Poslednjih nekoliko godina u Americi se vodi debata koju nikako ne razumeju pravi ljubitelji košarkaške igre – ko je GOAT (Greatest of all time), Majkl Džordan ili Lebron Džejms. Za sve koji su imali prilike da gledaju Džordana, ova polemika nema smisla – sirova snaga i dominacija Lebrona Džejmsa protiv lepršavosti i neverovatnih predispozicija Majkla Džordana. A ako je lepota igre u pitanju, Kobi Brajant svakako zaslužuje da nađe mesto uz ova dva velikana košarke.

Brajant je započeo NBA karijeru još kao sedamnaestogodišnjak. Prekinuo je običaj da se tek posle koledža odlazi u NBA ligu i direktno posle srednje škole se prijavio na draft. Izabran je sa trinaestog mesta od strane Šarlot Hornetsa. Trenutak koji mu je odredio karijeru dogodio se veoma brzo posle drafta, Hornetsi ga šalju u Los Anđeles Lejkerse u zamenu za Vladu Divca.

LEJKERSI ZAUVEK

Narednih dvadeset godina ostaje u Lejkersima. Kao najbolji strelac u istoriji tima, doneo im je pet titula prvaka NBA lige. Karijeru je započeo noseći broj osam na dresu, dok je kasnije nosio broj 24. Ljubav prema košarci i klubu kome je bio veran tokom cele karijere omogućila mu je da bude jedini igrač kojem su povučena oba dresa iz upotrebe. Nijedan igrač Lejkersa u budućnosti neće moći da izabere ta dva broja na dresu. Mark Kjuban, vlasnik Dalas Meveriksa, povukao je u ime svog kluba dres sa brojem 24.

Ako pitate navijače Lejkersa ko im je najomiljeniji igrač od kada postoji klub, svi će govoriti o dva imena. Legendarni bek Irvin Medžik Džonson i Kobi Brajant su zauvek ispisali istoriju "Jezerdžija". Ono što ih čini najvećima jeste način na koji su igrali. Dok je sa jedne strane Medžik Džonson bio predvodnik generacije koja je igrala možda najlepšu košarku u istoriji NBA lige, Kobi Brajant je najbolji napadač kojeg je ovaj klub imao.

U najvećem broju poruka koje su bivši i sadašnji igrači uputili posle vesti o pogibiji Brajanta, većina je isticala njegovu napadačku igru. Jednostavno je bio nezaustavljiv. Visina od 198 centimetara uz neverovatne atletske sposobnosti omogućavala mu je da šutira iznad niskih čuvara, dok mu je brzina koju je posedovao koristila protiv čuvara koji su bili viši od njega. Ako se pogleda na Jutjubu na koji je način postizao koševe tokom svoje karijere, vrlo brzo se shvati da je, ako je imao svoj dan, mogao dati onoliko koševa koliko poželi.

Upravo to se desilo 2006. godine, u meču između LA Lejkersa i Toronto Reptorsa. Brajant je postigao 81 poen, od kojih čak 55 u drugom poluvremenu. Lejkersi su pobedili sa 122:104, što znači da je Kobi postigao dve trećine koševa za svoj tim.

Atraktivnost u igri mu je bila zaštitni znak. Bezbroj puta se zaletao na centre protivničkih timova u želji da preko njih zakuca loptu u koš. Razlika u odnosu na možda podjednako atletski sposobne igrače koji su pokušavali to isto jeste što je on gotovo svaki put uspevao. Prvi korak pri driblingu omogućavao mu je da svaki put bude u idealnoj poziciji da ostane sam protiv viših i sporijih igrača, a to je po pravilu značilo da ili zakucava loptu u koš ili, još samo njemu znanom atrakcijom, postiže poene.

Ako ga neki segment igre izdvaja od svih igrača u istoriji NBA lige, to je svakako leđna tehnika i šut sa zadrškom u trenutku kada skokom beži unazad od protivničkog igrača (fade away). Stotine akcija kojima je rešavao napade završene su na taj način. Ako se izvede onako kako je to radio Brajant, onda ne postoji odbrana.

MEĐU LEGENDAMA IGRE

Igra u napadu je obeležila njegovu karijeru, dok se malo priča o njegovoj igri u odbrani. Izabran je čak devet puta tokom karijere u najbolji odbrambeni tim NBA lige. Kako u NBA ligi nije dozvoljena zonska odbrana, potrošnja energije u čuvanju protivničkih igrača jedan na jedan je ogromna. Kada neko dominira na oba dela terena, u Americi ga smatraju vrhunskim igračem. Ako neko to radi kao Kobi Brajant, postaje legenda.

Tokom profesionalne karijere koja je trajala gotovo dvadeset godina, Kobi Brajant je igrao i u američkoj reprezentaciji na Olimpijskim igrama u Pekingu 2008. godine i u Londonu 2012, i na njima osvajao zlatne medalje.

Možda najbolji tandem u istoriji NBA lige koji je činio sa Šejkilom O’Nilom rasturen je posle osvajanja tri uzastopne titule usled netrpeljivosti, po mnogima zbog Kobijevih stalnih žalbi na Šejkilovu nepripremljenost i zalaganje na terenu.

Ne treba reći za koga su se Lejkersi odlučili. Posle sedam godina je našao u Polu Gasolu saigrača za naredne dve uzastopne titule. Mnogi ga nisu voleli, nešto poput Novaka Đokovića danas, ali je ogromno poštovanje stekao za života, a sada, nakon tragične smrti, ljudi uviđaju da su prisustvovali karijeri neponovljivog igrača.

Bio je arogantan, katkad i bezobrazan, svađalački raspoložen prema svojim i protivničkim igračima, nekad destruktivno raspoložen nije hteo da šutira na koš, ali krajnji cilj svakog njegovog postupka bila je želja za pobedom i nadmetanjem.

Današnja košarka počiva na statistici. Iako je tokom karijere postigao sve što jedan košarkaš može da postigne i prednjačio u svim statističkim kategorijama, statistika ne može da dočara harizmu, lucidnost i košarkaško ludilo koje je Kobi posedovao. On je prosto voleo da igra košarku i to je radio sa istom strašću tokom cele karijere. Na svojoj poslednjoj utakmici u NBA ligi, u svojoj 38. godini, igrao je sa istom željom i ljubavi prema sportu koji mu je dao sve i ubacio 60 poena. Oproštaj prepune sale Stejpl centra od svoje legende, praćen desetominutnim ovacijama, jedan je od najemocionalnijih trenutaka u sportu uopšte.

Pre početka meča Denver Nagetsa i Hjuston Rokitsa u nedelju, stigla je vest da je u padu helikoptera poginuo Kobi. Na početku utakmice minutom ćutanja odata mu je pošta. Mučno je bilo gledati kako više nikom nije bilo do igre, rezultat jedva da je neko pomenuo. Poginuo je jedan od simbola NBA lige u poslednjih 30 godina. Posle ove utakmice, svi mečevi NBA lige su počinjali sa 24 sekunde zakašnjenja, simbolično odajući tako pomen u znak sećanja na broj na dresu Lejkersa koji je nosio.

IDOL I UČITELJ

Ljubav prema košarci i svakodnevna žrtva koju je podnosio tokom karijere izdvajale su ga od drugih košarkaša. Veliki broj povreda je podneo na nogama, a ostaje zabeleženo da je ostao da izvodi slobodna bacanja sa pokidanom Ahilovom tetivom, igrao utakmice sa slomljenim prstom i povredama kolena. Uvek se posle povreda vraćao još bolji nego što je bio. Svako ko se bavi košarkom zna koliko je to teško i kolika žrtva treba da se podnese, da bi u glavi imao tu vrstu sigurnosti da će povređena noga ili ruka izdržati napore koje donose svakodnevni trening i utakmice.

Posebnu zahvalnost Kobiju Brajantu je ovih dana uputio Novak Đoković. Naime, kroz težak period kroz koji je prolazio posle problema sa laktom, kako sam kaže, Novaku je neizmerno pomogao razgovor sa Kobijem. Njegova mentalna snaga i iskustvo u situacijama kada se trebalo vratiti posle teške povrede mnogo su značili u periodu oporavka koji je Novak morao da podnese.

Zaostavština Kobija Brajanta su milioni postera na zidu svakog mladog igrača koji započinje prve košarkaške korake. Posle Majkla Džordana tokom devedesetih, Brajant je postao najpoznatije košarkaško ime na svetu u novom milenijumu. Upravo tada su stasavale sadašnje zvezde svetske košarke i u njemu videle svog idola. Poruke koje su po saznanju o tragediji uputili Luka Dončić, Bogdan Bogdanović i gotovo svi mladi igrači u Americi jesu spoznaja o njegovoj veličini i uticaju na globalnu popularizaciju košarke. Igrao je u doba kada je internet preuzeo svet brzih informacija. Bio im je bliži nego svi prethodni velikani ovog sporta. Koliko puta smo prošli pored nekog basket terena i čuli kako klinci zamišljaju poslednje trenutke utakmice i uzvikujući njegovo ime daju koš u poslednjoj sekundi. Hvala za sve i počivaj u miru sa svojom ćerkom.