Ovogodišnji američki izbori doneli su, pored kolektivnog, planetarnog uzdaha olakšanja, osim možda u kancelarijama poviše Lenjinovog mauzoleja i onih na Andrićevom vencu, dosad najveću, gotovo šokantnu izlaznost glasača – svoje pravo je iskoristilo više od sto pedeset tri miliona Amerikanaca. Poslednjih decenija taj broj je retko prelazio sto dvadeset miliona, a često je bio i znatno niži. Prve procene pokazuju da značajnu većinu od tih tridesetak miliona glasača više čine oni koji nikada ranije nisu izlazili na izbore. Bajden i Tramp su očigledno uspeli da, pozorišnim rečnikom rečeno, privuku novu publiku. I tu bi naša pozorišta, suočena sa nezavidnom posetom na svojim predstavama, mogla da pronađu štošta korisnog za sebe.

Uprkos mantri koja se unisono i glasno čuje iz naših pozorišnih kuća da su pune svake večeri, neumoljiva statistika pokazuje da je prosečna poseta na predstavama oko dve stotine gledalaca, što za većinu sala nije ni polovina kapaciteta. Prihod od tih dodatnih pet, šest hiljada karata mesečno svima bi dobro došao, a i mnogo je lepše igrati pred punim pozorištem, lako ćemo se složiti. I šta su to tako neobično Bajdenova i Trampova kampanja uradile da bi postigle ovakav uspeh a što bi našim pozorišnim upravama moglo biti od koristi?

PODELA TRŽIŠTA

Počelo je tako što su ljudi iz oba marketinška tima shvatili da ne moraju da se bore za isto biračko telo. Uprkos savetima da malo ublaži svoju rasističku i ksenofobnu retoriku i tako pridobije neke od umerenijih glasača, Tramp je naprotiv takvu retoriku pojačavao i uspeo da privuče milione onih koji do sada nisu glasali jer im nijedan kandidat nije bio dovoljno rasista i ksenofob. Slično tome, Bajden je uporno istrajavao u svojoj centrističkoj politici, pazeći da nipošto ne pravi iskliznuća ni udesno ni ulevo. Podelili su tržište i to je dobro funkcionisalo za obojicu.

Beogradska pozorišta su nekada, pamte to stariji ljubitelji, imala jasno definisanu i prepoznatljivu repertoarsku politiku, kao i karakterističan umetnički stil. Danas svi postavljaju sve, pa gledaoci ne znaju čemu mogu da se nadaju, ni u pogledu repertoara, niti umetničkog izraza, to ih zbunjuje, a publika ne voli da bude zbunjena. Određeni stepen specijalizacije, kakav je postojao, pomagao je da se više ljudi odluči da ide u pozorište, znajući uvek šta tamo može da očekuje. Teško je od najšire publike očekivati da na repertoaru svakog pozorišta precizno prepozna i odabere tačno ono što je zanima. Dovoljno je da se neko jedanput ili dva puta neprijatno iznenadi i za pozorište može biti trajno izgubljen. Ne znači, naravno, da takva specijalizacija mora biti striktna, ali malo prepoznatljivog identiteta nikada nikome nije škodilo.

Bajden i Tramp su, osim toga, za teme svojih kampanja izabrali ono za šta su njihovi birači, pokazalo se, životno zainteresovani. Trampova tema je bila red i zakon, sa jasnim rasističkim podtekstom, a Bajden je govorio o kovidu koji je već odneo 250.000 života u Americi i snažno uzdrmao ekonomiju. Njihova publika je, brojevi govore, prepoznala te teme i poistovetila se sa njima. Pozorišta ovdašnja, iz nekog razloga, postavljaju previše komada za koje je i unapred sasvim jasno da nemaju nikakve šanse da dođu do šire publike, a veoma često ni do kakve publike. Podrazumeva se da na repertoarima ne moraju biti samo velika dela dramske literature, mora se otvarati prostor i za mlade pisce, kao i za različite estetike, ali ovde se ne radi o uzrastu autora, već o tome da su teme tih komada često neuporedivo primerenije televiziji i publicistici nego pozorištu.

Stiče se utisak da je lutanje započelo nekako u isto vreme kada je našim scenama počela da dominira jedna struja u svetskoj a i domaćoj dramaturgiji koja je samohvalisavo sebe nazvala in your face, sa kolosalnom ambicijom da svima otkrije do tada nepoznate istine. Pokazalo se da većini gledalaca tu smeta više stvari. Prvo, paternalistički odnos prema sopstvenoj publici, optužujući je paušalno za neosetljivost za probleme nekih društvenih grupa, ili za konzumerizam na primer, a niko, pa ni pozorišni gledalac, ne voli da bude vređan ni da mu se popuje. Drugo, ispostavilo se da se te nepoznate istine u ogromnom broju slučajeva odnose na banalne, svima poznate činjenice – da postoji nasilje u porodici, da teške droge često vode u propast, da krvni srodnici nipošto ne bi trebalo da međusobno stupaju u seksualne odnose i da manijakalno kupovanje materijalnih stvari i užitaka nije sve u životu. Sve pobrojano je naravno sasvim tačno, ali nevolja je što se niko od in your face autora pišući o nasilju u porodici ili o ljudima sa društvene margine, nije ni primakao snazi Ibzenove Lutkine kuće ili Simovićevog Čuda u Šarganu. Da neko jeste, ovi redovi bi bili sasvim izlišni a pozorišne sale pune. Jedina inscenacija komada ove dramaturgije koja je ostavila značajan trag u našem pozorištu i ujedno jedna od prvih, bila je predstava Jugoslovenskog dramskog Shoping and Fucking u režiji talentovane i posvećene Ive Milošević.

Naravno da niko ne brani da se takvi komadi postavljaju na naše scene, ali nikako u tolikom broju, a još manje kao nosioci repertoara. Čak i ako zanemarimo da je suviše takvih drama jednostavno loše napisano, ostaje treći problem – to o čemu se priča zanima veoma uzan krug ljudi ili doslovno nikoga, osim autora samih. Ako ne verujete nama, pitajte agente prodaje i blagajnike pozorišta.

KO SEDI U SALI

I tako dolazimo do, za ovo naše razmatranje, možda i najvažnije pouke američkih izbora: ljudi, birači, glasači, publika, ne-publika, svi oni prevashodno žele da slušaju o sebi. Univerzalne poruke, neobične sudbine, velike ideje – dobro je ako ima i toga, ali publika prevashodno želi da vidi sebe i svoje okruženje, svoje probleme, svoje dobre, pa i loše strane, svoje strahove i nade, na šta je još odavno i Divinjo ukazao. Tramp i Bajden su uspeli da ubede svog glasača da se na izborima radi o njemu, a ne o njima dvojici, pa je tako Trampu poverovao da baš njega brani od najezde Meksikanaca na granicama koji hoće da mu otmu posao i siluju ćerku, od komšija crnaca koji hoće da ga opljačkaju i od Kineza i njihove besramno jeftine robe. I 73 miliona je poverovalo da se Tramp baš njima obraća, imenom i prezimenom. A Bajden je poslao poruku da dolazi neko ozbiljan ko će zaustaviti pandemiju, spasti mnoge živote, vratiti ekonomiju u normalne tokove i obezbediti stabilnost, omiljenu reč svakog stanovnika američkih i svih drugih predgrađa, i – da vidite čuda, više od dvadeset miliona tradicionalno republikancima naklonjenih stanovnika Suburbije doživelo je to kao direktnu poruku njima i donelo Bajdenu ubedljivu pobedu.

Tako bi i naša pozorišta, njihove uprave i dramaturška odeljenja možda mogli da porazmisle za koga oni, u stvari, prave svoje predstave. Ko je tačno ta osoba koja sedi u sali, kakvi su mu/joj ukusi, navike, zašto dolazi i šta očekuje od pozorišta? To se, ako se ne varamo, zove targetiranje u futurističkom svetu savremenog marketinga. Nekada se zvalo poznavanje sopstvene publike.

I na kraju, još je jedan i to veoma značajan razlog ovolikog odziva: glasačima je bilo udobnije i lakše da glasaju nego prethodnih godina. Omogućeno im je, osim tradicionalnog izlaska na birališta određenog dana, i glasanje nekoliko nedelja pre dana izbora na biračkom mestu ili ubacivanjem listića u posebne kontejnere, kao i glasanje poštom. I to je dalo rezultata. Prihodi naših pozorišta su nekada u velikoj meri zavisili od redovne i planske saradnje sa sindikatima, školama i fakultetima. Agenti prodaje su direktno u preduzećima i školama prodavali ulaznice po sniženim cenama. Stari marketinški vukovi su oduvek znali da je najpouzdanija prodajna tehnika – tutnuti kupcu robu u ruke. Danas je, iz više razloga, teže organizovati takvu prodaju, ali je dobro što mnoga pozorišta istrajavaju sa tom praksom. Sa već ustaljenom prodajom karata putem interneta, trebalo bi tragati i za novim načinima da publika uz što manje napora i dodatnih troškova dođe do karata. Pozorišta bi takođe mogla porazmisliti kako da tom svom gledaocu malo ugode i na druge načine – da kod svojih osnivača, skupština gradova i opština isposluju da ulaznica za predstavu važi ujedno i kao karta za parkiranje, da za toplih dana na ulazu ponude besplatno ili jeftino osveženje, da se kišnih ili snežnih dana gledaocima bez kišobrana podele jednostavne kabanice, da se, makar sa razglasa, pre predstave publici daju osnovne informacije o njenom trajanju, komadu i autorima, da se barem za neke predstave vrati iz sasvim nerazumljivih razloga napuštena plemenita tradicija pauze, za vreme koje bi gledaoci imali priliku da srede utiske, popiju piće, šacnu koga ima okolo i malo se i sami produciraju među svojim sugrađanima… Većina od pobrojanog i nisu neke nove ideje, ogroman broj pozorišta na svetu primenjuje barem neke, ako ne i sve ove metode da svom gledaocu ponude još nešto osim same predstave, jer ovo je već decenijama, a biće još dugo buyer’s market. Sviđalo se to nama ili ne, a ne vidimo zašto nam se ne bi svidelo, borba za pažnju, naklonost i na kraju odanost gledalaca biće sve teža i oštrija. Ako je Trampu i Bajdenu uspelo da svoju publiku uvećaju za trideset odsto, nema razloga da pozorišni ljudi ne postignu makar približno toliki uspeh.