Na maloj plaži Mirište sačekao me je brod koji će me odvesti na Mamulu. Dok prilazimo ostrvu, razmišljam kako je ono što je danas luksuzni hotel u prošlosti bila tvrđava, pa zatvor, logor i pre desetak godina lokacija za snimanje horor-filmova. Na ovogodišnjem Sarajevo Film Festivalu 12. avgusta biće premijerno prikazan dugometražni dokumentarni film Mamula All Inclusive autora Aleksandra Reljića, koji se bavi kontroverznim delom istorije ovog ostrva.

Mamula je kolokvijalni naziv za ostrvo Lastavica ili Velika Žanjica na ulazu u Bokokotorski zaliv, između poluostrva Luštica i Prevlaka. Ostrvo je kružnog oblika i prečnika 200 metara. Oko 80 odsto površine zauzima tvrđava, koju je sredinom 19. veka izgradio austrijski general Lazar Mamula. Tokom oba svetska rata tvrđava je služila kao zloglasni zatvor poznat po okrutnosti. O koncentracionom logoru, u kome je za vreme italijanske okupacije u Drugom svetskom ratu bio zatočen veliki broj komunista i partizana, govori i film Kampo Mamula (1959) režisera Velimira Stojanovića.

Milan Todorović je 2014. godine na ostrvu snimio horor film Mamula (Nymph za englesko tržište). U tom filmu, dve studentkinje iz Amerike, Keli i Lusi, odlaze u Crnu Goru da posete Aleksa, prijatelja iz studentskih dana. Posle nekoliko dana uživanja, njihov prijatelj i kolega sa fakulteta ih nagovara da posete napušteno ostrvo Mamulu iako su upozoreni da se na njemu dešavaju čudne stvari i čuli razne legende o njemu. Na ostrvu zatiču samo ribolovca koji drži lepu devojku, za koju se ispostavi da je sirena što lepim izgledom i pesmom opčinjava, a potom se ubrzo pretvara u krvožednog monstruma.

OD TAMNICE DO LUKSUZNOG HOTELA

Tabla na ulazu u hotelski kompleks “Mamula Island” postavljena 1965. kazuje šta se ovde dešavalo izvan filmske fikcije: “Ni mrak ni memla, ni glad ni mučenja, ni zloglasni okupatorski sudovi ni strijeljanja nisu slomili vjeru u pobjedu onih koji su ovdje tamnovali u dva svjetska rata. Preko hiljadu i pet stotina boraca i učesnika narodnooslobodilačke borbe iz svih krajeva naše zemlje u periodu od 1941. do 1943. doživjeli su u zatvorskim ćelijama ove tvrđave najstrašnije muke dokazujući kako se bori i mre za srećnu budućnost naših naroda – za socijalizam. Njihovo držanje pred neprijateljem na ovom ponosnom i tužnom ostrvu služiće kao primjer borbe i žrtvovanja za slobodu i dobro svoje domovine. Narod Boke kotorske.”

Nema prevoda na engleski, pa će inostrani gosti kojima je pre svega namenjen ovaj hotel – ako ne navrate u galeriju odmah posle ulaza u kompleks – teško saznati šta se na ovom mestu događalo. Galerija čije je sređivanje u toku biće otvorena i za posete onih koji nisu gosti hotela, a kazivaće o burnoj istoriji ostrva sa svim detaljima, pa i onim koji i danas mnoge teraju da sa rezervom gledaju na pretvaranje Mamule u luksuzni rizort.

“Kada smo pre 15 godina vodili pregovore sa Orascomom o zakupu Mamule i njegovom pretvaranju u hotel, još je bilo mnogo živih logoraša, čiji smo saglasnost želeli da imamo. Smatrao sam da je najgore rešenje držati ostrvo zapuštenim kakvo je bilo decenijama”, rekao mi je u Tivtu, na jednoj večeri nakon International Fashion Festivala, Branimir Gvozdenović, koji je tih godina bio ministar turizma Crne Gore. Bio je zaslužan za dovođenje najvećih hotelskih brendova i investitora, poput “Amana” na Sveti Stefan i u Miločer, Orascoma u Lušticu (“Luštica Bay”), hotela “One&Only” u Porto Novi…

Kada su napokon dobili saglasnost SUBNOR-a, sklopili su ugovor o zakupu ostrva Mamula na 49 godina od strane egipatsko-švajcarskog koncerna Orascom. Građevinski radovi pod strogim nadzorom konzervatora trajali su više od pet godina, da bi ovog proleća bio otvoren “Mamula Island” hotel. U nekadašnjim “oficirskim sobama” koje su sada luksuzni apartmani, prilikom restauracije otkrivene su freske koje su sačuvane. Sa bedema se vide tvrđave Arza i Prevlaka, koje su u prošlosti zajedno sa Mamulom čuvale ulazak u Bokokotorski zaliv. Zanimljivo je da je Arza svojevremeno postala vlasništvo jednog Rusa, ali zbog strogih pravila zaštite on nije bio u stanju da je pretvori u luksuzni hotel ili vilu pa je sada stavio u prodaju.

SNIMANJE DUGO SEDAM GODINA

Aleksandar Reljić, autor filma Mamula All Inclusive, priča kako je Daliborka Uljarević iz Centra za građansko obrazovanje iz Podgorice na tzv. True Stories Marketu na Sarajevo Film Festivalu (SFF) 2017. godine prezentovala ideju za snimanje ovog dokumentarca. “Te godine našao sam se na SFF, i odmah nakon Daliborkinog izlaganja prišao joj i saznao da je njena baka kao devojčica bila zatočena na Mamuli. Rekao sam joj da ću ja snimiti taj film, jer me se takođe lično tiče. Poreklom sam iz Boke, iz Kotora, i boli me činjenica da neko hoće od mesta stradanja da napravi hotel… Vratio sam se u Novi Sad, kolega Dragan Gmizić, koji je takođe vezan za Heceg Novi, pozajmio mi je prve pare za film i mi smo mesec dana nakon tog SFF, u septembru 2017, počeli snimanje filma koje je trajalo punih sedam godina. Naime, bila je ideja da ispratimo promene na tom ostrvu, kao i transformaciju svesti javnog mnjenja prema tom projektu iz ugla logoraša Iva Markovića, našeg glavnog protagoniste!”, priča za “Vreme” Reljić.

“Nakon odluke crnogorskog parlamenta iz 2015. da da u koncesiju Mamulu na 49 godina da na ostrvu napravi ‘jedinstveni spa hotel sa muzejskim prostorom’, odlučili smo da damo naziv filmu Mamula All Inclusive. Nudili smo saradnju Orascomu, ne samo intervju sa Samihom Savirisom ili bilo kim iz kompanije, već i da svojim istraživanjima teme pomognemo u realizaciji projekta memorijalne sobe u hotelu, ali sa njihove strane nije bilo sluha za to. Opet, nisu mogli da nam zabrane da jednom godišnje dođemo na ostrvo i da snimamo komemoraciju koja se održava povodom godišnjice oslobođenja logora Mamula. Tako smo snimali film iz godine u godinu, prateći izgradnju hotela, sve dok nije završen i dok su nam bili živi protagonisti, sa kojima je verovatno trebalo da umre i sećanje na logor Mamulu kojeg su Italijani nazivali ‘Campo Concentramente Numerro 11’. Film Mamula All Inclusive nastao je u produkciji novosadske kuće ‘Greenfield Production’ i koprodukciji Al Jazeera Balkans, kao i manjinskih producenata ‘Core Dox’ iz Novog Sada i Centra za građansko obrazovanje iz Podgorice”, dodaje on.

LUKSUZNA IGRAČKA

Poznavaoci prilika kažu da je, dok je Luštica Bay ozbiljan investiocioni projekat 66-godišnjeg egipatskog Kopta i milijardera Samiha Savirisa, ostrvo Mamula neka vrsta njegove privatne “igračke”. Naime, u ranijim izjavama sam Saviris je rekao da prihod od 32 sobe i apartmana u hotelu neće moći da pokrije ni plate zaposlenih.

Orascom Group, koju je 1950. u Egiptu osnovao Onsi Saviris, danas širom sveta poseduje cementare, hotele, stambene komplekse, telekome i kompanije iz drugih oblasti. Mediji su zabeležili da je 2013. Osrascom kažnjen u Egiptu kaznom od jedne milijarde dolara zbog poreske utaje prilikom prodaje Orascom Cementa kompaniji Lafarge 2007. godine.

Onsi Saviris, najmlađi od četvoro dece u porodici egipatskih pravoslavaca, 1950. godine u svojoj dvadesetoj godini osnovao je sopstvenu kompaniju i počeo uspon ka globalnim poslovnim i finansijskim vrhovima. Umro je 2021. u 91. godini. Njegov srednji sin Samih Saviris od 2011. pored egipatskog poseduje i crnogorsko državljanstvo. Smatra se da je “težak” oko milijardu dolara i kao takav zvanično je 26. najbogatiji čovek Afrike. Pored Luštice i Mamule, poseduje hotelske komplekse u Švajcarskoj i Egiptu, Fudbalski klub “Lucern” u Švajcarskoj, kao i nemački ogranak tur-operatera “Thomas Cook”.

Posle ukusnog ručka koji nam je poslužio konobar poreklom sa Indijskog potkontinenta, otišao sam na malu hotelsku plažu i poželeo da oplivam oko ostrva. Na jednom mestu mislio sam da ću proći kao Mič Brener, junak iz hičkokovih Ptica, jer su oko mene leteli i nervozno graktali galebovi, kojima je Mamula decenijama bila netaknuto stanište. To se na sreću nije dogodilo. Prijateljica mi je posle napisala da se sa zadnje strane ostrva nalazi mrestilište pešikana, riba koje zovu “crnogorskom ajkulom”, ali ni njih nisam sreo.

Tokom svoje istorije, Mamula je, zajedno sa Arzom i Prevlakom, bila jedna od tri tvrđave koje su čuvale ulaz u Boku Kotorsku. Oni koji ne vide problem u otvaranju hotela na ovakvom mestu, govore da su se u objektima (tvrđavama, zamkovima…) koji su ovoliko stari veoma često u nekom istorijskom razdoblju nalazili zatvori i kazamati. Na Petrovaradinskoj tvrđavi, na primer, na kojoj se nalazi hotel i brojni restorani i simbol je dobre zabave, za vreme Austrougarske bio je zatvor, a 1915. tu su streljani srpski rodoljubi, među njima i poznata slikarka Danica Jovanović, o čemu svedoči ploča postavljena na desetu godišnjicu streljanja.

Hoće li bokeljski san egipatskog milijardera napraviti od ostrva Mamula voljenu turističku destinaciju na način kao što je to s vremenom postala Petrovaradinska tvrđava tamburaša Janike Balaša i DJ-eva sa Exit-a, ostaje nam da vidimo. Senka Mršić i Ivo Marković, dvoje logoraša koji su govorili za Reljićev dokumentarac – svakako neće biti u prilici to da vide. Umrli su prošle godine. Ankica Roglić iz Zagreba, koja je kao beba bila u logoru Mamula – još je živa.