Fudbal
Čekajući Boru
Šta sprečava Milutinovića da prihvati ponudu FSSCG i sa "plavima" krene ka svom šestom uzastopnom Mundijalu
U nedelju, duboko iza ponoći po evropskom vremenu, Bora Milutinović je iz svoje kuće u dalekom Siudad Meksiku iskreno priznao ovom novinaru:
"Bolje bi bilo da sam na prvim pregovorima u Parizu zažmurio i potpisao ugovor. Sada me ne bi toliko ‘bolela glava’ i ne bih nikoga držao u neizvesnosti."
Druga pregovaračka strana, dakle FSSCG na čelu sa predsednikom Draganom Stojkovićem Piksijem, tvrdi da je Bora u Parizu praktično prihvatio ponudu, ali je ostalo da on lično obavesti porodicu jer, kako je rekao, ne bi bilo korektno da žena i ćerka "saznaju iz novina" za njegov novi angažman. "Iz Pariza je došao u Barselonu, popričali smo i bez obzira na to što ni u jednom času nije jasno i glasno rekao da će preuzeti selekciju Srbije i Crne Gore, iz konteksta je proizilazio takav zaključak."
U međuvremenu, krenule su tipično domaće kuhinje. Razni dušebrižnici počeli su brže-bolje da odgovaraju Boru od ideje da se fudbalski vrati u zemlju iz koje potiče i biološki i fudbalski, a deo medija spremno je prihvatio priču da "večiti moćnici iz Saveza" opet igraju svoju igru i nude Bori mesto selektora znajući da će on odbiti pa će oni opet moći da dovedu nekog svog poslušnika kome će moći da sastavljaju tim. Kao deo kampanje, tobože slučajno, izbačena je priča o "uvredljivih 100.000 dolara" koji su ponuđeni Bori, stručnjaku svetskog ranga, za ugovor sa "plavima". To što, po tvrđenju obe strane, o parama uopšte nije bilo reči pa samim tim ni spora, nije bitno. Kao, FSSCG je uvredio Boru "smešno niskom ponudom" kako bi je on, ustvari, odbio a onda bi "Bata i kompanija" u situaciji "nemamo koga" izabrali opet svog čoveka.
Bora Milutinović je, priznaje, u velikoj dilemi. Na jednoj strani je profesionalni izazov, šansa da po šesti put uzastopno bude na Svetskom prvenstvu sa šestom različitom selekcijom (mada je i sa pet već svetski fenomen i teško da će ikada biti nadmašen), na drugoj strani su strah od odgovornosti i pred našom javnošću i pred samim sobom. Boru vuče nostalgija i želja da učini nešto vredno za zemlju iz koje je davne 1966. krenuo u fudbalski svet i stigao do svetske slave, ali ga istovremeno plaši (objektivna) mogućnost neuspeha. Zemlja u koju treba, makar privremeno, da se vrati nema gotovo nista zajedničko sa onom iz koje je otišao. Smanjena, osiromašena, oslabljena, politički ne previše stabilna, sa slabom Prvom ligom iz koje se teško mogu probrati igrači za reprezentaciju dok su oni koji su napolju bliže kraju karijere, nego najboljem igračkom dobu… U takvoj situaciji dilema je logična. Milutinović stavlja na kocku svoj ugled i ako na kraju odbije njegovi motivi moraju biti čisto profesionalni. Ne bi bilo dobro da odbije zato što ga neko plaši da će mu "Miljan i Bata sastavljati tim". To sa "večitim Miljanom" bilo bi smešno da nije tužno. Dok je bio predsednik, zameralo mu se što se "ne meša u svoj posao", sada mu se pripisuje da i dalje vuče poteze iz senke iako je klasični penzioner koji čak ni na utakmice ne ide. Nije sporno da je najuticajniji čovek Saveza generalni sekretar Branko Bata Bulatović, ali neki od argumenata kojima se on ruši takođe su smešni. Malo malo pa neko kaže "ne daju vlast, slatko im je da putuju po svetu, da odsedaju u najboljim hotelima, da jedu u najboljim restoranima". Baš me zanima da li će oni koji (jednog dana) zamene sadašnju garnituru manje putovati, odsedati u hotelima sa dve ili tri zvezdice i jesti po ekspres-restoranima… Ako je Bata Bulatović problem, zašto u istom paketu rušiti tek izabranog Dragana Stojkovića Piksija? Možda nemam pravo da sa poprilične distance sudim o radu predsednika, ali zar većina onih koji mu sada traže ostavku nije priznala da je poslednje prvenstvo bilo najregularnije u poslednjih deset ili petnaest godina? Neće biti da predsednik i njegovi saradnici nemaju ništa s tim. O međunarodnom rejtingu Piksija ne treba trošiti reči, distanca koja je u prethodnom primeru hendikep u ovom je prednost jer čitam, slušam i vidim kako Piksi pravi novu karijeru u međunarodnim forumima. Prvi put posle vremena pokojnog profesora Andrejevića, dugogodišnjeg člana Izvršnog komiteta FIFA, imamo čoveka kome su sva vrata u FIFA i UEFA otvorena. Piksi će za koju godinu, ako domaći dušebrižnici ne spreče, biti u najužem rukovodstvu evropske i svetske kuće fudbala. Mlad, spretan, poliglota, sa velikom igračkom prošlošću, Piksi je kao stvoren za rukovodica nove fudbalske Evrope. Ne mogu ni da zamislim kakve bi nam pozicije bile da je, ne tako davno, za predsednika izabran izvesni Duško Bjelica. A recka je falila… Da li će Dragan Stojković od svega toga imati ličnu korist? Pa naravno da hoće, biće na na najvećim događajima, u društvu najvećih fudbalskih zvezda prošlosti i sadašnjosti, u centrima moćima. Šta je u tome loše? Šta tu ne valja? Zar to nije ono čemu smo težili od odlaska legendarnog dr Andrejke? Neće li sa tih i takvih pozicija Piksi biti u poziciji da pomogne našem fudbalu?
Nije nikakva mudrost reći da je najčešće lakše biti u opoziciji nego na vlasti, mada je ovo drugo ipak slađe. Najlakše je napadati vlast, mnogo je teže ispuniti (pred)izborna i ostala obećanja. Pravila su ista, jednako važe za politiku i fudbal. Greške se skupo plaćaju i, obično, niko nema pravo na više od jedne, mada se ponekad ne prašta ni ona prva. Piksi i njegova ekipa već su potrošili jedan kredit, pogrešili su sa Savićevićem i pravo na novu grešku nemaju. Opredeljenje za Boru Milutinovića je sportski ispravno i pošteno, mada takođe ne garantuje odlazak na Mundijal 2006. Nema Bora čarobni stapić, ali ima harizmu, ime, ugled, svetsku slavu. Ima i ono bez čega se u životu ne može: sreću. Ali, i nju valjda valja zaslužiti.
Ostaje samo nada da će ipak reći "da". A šta ako ipak bude "ne"? Skarlet o Hara bi u Prohujalo sa vihorom rekla "Misliću o tome sutra…"