Noćni let Beograd-Lisabon, pre devet godina. Na ekranu ispred mog sedišta vidim ispisano jermensko prezime: Caloust Gulbenikian Museum.

Odakle muzej jednog Jermena u Lisabonu?

Ko je bio Kalust Sarkis Gulbenkijan? Rođen je 1869. u bogatoj jermenskoj porodici u Konstantinopolju, današnjem Istanbulu. Njegov otac Sarkis bio je blizak turskim sultanima, a već 1860. posedovao je nekoliko naftnih polja u Bakuu, u današnjem Azerbejdžanu. Nakon jermenskih i francuskih škola u Konstantinopolju, otac je Kalusta sa 15 godina poslao u Marselj da usavrši francuski jezik, a zatim, kako bi stekao znanje potrebno da nastavi porodični posao, i u London na King’s College da studira naftno inženjerstvo.

Cela porodica Gulbenkijan napušta Tursku nakon Hamidijskog masakra 1895, jednog od brojnih pogroma Jermena u Otomanskom carstvu. Odatle odlazi u Kairo gde upoznaje mnoge uticajne ljude koji će ga za nekoliko godina učiniti najuspešnijim naftnim magnatom Starog sveta i jednim od najbogatijih ljudi svog vremena, čija se imovina pred smrt 1955. procenjivala na 840 miliona dolara, što je ekvivalent današnjem takvom desetostrukom iznosu.

Bio je poznat po nadimku “Mr. Five Percent” zbog svog udela u velikom broju naftnih kompanija širom sveta. Ostala je upamćena njegova izreka: “Bolje malo parče velike pite nego veliko parče male!”

Ogromno bogatstvo Gulbenkijan je dvadesetih godina počeo da troši na kupovinu brojnih umetničkih dela. Čuvena je njegova akvizicija slika iz riznica Ermitaža kada su Sovjeti rešili da prodaju deo nacionalnog blaga kako bi došli do “čvrste valute” i nafte, preko potrebne za ubrzanu industrijalizaciju koju su proklamovali u svom prvom Petogodišnjem planu.

Njegova trospratna pariska kuća u Avenue d’Iéna bila je krcata umetničkim delima od podruma do krova. Kao naturalizovani državljanin Ujedinjenog Kraljevstva, Gulbenkijan je poklonio deo svoje kolekcije londonskoj Nacionalnoj galeriji, a nekoliko egipatskih statua i Britanskom muzeju.

“Nikada u modernoj istoriji jedan čovek nije posedovao toliko mnogo”, napisao je jedan art-ekspert 1950. u magazinu “Life” opisujući Gulbenkijanovu umetničku kolekciju.

Tokom života, Gulbenkijan je skupio više od 6.400 umetničkih dela.

Nakon što su u Pariz ušli Nemci u leto 1940, Gulbenkijan se povukao sa francuskom vladom u Viši gde će kao ambasador Irana sarađivati sa Petenovim kolaboracionističkim režimom. To je bilo dovoljno da ga London proglasi “neprijateljem saveznika” i zapleni svu njegovu imovinu u Velikoj Britaniji.

Na jednom diplomatskom prijemu u Višiju u leto 1942. prišao mu je ambasador Salazarovog Portugala: “Zašto ne dođete kod nas? Mi smo neutralni. Kod nas će vaše bogatstvo biti na sigurnom!”

Gulbenkijan ga je poslušao. Kažu da je prizor bio kao na filmu kad je nekoliko desetina rols-rojseva i drugih luksuznih automobila natovarenih umetničkim delima prelazilo Pirineje na putu od Višija preko Španije do Lisabona.

Tu, u Lisabonu, u apartmanu luksuznog hotela Aviz, Gulbenkijan je proveo poslednjih 13 godina, do smrti 1955. godine.

Posle njegove smrti ustanovljena je fondacija koja je osnovala Calouste Gulbenkian Museum u kojem su pohranjena basnoslovna umetnička dela iz njegove kolekcije: od antike, preko sjajnih komada islamske umetnosti, do holandskih majstora i imena kakvi su Renoar, Mone i Dega.

Jermen, rođen u Istanbulu, britanski državljanin, građanin Pariza, kupac ruskog umetničkog blaga, ambasador Irana i na kraju rezident luksuznog lisabonskog hotela – čudesna biografija koja je obeležila drugu polovinu 19. i prvu polovinu 20. veka i prosto je neverovatno da ni Jermenija ni Portugal ni Holivud nisu snimili celovečernji film o njegovom uzbudljivom životu.

Ništa manje koloritan nije bio ni život Kalustovog sina Nubara, koji je karijeru počeo kao neplaćeni radnik u kompaniji svog oca. Nakon bizarnog incidenta kada je kompanija odbila da mu pozajmi 4,5 dolara za ručak, on je tužio oca za 10 miliona dolara. Incident je doveo do Kalustove odluke da svoju imovinu, umetnička dela i novac – ostavi Fondaciji Kalust Gulbenkijan.

Nubar je ipak nasledio 2,5 miliona dolara od svog oca što mu je omogućilo da živi ekstravagantan život, karakterističan za “drugu generaciju”.

Nubarova duga seda brada, lula, monokl i orhideja zataknuta u rever sakoa bili su njegovi zaštitni znaci. “Nubar je toliko žilav da svakog dana umori tri brokera, tri konja i tri žene!”, tako ga je opisao jedan prijatelj. Posedovao je kolekciju luksuznih automobila, a bio je i čuveni gurman: “Idealan broj ljudi na večeri je – dvoje. Ja i jedan prokleto dobar konobar!”

Ženio se tri puta, nije imao dece. Umro je u Engleskoj bolnici u Kanu 1972. godine.