa od toga: nakon što je ukratko izložio Vokerovu i Miloševićevu verziju priče, Maršal jednostavno zaključuje: "Možda se zaista dogodila prva (Vokerova) verzija". I tako dalje.

Slični problemi prate i Maršalovu interpretaciju neuspelih pregovora u Rambujeu uoči bombardovanja. Ovde je autor podlegao dezinformaciji koju je mesecima širila Miloševićeva propaganda: da je jugoslovenska strana bila prinuđena da odbaci sporazum jer je u njemu bila sadržana klauzula da strani vojnici s punim imunitetom mogu po želji da koriste aerodrome, vojne baze i luke na celoj teritoriji Srbije i Crne Gore, a to bi, prema ovoj verziji, bilo kršenje suvereniteta i uvod u okupaciju. "Kada se pogleda u toj svetlosti, nacrt sporazuma liči na dokument o predaji kakav se uručuje poraženoj sili", kaže Maršal, i dodaje: "Sve zainteresovane strane znale su da Srbi ne bi mogli da potpišu tako formulisan dokument." Tu se vara. Stavke na koje se Maršal poziva Srbi su već jednom potpisali, i to rukom Slobodana Miloševića, u Dejtonu 1995. Prostim uvidom u Dejtonski sporazum, autor Igre senki je mogao da vidi da je Savezna Republika Jugoslavija još tada dala sva ova ovlašćenja NATO paktu, uključujući i imunitet. Ove ni tada, ni u Rambujeu nisu značile zahtev za kapitulacijom, već predstavljaju obavezan deo paketa svake međunarodne mirovne operacije. Sadržane su, kad smo već kod toga, i u Vojno-tehničkom sporazumu koji je Jugoslavija nakon bombardovanja potpisala, ali Maršal ni to nije uspeo da uoči.

NE MORA DA ZNAČI: Najproblematičniji deo knjige je onaj koji se najviše reklamira, onaj koji se bavi petooktobarskim događajima. Tim Maršal je bio u prilici da izveštava iz Beograda i s Kosova uoči bombardovanja i za vreme bombardovanja, ali nije uspeo da prisustvuje svrgavanju Miloševića. To nije njegova krivica: tadašnje Savezno ministarstvo informisanja, na čelu s Goranom Matićem, do poslednjeg trenutka je držalo granicu zatvorenom za novinare. Ipak, to odsustvo neposrednog uvida i te kako se odražava na kvalitet pripovedanja. Gotovo sve što je Maršal napisao o onome što se na sceni i iza scene događalo između 24. septembra i 5. oktobra spada u prepričane anegdote, insinuacije i rekla-kazala, ali bez ličnih opservacija na kojima se koliko-toliko drže prva dva dela knjige. Na primer, saznajemo da je u jesen 1999. ugovoren tajni sastanak "jednog visokog funkcionera Forin ofisa i jednog ministra Miloševićeve vlade", i to posredstvom "jednog novinara". Interesantno. I šta je onda bilo? "Novinar je uredno preneo poruku i kaže da ne zna šta je onda bilo", zaključuje Maršal. Hmmm… Takvih primera ima još.

Dalje, neka Maršalova "otkrića" su, blago rečeno, zbunjujuća. Autor navodi da je "Otpor" imao vojno krilo, ali ne navodi nikakve detalje o sastavu, naoružanju i strukturi. Kaže da je u Fabrici metalnih proizvoda, na čijem se čelu nalazio Nebojša Čović, bilo "na hiljade komada oružja i najmanje 2000 obučenih i naoružanih ljudi", spremnih da stupe u dejstvo za slučaj da se Velja Ilić s bagerom ne probije do Beograda. I "Otpor" i Čović su u međuvremenu demantovali ove navode, a Maršal ih ničim nije potkrepio. Iako mu to verovatno nije bila namera, uključivanjem ove vrste tračeva pothranio je domaće teoretičare zavere, a naročito one koji zastupaju tezu da je sve što se desilo 5. oktobra bilo po scenariju inostranih neprijatelja Srbije.

I pored nabrojanih promašaja, Maršalova knjiga ima i vrline, mada su one mahom negativne. Nije se, na primer, dao u navijanje za bilo koju stranu u kosovskom sukobu, pa ni za stranu takozvane međunarodne zajednice na kojoj je Velika Britanija odigrala zapaženu ulogu. Zatim, ukazao je dužno poštovanje lokalnim članovima svoje ekipe – producentu Jakši Šćekiću i kamermanu Veljku Đuroviću – anegdote o njima tokom krize i bombardovanja spadaju među uspelije delove Igre senki. Strani novinari koji su napisali knjige o našim ratovima često zanemaruju ljude poput Jakše i Veljka, neopevane sanče panse samozvanih don kihota. I konačno, Maršal nije lišen pripovedačkog dara – samo mu nedostaje urednik koji bi ga na pravi način usmerio.

Šteta. Kao očevidac pojedinih ključnih epizoda naše drame, Tim Maršal je mogao i više i bolje. Prilikom promocije svoje knjige u Beogradu, autor je rekao da su ga pojedine kolege, uključujući i pomenutog Jakšu Šćekića, savetovale da se ne upušta u taj projekat. Možda je trebalo da ih posluša.