Ima već nekoliko godina kako je Milutin Petrović, reditelj, muzičar, profesor, beogradska znamenitost i izdanak blistave loze naših modernista, često u različitim prigodama okretao razgovore na Boru Stankovića, čitao i prikupljao članke i knjige, branio inače i danas često osporavani kvalitet Borinog pisanja i uopšte se, kada je ta stvar u pitanju, ponašao prilično sumnjivo. Budući da je erudita i čovek renesansne širine interesovanja, to njegovo zanimanje za Stankovića i njegov opus moglo se objasniti kao još jedan slučaj pomalo neočekivanih veza između dva umetnika, na prvi pogled potpuno različitih estetika.

Kasnije se otkrilo da je dodatna spona između njih, u stvari, bio jedan od omiljenih Milutinovih reditelja – Vojislav Voja Nanović i njegov, kako se verovalo, izgubljeni scenario koji je napisao po Stankovićevoj prozi i dramama, a u kome se prati sudbina likova iz Nečiste krvi, Koštane, Tašane i više pripovedaka kroz period od četrdeset godina. Naime, Petrović je na samo njemu znan način "iskopao", a može biti i doslovno iskopao tu skoro zaboravljenu dragocenost naše kulture i odmah krenuo da traži načine da se taj scenario i realizuje.

UZ KAŠANINA, CRNJANSKOG I NASTASIJEVIĆA

Tako se storija o Nanovićevom scenariju Nečista krv našla među drugim pričama o izgubljenom umetničkom blagu. Znamo da Mendelsonu i njegovom otkriću zaboravljene Pasije po Mateju možemo zahvaliti za obnovljeni interes za Baha, a nešto manje je poznato da je slično dobro delo po kulturu čovečanstva izvršio i Šuman kada je pronašao rukopis Šubertove Devete simfonije. Interesantno je da ga je poslao upravo Mendelsonu, koji je simfoniju i izveo prvi put, 1839. godine u Lajpcigu. Toliko o sujeti velikih umetnika. Zabeležen je i slučaj simpatične pariske bakice koja je na lokalnoj pijaci za deset franaka kupila malo ulje na platnu i okačila ga na zid svoje kuhinje, jer se, kako je kasnije objasnila, slagalo sa bojama zidova. Ono bi tu, okupano miomirisima francuske kuhinje, verovatno i ostalo, da gospođin unuk nije jednom prilikom svratio na ručak sa svojim prijateljem, pukom srećom istoričarem umetnosti, kome je zastao zalogaj u grlu pri pogledu na lep mali pejzaž Marka Šagala. Pre nekoliko godina, istoričar Mark Grifits uspeo je da dešifruje zapis i crteže ispod portreta mladog muškarca na koricama jedne knjige o botanici iz sedamnaestog veka i tako nam je, sasvim neočekivano, to naučno delo – The Herbal or Generall Historie of Plantes Džona Džerarda, na svom omotu dalo i verovatno jedini autentični portret Vilijama Šekspira. A i ovde, u Beogradu, svojevremeno je došlo do izvesnog razvoja događaja vezanih za jednog našeg legendarnog reditelja i jedan nerealizovani scenario Andreja Tarkovskog, o čemu će, nadamo se, "Vreme" imati prilike da piše u periodu pred nama.

Bilo kako bilo, Nanovićev scenario, nastao u Njujorku tokom sedamdesetih godina prošlog veka, posle neuspešnog pokušaja da tadašnja Radio-televizija Beograd po njemu snimi seriju, konačno će se verovatno na proleće naći pred publikom i to kao celovečernji film Hadžijino zvono i televizijska serija od deset epizoda. U adaptaciji scenarija za film, koji, kao i prvih pet epizoda serije režira Milutin Petrović, učestvovala je dramska spisateljica i scenarista Milena Marković. Drugih pet epizoda serije režira Goran Stanković.

Vojislav Nanović se i pre rada na ovom scenariju bavio Borom Stankovićem, pa je tako 1953. godine snimio film Ciganka, po motivima Koštane, a zanimljivo je da je autor tog scenarija bio Aleksandar Vučo. Odnos Milutina Petrovića prema Nanoviću je sličan, a ilustruje ga i podatak da je ime svom izvanrednom filmu Zemlja istine, ljubavi i slobode dao po jednoj od ključnih replika iz Nanovićevog prvog igranog filma Čudotvorni mač.

Kako je došlo do toga da reditelji i umetničke ličnosti izrazito urbanog senzibiliteta poput Nanovića i Petrovića pokazuju interes za porodičnu sagu iz Vranja u devetnaestom veku? Zato što u njegovom delu nisu videli ono što znamo iz njihovih mnogobrojnih uprizorenja u pozorištu i na filmu, prepuna derta, čađavih mehana i šuškavih dimija.

Mladi pisac, poreklom iz Vranja, došavši u Beograd je od perjanica književne kritike njegovog doba – Jovana Skerlića i Bogdana Popovića dočekan, malo je reći, rezervisano. Priznavali su mu pripovedački talenat, ali su oštro kritikovali njegov stil i jezik. Verovali su da stil mora biti sofisticiran, a jezik standardni književni. Neki drugi kritičari su išli toliko daleko da su tvrdili kako su mu dela nepismena i orijentalna. U odbranu Borinu stalo se, po našem lepom običaju, tek posle njegove smrti, pa je tako Milan Kašanin 1928. godine objašnjavao da se radi o autorovom svesnom odabiru poetizovanog jezika, kao sredstva za iskazivanje snažnih emocija, izbegavajući tako patos i patetičan ton. Nakon Kašanina i Miloš Crnjanski i Momčilo Nastasijević prihvataju ga kao pripadnika svog umetničkog univerzuma, prepoznajući u njegovom radu sasvim moderan senzibilitet.

VRANJE OTOMANSKOG CARSTVA

Međutim, sa velikom većinom dramskih uprizorenja svojih dela u pozorištu i na filmu Stanković nije bio te sreće. Gotovo je urnebesno do koje mere su naši dramski stvaraoci, uz neke značajne izuzetke, uspevali da osiromaše, banalizuju, a najčešće i potpuno suprotno autorovim namerama postave Borina dela. Postariji glumci, sa velikim sedim brcima i razbarušenom kosom, povišenim tonom pripito žalopoje za prohujalom mladošću ili nesrećnim ljubavima, dok buljuk mladih glumica pevuši i skakuće po sceni tresući dukatima i dairama. To čitanje Stankovićeve literature kao mjuzikla otišlo je dotle da su se u mnogo slučajeva u ulozi Koštane, u istoimenoj drami, našle pevačice a ne glumice. Sve to je kulminiralo i dovedeno do apsurda u jednom filmskom pokušaju tokom devedesetih sa estradnom zvezdom u glavnoj ulozi, koja je još na samom snimanju, kako filmski tračevi tvrde, i bez svoje krivice bila predmet basnoslovnih pošalica glumačke ekipe.

Bora Stanković je pisao o sasvim drugačijim ljudima i sasvim drugim temama. Već na osnovu Petrovićevih razmišljanja, dakle, pre nego što se ušlo u realizaciju filma i serije, bilo je jasno da se Borino delo nekim misterioznim putevima, od Nastasijevića i Crnjanskog preko Nanovića, našlo u rukama njihovog istomišljenika. Po Petroviću, Bora Stanković nipošto nije pesnik juga, šta god ta odrednica značila. On jeste rođen u Vranju, ali se u njega veoma retko vraćao i veći deo života je proveo u Beogradu. Sela oko Vranja i njihovu topografiju uopšte nije poznavao. Pisao je o ljudima iz tog grada koji, u trenutku kada se veći deo radnje odvija, nije bio deo Srbije već Otomanskog carstva, a hrišćanski živalj iz čijih redova je većina junaka ovih priča, bio je u manjini. Posebno je zanimljivo Petrovićevo zapažanje da se Vranje u to doba nalazilo u istoj državi kao Bagdad, Tripoli, Sarajevo i Aleksandrija, a da se radnja Stankovićevih dela odvija u isto vreme kada i radnja Moje drage Klementine ili Nosila je žutu traku Džona Forda. Dakle, Stanković ne piše o kafanskim propalicama, već o ljudima iz najviših klasa tadašnjeg društva. Jedan od značajnih motiva njegovih drama i proze koji je, iz nejasnih razloga, najčešće prolazio nezapažen, jeste sukob starih čorbadžijskih porodica i nadolazeće klase novih bogataša i trgovaca.

Reditelji su Stankovićeva dela po inerciji postavljali kao narodne komade sa pevanjem i u beskrajnoj potrazi za lepuškastim glumicama za Koštanu i Sofku i postarijim glumcima sa malo prozuklim baritonima, nisu primetili da se tu u stvari radi o ljudima u punoj životnoj snazi, verovatno u svojim četrdesetim i da se oni ne jadaju što im je mladost prohujala, već se sudaraju sa svešću da njihov život u tom trenutku nije dobar i ispunjen. I ne manje važno – muzika koju oni slušaju nije bio nikakav kafanski šund, već autentični zvuk tog vremena, a izvodili su je virtuozno od malih nogu obučavani muzičari. Pevalo se o sopstvenim radostima i strahovima, nadama i bolu, baš kao što su to radili bluzeri na Misisipiju ili preci Dablinersa i Pougsa u irskim pabovima devetnaestog veka.

Umetnički rezultat neobične saradnje ove tri po svemu jedinstvene stvaralačke ličnosti, Stankovića, Nanovića i Petrovića, videćemo u Hadžijinom zvonu, s tim što se može reći da je ovaj poduhvat već postigao nekoliko važnih uspeha. Od zaborava je spasen dragocen scenario – svi privilegovani koji su imali priliku da u njega makar zavire mogu to potvrditi, nastavljen je proces izmeštanja Bore Stankovića iz konteksta pozorišta sa pevanjem i pucanjem u onaj kome zaista pripada, i na kraju, kapitalno delo naše književne tradicije doživeće tumačenje reditelja modernog senzibiliteta. Zaista nije loše za film koji još nije ni snimljen.