U kasno leto 1908. godine, pukovnik Persi Foset stigao je na stočarsko imanje Asunsion San Hoze u Brazilu, nedaleko od granice sa Bolivijom. Već dve godine je za bolivijsku vladu vodio geografska beleženja granica između ove zemlje i njenih suseda i put ga je često vodio ka nepristupačnim područjima. Sve je uredno zapisivao u dnevnike vojničkom preciznošću, i ostavio iza sebe stotine stranica dragocenih za biologe, etnologe i arheologe, koje je njegov sin decenijama kasnije objedinio u knjigu populističkog naslova Tragom Atlantide. Pukovnik nikada nije tragao za Atlantidom, iako je bio uveren u njeno postojanje kao svi veliki sanjari tog doba.

Sa proplanka pokraj Asunsion San Hozea, posmatrao je litice planine Rikardo Franko, udaljene oko 110 kilometara ka granici sa Bolivijom. Sledećih meseci, put će ga voditi na tu stranu, kroz jedno od najsurovijih područja brazilskog Mato Grosa, ka izvoru reke Verde i planini Rikardo Franko. Morao je da prođe kroz područje koje je u vreme brazilskog carstva pripadalo jednom baronu, ali koje je sada bilo potpuno napušteno. "U Kazal Vasko, jednu od baronovih rezidencija", zabeležio je pukovnik Foset u dnevniku, "stigli smo prešavši Rio Barbados, sedamdesetak metara široku reku. (…) Po izgledu ruševina mogla se naslutiti nekadašnja veličanstvenost tog mesta. Nekad je bilo feudalno uporište, a sada se sastojalo od kostura nekoliko velikih zgrada, a iz istrunulih im krovova izletale bi pri zalasku sunca hiljade šišmiša. Bio je to sablasan prizor i čoveku je ulevao strah pogled na ta opaka stvorenja, kojih su se siluete oštro odražavale od pozlaćenog nebeskog svoda pre nego bi se raspršile u sutonu. Neki primerci voćnih šišmiša ili letećih lisica su bili tako krupni da su izgledali poput pterodaktila."

APAZAUKA, FOSILI, ANAKONDA

Foset je na ovim ekspedicijama otkrivao životinjski i biljni svet malo poznat evropskoj nauci. Slušao je priče o svratištu na putu ka Mapiriju, gde su putnici umirali. Sumnjalo se na serijska ubistva, pa čak i na prokletstvo. Tek je temeljna pretraga lokalne policije u tavanici pronašla džinovsku otrovnu tarantulu koju su lokalci zvali apazauka, i koja se noću spuštala na umorne putnike. Nedugo nakon što je čuo priču, Foset se i lično susreo sa apazaukom. Dok je jedne večeri spremao mrežu za spavanje, na ruku mu je pala ogromna tarantula i čvrsto se uhvatila za rukav od jakne. Foset je počeo snažno da trese ruku, sve dok pauk nije pao na tlo i pobegao. Napisao je da je pauk velik poput većeg tanjira, dlakav i sa jakim udovima. Niko u Londonu mu nije verovao.

Dok je putovao Javerijom, malom pritokom reke Akre, Foset je naišao na fosile i neistraženo paleontološko blago ovog prostranstva. "Daleko uzvodno pronašli smo lobanju i nekoliko komada kostiju nekakvog okamenjenog praistorijskog gmaza koji su virili iz stvrdnute glinene naslage na obali reke. Lobanja je bila dugačka preko jednog i po metra, ali su je voda i šljunak previše oštetili da bi nam se isplatilo da je ponesemo sa sobom. Ipak sam sakupio nekoliko crnih zuba što su slučajno ostali neoštećeni. Nedaleko od tog mesta naišli smo na kostur neke još krupnije nemani. Jasno se video na dnu duboke i mirne bare, ali ga nismo mogli izvaditi."

Osim otrovnim ražana, piranama, zmijama i opasnim električnim jeguljama u rekama, Foset je posebno bio fasciniran životinjama nepoznatim tadašnjoj nauci. Nazivao ih je lokalnim imenima, a neke od njih su zaista i pronađene godinama nakon što ih je Foset video. Zbog nekih priča su ga pak ismevali: "Dok smo se jednog dana, nošeni tromom strujom spuštali niz reku (Amazon, prim. nov.) nizvodno od mesta gde u nju utiče Rio Negro, odjednom se gotovo ispod samog pramca našeg igarita pojavi gigantska anakonda. Skočio sam po karabinku. Ni ne pokušavši dobro da nanišanim, ispalio sam jedan hitac na zmiju, koja je u tom času već počela da izlazi na obalu. Zrno kalibra 0.44 s tupim vrhom pogodilo ju je u kičmu, otprilike deset stopa od ružne opake glavurde. Voda se pomamno zapenila, a mi smo osetili nekoliko teških udaraca o dno čamca, koji su nas stresli kao da smo naleteli na kakav podvodni panj. Jedva jedvice uspelo mi je nagovoriti indijansku posadu da okrene čamac prema obali. (…) Izašli smo na obalu i oprezno se približili gmazu. Bio je onesposobljen za borbu, ali su mu po telu išli gore dole drhtaji poput lelujanja planinske paprati na vetru. Koliko sam od oka mogao proceniti, deo tela što je virio iz vode bio je dugačak oko 13 metara, a ostatak u vodi još pet. Drugim rečima, ukupna dužina zmije iznosila je 18 metara."

PLANINA RIKARDO FRANKO

Kako je napredovao ka planini Rikardo Franko, susretao je rečne vidre i retke ptice, izgubljena plemena Indiosa, i slušao priče o misterioznim "belim Indijancima". Napadali su ga rojevi divljih pčela, a nailazio je i na delove reke gde je voda bila kužna i gde nije bilo ribe.

Najteži deo puta započeo je 15. septembra. Neprohodna džungla ih je naterala da krenu pešice ka odredištu, granici sa Bolivijom gde su morali da izvrše geodetska merenja. Brzo su ostali bez ono malo hrane koliko su mogli da, kroz gustu šikaru, ponesu na leđima. Jedina gozba na koju su naišli bilo je ptičje gnezdo sa nekoliko jaja plavih poput neba. "Sad smo već umirali od gladi, doslovno umirali od gladi. Sklonost da se spotičemo i padamo bila je znak da sve više slabimo. (…) Činilo se da smo mogli vršiti promatranja i trijangulaciona merenja, potrebna da se odredi položaj izvora reke (Verde, prim. nov.) prema Vili Beli, ali smo taj posao morali uraditi tamo, jer bi inače sve naše patnje bile uzaludne, naravno uz pretpostavku da se ikada izbavimo iz ovog pakla." Te dane, Foset i njegovi saputnici su jedva preživeli. Bili su kost i koža, kako navodi, a spasilo ih je samo čudo – pred pukovnika je 13. oktobra izašao iz šume jelen. Foset se brzo snašao, i oborio je lovinu karabinom. Ekspedicija je jelena jela živog jer nisu mogli da dočekaju pečenje. Pet dana kasnije, našli su put do civilizacije i gradića Vila Bela.

Pored planine Rikardo Franko prošli su oko 1. oktobra: "Iznad naših glava dizale su se tajanstveno put neba planine Rikardo Franka, s ravnim sedalom i obroncima izbrazdanim dubokim jarcima. Te vrhunce nije dotaklo vreme, a ni ljudska snaga. Stajali su obrasli šumom sve do vrha poput nekog izgubljenog sveta, i mašta je mogla lako zamisliti da tamo još uvek žive poslednji ostaci jednog davno iščezlog doba. Možda na tim visinama, s kojima se još niko nije uhvatio u koštac, a držale su ih zarobljene i štitile litice, na koje se čovek ne može uspeti, još lutaju nemani što potiču iz zore postojanja čovečanstva."

Kad se vratio u London, malo ko je poverovao u Fosetove opise praiskonske džungle. Neki su ga čak otvoreno ismevali. Ali ser Artur Konan Dojl, otac Šerloka Holmsa i dobar Fosetov prijatelj, pomno je slušao pukovnika. Foset mu je opisivao nemilosrdnu džunglu, Indiose i legende o belim Indijancima, ritualnom kanibalizmu starosedelaca i velikom pauku apazauki. Artur Konan Dojl je potom napisao jedan od svojih najpoznatijih romana, Izgubljeni svet (The Lost World), i objavio ga 1912. godine. Vertikalne litice Izgubljenog sveta odgovaraju Fosetovim opisima planine Rikardo Franko do najsitnijih detalja, a i bestijarijum iz Dojlovog romana je bez sumnje inspirisan pripovestima pukovnika Foseta.

Njegova poslednja ekspedicija bila je u Južnoj Americi 1925. godine. Tragajući za izgubljenim gradom koji je nazvao "Z", on i njegov najstariji sin nestali su u džungli Mato Grosa. Smatra se da je to jedna od najvećih nerazjašnjenih misterija 20. veka, a po nekim zapisima stradalo je stotinu ljudi u pokušajima da je razreši. Tvrdilo se da su pronađene ljudske kosti koje su povezivali s njim, pa su kasnija istraživanja to opovrgla. Poslednji pouzdan trag dali su Indiosi plemena Kalapalo, koji su sačuvali usmeno predanje o Fosetu. Pukovnik je, navodno, posetio pleme i tražio uputstva kako da stigne do grada u džungli. Indiosi su ga upozoravali da tamo žive divlji Indijanci, potomci civilizacije Kuhikugu. Foset je sa sinom otišao u pravcu koji su mu pokazali Kalapalosi. Pet dana su Indiosi pratili tragove logorskih vatri Fosetove ekspedicije. Šestog dana ih više nisu videli.