("Istorija", za III razred prirodno–matematičkog i IV razred društvenog smera; autori: Kosta Nikolić, Nikola Žutić, Momčilo Pavlović i Zorica Špadijer; Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd 2002.)

Najnoviji udžbenik istorije za gimnaziju solidno je urađen kada je reč o svemu – osim o našoj novijoj istoriji. U tom delu udžbenik je tužno ogledalo mitova i zabluda one nacionalističke desnice koja do dana današnjeg nije razumela zašto je poražena u Drugom svetskom ratu. To je ona kukavna nacionalistička desnica kojoj su svi krivi osim nje same, koja živi od samosažaljenja i od teorija zavere, sve nadajući se da će revizijom istorije dokazati kako je onomad bila u pravu. U tom smislu njeni napori podsećaju na podjednako dirljive napore hrvatske vladajuće nacionalističke elite da Nezavisnu Državu Hrvatsku proglase "dijelom antifašističke koalicije": i jednima i drugima krivi su pobednici u Drugom svetskom ratu; ni jedni ni drugi ne mogu da prebole ishod Drugog svetskog rata, niti su shvatili njegovu suštinu.

KOMUNISTI I SRPSKA ELITA: Drugi svetski rat suočio je čovečanstvo s isključivim (ili-ili) moralnim izborom planetarnih razmera – izborom između apsolutnog zla nacizma i apsolutnog dobra borbe protiv nacizma. Nije tu bilo velike pameti, niti teških dilema: borba protiv nacizma bila je stvar elementarne pristojnosti, lepog vaspitanja i obične pameti. Nije da je ta borba bila anđeoski čista, niti je mogla biti: tu se računala samo efikasnost; u strateškom i taktičkom planiranju činjene su greške, ali i svesna žrtvovanja nevinih jer su moralni izbori često bili teški (masovna tepih bombardovanja, na primer). Ali – tako je u svakom ratu. U današnjem svetu smatra se – skoro bez izuzetaka – da je ishod Drugog svetskog rata bio srećan i da je vredelo boriti se tako kako se borilo. Naknadna pamet, politički motivisana pri tom, tu ne vredi ništa: bili biti pametni kad je trebalo, a ne danas. Bilo bi dobro da je kraljevskoj vladi u izgnanstvu i Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini pošlo za rukom da organizuju i vode uspešni gerilski rat i pokret otpora, da uspešno presecaju nemačke komunikacije, vezuju značajne trupe za svoj teren, nanose neprijatelju ozbiljne gubitke i, uopšte, budu pokret otpora sličan onima u Italiji, Danskoj, Poljskoj, Norveškoj, Francuskoj. Na taj način bili bi sačuvali simpatije i pomoć saveznika, možda bi ih bili uverili da se ipak iskrcaju na Jadranu (što se i dalje čini neverovatnim) i bili bi uračunati u sile pobednice. Ali nije tako bilo; bilo je ovako kako je bilo, pa – prema tome – valja preispitivati sopstvene greške i slabosti, a ne kukati na pokvarenost komunista i velikih sila.

Vratimo se, međutim, ovom udžbeniku. Period Kraljevine Jugoslavije tu se opisuje kao nepovoljan po Srbe, čija je "elita" loše štitila "nacionalne interese sopstvenog naroda". Naime, "Iskušenja kroz koja je srpski narod prolazio između dva svetska rata uslovila su velike ideološke podele i istrošila su nacionalnu ideju. Lutanja i nesnalaženja srpske elite i vladajućih krugova najbolje su iskoristili jugoslovenski komunisti koji su 1941. godinu dočekali sa jasnim idejama i prečišćenim stavovima.". I inače je ratove i krize najbolje dočekivati s jasnim idejama i prečišćenim stavovima, pa bi se valjalo zapitati zašto su baš komunisti to učinili, a ne "srpska elita". Biće da su zato i bili uspešniji.

Period Drugog svetskog rata u ovom udžbeniku je definitivno najgore obrađen, politički pristrasan i uopšte konfuzan. Ukupni utisak je da su autori rešili da iskoriste priliku i da odu u potpunu negativnu krajnost u odnosu na udžbenike istorije iz komunističkog vremena. Kao da su pomislili da im se ta prilika ukazala baš sad, u vreme kad se nacionalistička desnica ohrabrila da ispuzi ispod kamena pod koji se zavukla 5. oktobra i da svoje usluge ponudi jednoj od političkih opcija u Srbiji. Iz ovog udžbenika ispada da se trebalo držati Trojnog pakta; pa, kad smo to već uprskali tim nesrećnim udarom od 27. marta, e, onda je trebalo ćutati i čekati, tajno se organizovati i skupljati oružje za kasniji ustanak, praviti manje sabotaže i širiti lažne vesti među nemačkim vojnicima. "Akcije su morale biti usklađene s razvojem situacije na savezničkim frontovima", kaže se; ukazuje se i na "štetnost preuranjenih dejstava".

E, sad: "razvoj situacije na savezničkim frontovima" nije bio baš povoljan po saveznike u proleće 1941. Našim galantnim saveznicima tada je očajnički trebao nekakav pokret otpora na Balkanu da nešto uradi i olakša pritisak Vermahta, a ne da čeka na "razvoj situacije". Oba pokreta otpora, istini za volju, dočekala su početak rata s donekle preteranim optimizmom u brzu pobedu svojih saveznika (Engleske i SSSR-a), ali je partizane optimizam brzo prošao – iako je bio veliki ("zgaziće njih Rus do jeseni"). Ovaj udžbenik, međutim, do kraja će se držati ne ekvidistancije, izjednačavanja dvaju pokreta otpora, nego će sistematski simpatisati četnike i gde treba i gde ne treba, tražeći im opravdanja i pljujući partizane gde stigne.

KEC K’O VRATA: Na stranama 168 i 169 Draža Mihajlović i Josip Broz dobiće po jedan okvir sa slikom, ali i pristrasno obojene kratke biografije. Draža je imao "dobro vojno obrazovanje. Prošao je herojsku školu Prvog svetskog rata iz koga je izašao s mnogim odlikovanjima… Bio je ogorčeni protivnik nacizma… Ukazivao je najvišim vojnim strukturama… ali nije nailazio na razumevanje… Bio je frankofil… uveren u vojnu moć Francuske. Vaspitavan je u duhu odbrane otadžbine i vernosti domu Karađorđevića". Sve u svemu heroj, ljubi ga majka, osim što se malo preračunao s "vojnom moći Francuske", ali neka… Broz je, pak, opisan kao belosvetski hohštapler: "Mnogi detalji iz njegove biografije nepoznati su i do danas… (Da vam kažem u poverenju, slatka moja – on je vanbračni sin mađarskog grofa!) Pod vidom borbe za radnička prava organizovao je demonstracije i terorističke akcije… Imao je negativnu ulogu u stradanju jugoslovenskih komunista u Staljinovom teroru… Uoči rata reorganizovao je KPJ i pretvorio je u militantnu i fanatizovanu organizaciju, oslanjajući se na mlađe komuniste. Dosledno je sprovodio politiku koja je bila uperena protiv nacionalnih interesa srpskog naroda."… Ah, da: Nemci su ga ispratili kada je krenuo da komanduje partizanima.

Imamo, dakle, "nacionalni pokret" s jedne, Dražine, strane – i komunjare, bandu anacionalnu, s druge, Brozove, strane. S nemačke tačke gledišta, naravno, "najveća opasnost ležala je, pak, u stvaranju jedinstvenog ustaničkog fronta i masovnom dizanju srpskog sela, što su mogli da izvedu samo srpski nacionalni borci", kažu autori udžbenika. Desilo se, međutim, da "srpski nacionalni borci" zbog nečega nisu uspeli da dignu selo i stvore jedinstveni front, od čega je Nemcima svakako bilo lakše. KPJ je, pak, krenula "ofanzivno" i na veliko.

Vratite se, vrli čitaoče, u slatke gimnazijske dane: ustanite i odgovorite na tri pitanja koje ovaj udžbenik sugeriše nastavnicima na strani 169.

1. "Ocenite ratnu strategiju četnika";

2. "Šta mislite, da li je 1941. srpski narod imao snage da pokrene ustanak?";

3. "Da li je ofanzivna koncepcija KPJ bila opravdana?"

Ako ste u odgovorima pošli od opštepoznatih istorijskih činjenica, možete da sednete: dobili ste keca k’o vrata. Ako ste bistriji od toga, odgovori glase: na pitanje 1. "Mudra"; na pitanje 2. "Nije"; na pitanje 3. "Ne".

Đeneral Milan Nedić provukao se i ovde, jer je bio "svestan da će se ishod Drugog svetskog rata rešiti na velikim frontovima" i jer se "protivio nepromišljenim pokretima protiv okupatorske vojske". Mita Ljotić, međutim, loše je prošao; jedini kompliment za njega je "ideološki fanatizam" njegovih dobrovoljaca, "veći i od komunističkog. Za partizane nisu imali milosti".

Na pitanje "Da li je ta vlada (đen. Milana Nedića) bila kvislinška ili iznuđena?", odgovorićete uspešno ako ste savladali prethodna pitanja.

Isto vredi i za sledeće pitanje:

"Da li su velike žrtve naroda imale smisla i da li je herojstvo kada se slabo naoružani i neiskusni borci uvode u borbu protiv najjače vojske na svetu?"

Čestitamo, položili ste prijemni ispit za gimnaziju u okupiranom Nedićevom Beogradu.

"Srpski ustanak ugušen je u krvi". Tako je ovaj udžbenik sahranio četrdeset prvu i ustanak i sve. Jedini rezultat bio je "srpsko-srpski raskol koji će ostaviti najdugotrajnije posledice po dalji razvoj rata…" Zanimljivo je da se, na primer, Prvi srpski ustanak i Prvi svetski rat ne mere istim takvim aršinima u ovom udžbeniku. Naime, i 1804. i 1914. srpski se narod suočio s mnogostruko nadmoćnijim vojskama i bio ispočetka gadno poražen, ali se to ne naziva avanturizmom, nego herojstvom.

NACIONALNI I DUHOVNI INTERESI: Sasvim očekivano, početak ustanka u Hrvatskoj vezuje se isključivo za spontane pobune Srba protiv ustaških pokolja i tu se staje. Nema ni reči o ulozi KPJ u tome, a pogotovo ni reči o hrvatskim partizanima, kojih je bilo poprilično, ako niste znali, ali nisu ni bili četnici ni ustaše, pa nisu ni pomenuti u udžbeniku koji je iskopao svaki, pa i najblesaviji detalj o četnicima. Ali zato imate još jedno pitanje:

"Zašto su ustaše imale veliku podršku u hrvatskom narodu?"

Prva proleterska brigada, ako niste znali, formirana je da bude "čelična pesnica u borbi protiv reakcije i pete kolone"; okupator se tu ne pominje. Sasvim u skladu s tim, đeneral Mihajlović je početkom 1943. "nastojao da po svaku cenu spreči partizanski pohod na srpske zemlje", ama mu nije uspelo. Onda se čuveni Avnoj sastao u Jajcu da bi "suzio srpske nacionalne teritorije i dao državnost narodima koji je do tada nisu imali (Makedonci, Albanci, muslimani)".

Pitanje: "Da li su avnojevska rešenja bila u skladu s nacionalnim interesima srpskog naroda?"

"Razmislite: zašto su srpski nacionalni i duhovni interesi tako tretirani na Drugom zasedanju Avnoja?"

Uloga saveznika takođe je bila drugačija nego što se to inače misli: "Od Amerike se očekivalo da uzme u zaštitu legalne jugoslovenske institucije i spreči pobedu NOVJ-a"; to, naime, autori udžbenika misle da su "srpski nacionalni radnici" očekivali. Verovatno je bilo budala koje su tako nešto očekivale; bilo ih je i koji su 1993. očekivali da konjičke divizije donskih kozaka dojašu u galopu preko Karpata, Srpstvu Vaskolikom u pomoć. Pošto nikakvoj Americi na pamet padalo nije da "spreči pobedu NOVJ-a", a perfidni Albion nas je – po običaju – izdao, ispade da je "sudbina demokratije u ovom regionu žrtvovana radi univerzalnog principa na kome je počivao ceo sistem posleratnog uređenja – podela sveta na interesne sfere". Tako se desilo da su se "sve tri strane (Staljin, Čerčil i Ruzvelt) složile da partizane treba maksimalno vojno pomoći. Jugoslavija je na taj način postala deo sovjetske interesne sfere". Sve što ste do sada o tome znali – nije, dakle, tačno.

Pitanje: "Zašto su zapadni saveznici odbacili četnike?"

Mogući odgovori i ocene: "Zato što su se partizani uspešnije borili protiv sila Osovine" (1);

"Ne znam" (2);

"Zato što su odustali od iskrcavanja na Jadranu" (3);

"Zato da bi bacili Srbe Staljinu u ralje" (4);

"Zato što oduvek mrze Srbe zbog njihove duhovnosti" (5).

PRISTALICE DIKTATURE: Zabrinuti zbog Avnoja i izdaje saveznika, četnici su o Sv. Savi 1944. godine održali Svetosavski kongres i usvojili stavove o budućem državnom i političkom uređenju Jugoslavije: "buduća država biće uređena kao trojna federacija u obliku ustavne i parlamentarne nasledne monarhije"; odluke Avnoja ocenjene su kao "bezuspešni pokušaj uzurpiranja narodne volje".

Tada je, 1944, đavo već bio odneo šalu: Nemci su se ubrzano povlačili i skraćivali linije fronta, a – otkriva nam ovaj udžbenik – "udarnu snagu partizanskoj vojsci davali su Srbi iz zapadnih srpskih pokrajina, koji se nisu dvoumili i spremno su jurišali na svoje sunarodnike u Srbiji". Ti Srbi iz "zapadnih srpskih pokrajina" (a nisu iz Čačka, Užica i Valjeva) igraće i dalje negativnu ulogu u ovom udžbeniku.

Pitanja:

1. "Ocenite razloge KPJ za napad na Srbiju 1944. godine". A? Ničim izazvana KPJ mučki "napada Srbiju 1944." A?

2. "Koje su odluke i kakav je karakter Svetosavskog kongresa? Da li je to rešenje bilo prihvatljivije za srpski narod?" A?

3. "Zašto su prekodrinski Srbi partizani s nemilosrdnom žestinom napadali svoje sunarodnike u Srbiji?"

"Najteži udarac gen. Mihajlović i njegovi vojnici dobili su ipak s one strane od koje se to najmanje očekivalo: od svog vrhovnog komandanta", saznajemo iz ovog udžbenika. Naime, 12. septembra 1944. kralj Petar II pozvao je "sve Srbe, Hrvate i Slovence" da se ujedine u Narodno-oslobodilačkoj vojsci pod komandom maršala Tita. E, tu je piscima udžbenika prepuklo srce junačko i ravnogorsko: "Srpske rojaliste napustio je njihov kralj o kome su pevali pesme za vreme rata i umirali noseći u srcu njegovo ime"… (šmrk, šmrk!). A taj mučki udarac snašao je Jugoslovensku vojsku u otadžbinu, "JVUO", u trenutku kada je njena strateška pretpostavka i "ideja vodilja bila: ishod rata će se preokrenuti zbog sukoba Zapada i Sovjetskog Saveza"; odakle nam je ta "ideja vodilja" poznata? Milovan Bojić? Slobodan Milošević?

Ovom udžbeniku treba priznati i da je Drugi svetski rat ipak apsolvirao na sledeći način: "Iako je ovaj rat imao i svoju imperijalnu dimenziju (borba za novo gospodarenje svetom po slamanju nacizma i fašizma), on je ipak u svojoj suštini predstavljao odbranu od najvećeg zla u dotadašnjoj istoriji čovečanstva". Uf! "Ipak"! Ali, taj rat i pobeda u njemu imaju jednu strašnu i neizlečivu manu: u njemu nisu pobedili četnici (hrvatska braća u Kristu naših pisaca istorijskih udžbenika rekli bi "ustaše").

Sad – kako je, tako je: "Kada je Drugi svetski rat završen, u Srbiji su od radosti zbog pobede nad okupatorom bile jače i vidljivije ucveljenost i tuga zbog poginulih, kako u ratu protiv okupatora, tako i za onima izginulim u građanskom ratu među samim Srbima", otkrivaju nam autori udžbenika. Pa onda sledi očajnički vapaj u pitanju za đake: "Zašto diktatura, ma koliko surova bila, uvek nalazi pristalice u sopstvenom narodu?"

Zašto, zaista?

Ostatak naše i svetske istorije spakovan je pri kraju knjige kako-tako. Đaci, između ostalog, treba da znaju odgovor i na pitanje: "Da li su na adekvatan način bili zaštićeni interesi jugoslovenske krune?"; u posleratnom periodu, to jest. Nisu, a i zašto bi bili i šta se to tiče maturanata? A onom belosvetskom probisvetu Brozu preko volje je priznato da je uspeo da izradi onog propalog bogoslova Staljina. Osma sednica CK SKS-a pomenuta je korektno, kao i uloga Slobodana Miloševića, sve u jednom malom okviru. Ali, ukupna ocena jugoslovenskih ratova 1991–1999. tumači se tvrdoglavo kao nastavak Drugog svetskog rata: "Nezavršeni rat nastavio se tačno posle 50 godina", zaključuju pisci udžbenika, sasvim logički neizbežno, u skladu sa svojim političkim frustracijama. "Nezavršeni rat" posle 50 godina nisu i neće dobiti četnici i đeneral Draža, naprotiv: srpski nacionalni interes upropašćen je u tom ratu temeljitije nego ikada, upravo avanturističkom politikom srpskog nacionalizma, ali to se u ovom udžbeniku maturantima ne objašnjava. Naprotiv: preko tog monumentalnog poraza prelazi se olako, usput, u jednom okvirčiću. U odnosu na štetu koju je srpskom nacionalnom interesu naneo ovaj naš tupi i nedopečeni kleptokratski nacionalizam, komunistička nacionalna politika bila je mila majka.