Srpski vojnik se nakon Albanske golgote i Krfa našao na Solunskom frontu gde je najznačajnije događaje beležio u svom dnevniku. Svedočanstva iz rova, a naročito pozadine fronta, pružaju saznanja o njegovoj percepciji okoline, ali i o uglu posmatranja kada je reč o multinarodnoj "braći po oružju". Proučavanjem srpskih dnevnika, nailazimo na opise Saveznika koji su često podlegali stereotipima, generalizovanju i mitologizaciji, ali i pored toga predstavljaju vredna istorijska svedočanstva. Kako bismo jasnije razumeli sliku koju je ostavio o svojim saborcima, morali bismo najpre da odgovorimo na pitanje ko je bio srpski vojnik u godinama 1914–1918.

SUJEVERAN, POBOŽAN I ODBIJA ANESTEZIJU

Prosečan srpski vojnik imao je 26 godina, ali je zbog teškog života na selu, a naročito usled ratnih okolnosti, delovao starije od svojih savezničkih vršnjaka. Poreklom je bio iz manjeg mesta u unutrašnjosti koje je retko napuštao čak i radi odlazaka u obližnja sela. Bio je izuzetno ponosan na svoje seljačko poreklo i često ga je isticao. Ovo je zapravo jedna karakterizacija srpskog vojnika na koju često nailazimo i u savezničkim ratnim dnevnicima.

"Bio je sin seljaka i nije se trudio da liči ni na šta drugo", zapisao je britanski ratni novinar na Solunskom frontu Hari Kolinson Oven.

Celog života bavio se zemljoradnjom i bio je samo jedan od sinova koje su njegovi roditelji poslali u rat. U kući su pored roditelja na njegov povratak čekali supruga i dvoje do troje dece mlađe dobi, jer se srpski vojnik već u svojim ranim dvadesetim ostvario u ulozi supruga i oca. Živeo je u porodičnoj zadruzi sa tri generacije i sam je proizvodio većinu stvari neophodnih za život. Posedovao je osnovno ili najčešće nikakvo obrazovanje.

Srpski vojnik je sujeveran i tradicionalista. Posebno je sujeverje bilo njegov snažan pokretač, duboko ukorenjeno u svakodnevnom životu jednostavnih ljudi sa sela. Tako ne uzima dragocenosti sa tela ubijenog bugarskog vojnika, nosi amajliju koju mu je majka dala ili komad tisovine od kojeg je napravio krstić, veruje u snove i tumači ih, slavi slavu čak i tokom povlačenja, kao i velike hrišćanske praznike dok je u rovovima. Osim toga, izbegava žene tokom rata, čvrsto verujući da one donose nesreću i da na frontu ginu oni koji "imaju novaca ili pred borbu opšte sa ženama". Zasigurno je bio jedini Evropljanin na Solunskom frontu koji se – i pored svog bola koji je osećao prilikom operacije – protivio primanju anestezije (čak i kada je postojala u zalihama, što nije uvek bio slučaj), verujući kako ona može da mu skrati život za nekoliko godina.

Srpski vojnik je pobožan i veruje u božju pravdu; veruje da će kazna stići neprijatelje za zločine koje čini u okupiranoj Srbiji, kao i jevrejske trgovce u Solunu koji profitiraju na ratnoj nesreći. Doživeo je tri mobilizacije, gotovo neprekidno ratuje od 1912. Zna za koga se bori, nosi sliku svoje porodice koju rado pokazuje svojim saborcima. Iskusan je i hrabar borac, odlično se snalazi u bliskoj borbi. Pokazuje veliku izdržljivost i, baš kao što i Cvijić opisuje dinarski tip čoveka, srođen je sa prirodom u kojoj se oseća kao na svom terenu, izložen je kiši, snegu i velikim vrućinama, dok leti najviše voli da spava pod vedrim nebom.

RUSKA BRAĆA I FRANCUSKA MAJKA

I upravo ovaj prosečan vojnik beleži najznačajnije događaje na frontu, kao i svoje viđenje rata. Srpska spoljna politika mogla je u izvesnoj meri da utiče na sliku koju je usvojio o svojim saveznicima. Ipak, osim mitološkog – gotovo ontološkog – prikaza Rusa kao starije slovenske "braće", sporno je koliko su srpski vojnici, mahom seljaci sa osnovnim ili najčešće nikakvim obrazovanjem, bili upućeni u spoljnu politiku koju je vodila njihova zemlja. Jedino je sigurno da je u trenutku sarajevskog atentata većina Srba smatrala Ruse braćom, iako je broj onih koji su u životu upoznali makar jednog predstavnika ruskog naroda bio gotovo ravan nuli. Osim Rusa, nisu poznavali ni predstavnike drugih savezničkih vojski. Nepoznavanje drugih naroda i kultura vidljivo je i u dnevnicima, dok su neki od prvih utisaka veoma interesantni, sudeći i po samom stilu pisanja ili načinu na koji srpski vojnik izražava svoje čuđenje.

Škoti su opisani kao "žene u suknjama" koje su davale naredbe u britanskoj vojsci. "Sve žene zapovedaju, komandiri žene, komandanti žene", zapisao je jedan vojnik. Škoti su sa svojim tradicionalnim kiltovima ostavili snažan utisak na srpske vojnike, koji su poticali iz patrijarhalne sredine u kojoj nije moglo ni da se zamisli da jedan muškarac – koji je po njihovim merilima bio "u potpunosti normalan" – može da nosi suknju.

Još veće je bilo njihovo iznenađenje kada su videli žene kako voze automobile. Uglavnom je bila reč o britanskim lekarkama, ali i o članicama posebnih lekarskih misija iz Australije i sa Novog Zelanda koje su prenosile lekove i naoružanje na front. Kako bi se savremenom čitaocu bliže dočaralo duševno stanje srpskog vojnika u trenutku kada je ugledao ženu za volanom, treba imati na umu da su retki bili vojnici koji su pre rata imali priliku da vide automobil. Prvi, tokom mnogo godina i jedini u Srbiji, pojavio se na ulicama Beograda 1903. Ova "đavolja mašina" izazvala je strah i čuđenje čak i među Beograđanima, koji su u većoj meri posedovali viši nivo obrazovanja od običnih vojnika. I upravo su vojnici koji su većinom vodili poreklo iz unutrašnjosti izražavali čuđenje što bolničarke na frontu "kao i mladići – voze auta". Verovatno zbog toga što su obavljale, po njihovim merilima, "muške poslove", nisu ih smatrali preterano privlačnim ni ženstvenim.

Engleska lekarka Alis Askju pribeležila je reakciju jednog srpskog vojnika koji je u razgovoru s njom izneo sumnju o engleskom poreklu jedne bolničarke. Na pitanje lekarke zašto ne veruje da je reč o Engleskinji, odgovorio je: "Ma nije moguće da je ova gospođica Engleskinja. Ona je lepa!"

Pored izražavanja čuđenja prilikom upoznavanja sa pojedinim Saveznicima, u ratnim dnevnicima se u opštim crtama može uočiti da su Srbi najpozitivniju sliku imali o Francuzima, dok su se Italijani nalazili na poslednjem mestu srpskog uvažavanja. U francuskom slučaju to nije iznenađujuće, s obzirom na to da su francuske trupe bile jedine savezničke sa kojima su srpski vojnici bili u svakodnevnom dodiru na frontu. Pored suživota u rovu, srpska naklonost prema Francuzima može se objasniti i drugim činiocima. Francuzi su u svemu bili dominantniji od Britanaca na balkanskom ratištu – od evakuacije vojnika i civila sa jadranske obale do prihvatanja srpske dece i preuzimanja akcije za proboj fronta.

Izrazi hvale Francuskoj i njenim vojnicima su prisutni u većini dnevnika. U želji da iskažu duboku zahvalnost, srpski vojnici su koristili izraze koji ukazuju na svetost, poštovanje, ali i bliskost. Tako se Francuzi vrlo često porede sa majkom, koja za vojnike predstavlja svetinju i lik izuzetno poštovan u srpskoj kulturi. Čak su i slavnog francuskog admirala Geprata, koga su dobro upoznali tokom oporavka u Bizerti, nazivali "srpskom majkom", "našom dobrom dušom" a od milošte i "čika Gepratom". "Privatiše nas Francuzi, ma kakva braća, ono su majke naše i – ne znam da opišem koliko su nas spasli"; "Francuzima skidam kapu i danas i kažem: neka Bog poživi Francuza!"; "Francuskoj mi da se odužimo ne možemo nikada!… Francuzi su bili najbolji prema nama. Voleli su nas, i mi njih smo voleli", samo su neka od opažanja srpskih vojnika.

Bitno je da se napomene da su i britanski vojnici, ali i stav zvaničnog Londona, svojim držanjem doprineli približavanju srpskih i francuskih trupa. Britanija je od početka otvoreno pokazivala neraspoloženje zbog premeštanja svojih snaga na Balkan i stvaranja jedne ratne pozornice koju je smatrala sekundarnom. Bila je ipak primorana da uputi svoje trupe kako bi predupredila mogućnost da Pariz ojača svoj uticaj u ovom delu Evrope, koji je od izuzetnog strateškog značaja. I u srpskim svedočanstvima je vidljivo britansko neprijateljsko držanje prema Solunskom frontu, pa ne iznenađuje činjenica da su Britanci u velikoj meri okarakterisani kao "hladni i nadobudni", "gordi", "pasivni… dok su se jedino Francuzi zalagali za nas" i kao ljudi koji su se uvek "držali po strani".

Iako se istraživanjem dnevnika najčešće uočava pozitivno mišljenje o francuskim prijateljima iz rova, uočeno je i postojanje onih u kojima je izražavan manje pozitivan stav, a čiji su autori bili vojna lica sa višim činom ili predstavnici srpske inteligencije. Tako se u pojedinim dnevnicima oficira i učenih ljudi Francuzima pripisuje arogancija, jer su na potcenjivački način posmatrali svog balkanskog saveznika. Jedan kapetan se u svom dnevniku osvrnuo na nadobudnost francuskih vojnika:

Francuz prilazi našem vojniku. Pokaže na šlem: "Franse." Bluza, čakšire, cipele itd. Sve "franse". Naš vojnik uvređen, ima samo košulju iz Srbije, i pokaže mu: "A ovo serb!" Vajka se posle što mu ne pokaza k…, da je srpski…

"TAKAV SE RODIO"

Prema mišljenju učenih Srba, još jedna loša strana Francuza bila je što su u prve redove, u smrt, gurali one koje su smatrali "nižim" od sebe. Ovo se prvenstveno odnosi na tamnopute vojnike iz afričkih kolonija, a kada je reč o njima, interesantni su prvi utisci srpskih vojnika, koji nikada ranije nisu videli crnog čoveka. Svi koji su ostavili svedočanstva o tom prvom susretu, zapisali su da je njihovo prvo osećanje bio strah. Jedan vojnik je zabeležio kako je na njega ostavila snažan utisak njihova boja kože, kao i da nije mogao da shvati kako je koža mogla da bude tako crna. U pokušaju da opiše pravu nijansu, srpski vojnik i seljak, znajući samo da je trešnja crnica iz njegove bašte bila tako tamna, uporedio je boju njihove kože sa ovim voćem. Jedan drugi vojnik, koji je bio upućen u Bizertu na oporavak, sa čovekom tamne kože prvi put se susreo na brodu. Pošto je prvi put putovao brodom, želeo je da vidi kotlarnicu ili, kao što je sam zapisao, "šta lađu goni". Zakoračivši u prostoriju, ugledao je crnca golog do pojasa kako ubacuje ugalj u kotao. Njegova pojava i jedno "No-o-o!" koje je izustio u znak upozorenja toliko su uplašili srpskog vojnika da je brzo istrčao iz kotlarnice. Verovatno najzanimljiviji opis prvog susreta sa vojnicima iz Afrike ostavio je kaplar Jerotije Pavlović, zabeleživši komičnu situaciju o tome kako je njegov prijatelj iz rova i seljački sin Joksa doživeo "crnog čoveka":

– Jerotije, ajde ‘vamo brzo. Brzo! Da vidiš… Vidi, Jerotije, brate slatki – pokazuje jedinicu francuske armije što u punoj ratnoj opremi maršuje drumom… Kako li postadoše ovako crni?

– Takvi se rodili.

– Gde se rodili?

– Pa tamo, u toj Africi.

– I oni došli da nam pomognu?

– Došli.

– Joj, al’ će Bugari da se prepadnu kad ih vide!

– Da znaš da hoće.

Francuski vojnik primeti da ih gledamo i o njima pričamo, ustade i pođe ka nama.

– Evo ga! Ide pravo ovamo – uspaniči se Joksa.

– Neka. Samo ti stoj i ćuti. Ja ću da pričam.

Kad priđe, vojnik salutira i osmehnu se:

– Bon žur.

– Žur i tebi.

Stoji. Gleda nas. Ćutimo i osmehujemo se: mi njemu, on nama. Izvadim tabakeru i ponudim cigaretom. Prihvati.

– Ž sui Serb – nabadam francuski, a onda prstom pokazujem u njegove grudi.

– Ž sui Moroko […]

– Koman sava? – ohrabrio se i Joksa.

– Bjen, bjen – smeje se vojnik.

– Bože, Jerotije, da li se on sad ne čudi što smo mi ovako beli?

– Sigurno da se čudi. Koliko mi crne ljude nismo viđali, valjda ni oni nisu bele. Rat nas sastavio da se razgledamo. Vidiš kako se smeje. Isto kao mi. I oni tamo što su zaseli, i oni sede kao mi. Sve isto, samo oni crni, a mi beli.

Ovaj opis vredno je svedočanstvo o prvom susretu sa vojnicima iz Afrike i verno prikazuje karakter prosečnog srpskog vojnika, koji je neobrazovan i lakoveran i tamnoputom vojniku prilazi sa predrasudama, ali bez nipodaštavanja ili rasizma koji su bili svojstveniji savezničkim vojnicima sa Zapada. I sam autor ovog dnevnika na kraju konstatuje da su svi ljudi isti, koje god vere ili boje kože bili. U liku Jokse može se prepoznati prosečan srpski vojnik, koji je u biti bio vesele prirode i lako je stupao u komunikaciju sa drugim vojnicima, čak i kada nije dovoljno dobro poznavao druge jezike. Prvi susret sa ovim francuskim trupama u Joksi je probudio strah, dok je pokušavao da nasluti kakav će utisak ovi vojnici ostaviti na neprijatelja.

Upravo zato što je strah bio glavno osećanje koje ih je prožimalo, srpski vojnici počeli su da beleže glasine koje su kružile o njihovim tamnoputim kolegama. Najpopularnije su zasigurno bile one da su crnci ljudožderi. Jedan vojnik je zapisao kako su tamnoputi vojnici najčešće ubijali Bugare i to tako što su ih obezglavljivali, dok su glave stavljali u torbe. Iako nije lično prisustvovao nekom takvom događaju, iz "sigurnog izvora" je čuo da su Senegalci potom "pili mozak" svojih protivnika. Jedan drugi vojnik osvrnuo se na događaj u selu Konopište, čiji su meštani navodno videli jednog vojnika crnca koji Bugarima seče uši, a da je nisku ušiju nosio oko vrata. Oficir koji je zabeležio ovu priču makedonskih seljaka, nije isključio mogućnost njene verodostojnosti. Osim čestog poređenja sa kanibalima, u dnevnicima su vojnici iz afričkih kolonija okarakterisani kao "snažni", "izdržljivi", "hrabri" i "neustrašivi ratnici", koje su Srbi cenili zbog njihove hrabrosti i ratnih sposobnosti.

Srpski vojnici koji su se prvi put susreli sa Senegalcima, Marokancima i francuskom lakom pešadijom Zuavima, morali su da ulože dosta truda kako bi ove vojnike međusobno razlikovali. S druge strane, nisu imali poteškoća da u ovom moru saveznika prepoznaju Anamite, koji su na njih ostavili snažan utisak svojom pojavom, a naročito načinom ishrane. Jedan oficir je zapisao da su se njegovi vojnici pitali kako je moguće da uopšte ne jedu hleb – koji je bio osnova svakog srpskog obroka (srpski vojnici su jeli neuporedivo veće količine hleba u odnosu na savezničke trupe) – i da im je pirinač jedina namirnica koju su konzumirali, podjednako za doručak, ručak i večeru.

BRAĆA PO PIĆU

Što se tiče ruskih vojnika, njihova slika u srpskim ratnim dnevnicima je bez izuzetka pozitivna. Opisani su kao snažni i hrabri ratnici, "prosti" i "pristupačni" kao i njihovi srpski saborci: "Odmah prilaze našim vojnicima, sedaju do njih i pričaju nešto." Iako su bili "sinovi velike Rusije", jedan oficir je uočio da se u odnosu na druge saveznike koji su pokazivali aroganciju, ruski vojnici nisu "razmetali, hvalisali i galamili". Njihov karakter je sažeto dočarao u nekoliko reči, zabeleživši kako su Rusi bili ljudi "prosti, otvoreni, srdačni, bratski". Slično viđenje ruskih karakternih crta ostavio je još jedan vojnik: "Vojnici naši i njihovi odmah su se sprijateljili i za celo vreme živeli kao braća. Sve su delili što su za jelo i piće imali i to pozivajući u goste jedni druge."

U ratnim dnevnicima je takođe prisutna uobličena slika Rusa kao velikih ljubitelja dobre kapljice. Prema jednom svedočenju, nisu pili samo tokom izlaska u Solunu, već i po povratku iz uspešne borbe u čast svakog ruskog borca koji je poginuo za svoju zemlju. I književnik Stanislav Krakov, koji se tokom 1917. na frontu nalazio u neposrednoj blizini jedne ruske jedinice, zabeležio je kako je najčešći i najvažniji "posao" sa Rusima bio da dolaze jedni kod drugih "na pijančenje". Jedan drugi vojnik zabeležio je zabavnu zgodu o tome kako je neki ruski vojnik dobio mnogo novca na kartama u jednom od improvizovanih kazina u Solunu. U razgovoru sa konobarom, vojnik je saznao da je Rus osvojenu svotu gotovo u potpunosti potrošio samo za nekoliko sati, ispijajući velike količine vina.

Nisu samo ruski vojnici, već i britanski, postali poznati po učestalom i prekomernom opijanju. Često se u Solunu mogao videti sledeći komičan prizor: nakon velike količine pića, Britanci su postajali žrtve lokalnih lopova i lutali su ulicama polugoli, sve dok ih vojne patrole ne bi pokupile i odvele u kasarne. Na meti lokalnih lopova bile su i same kasarne, zbog obilja ratnog materijala i životnih namirnica. Jednom prilikom su četvorica lopova pokušali da ukradu jedan vojni šator. Kada su ga podigli, nisu mogli da shvate zašto je toliko težak, sve dok nisu uvideli da su zajedno sa šatorom "podigli" i engleskog vojnika, koji je – vrativši se iz noćnog provoda – unutra čvrsto spavao. Ovakve uobičajene krađe, prepirke među vojnicima i njihova često neumerena noćna zabava rasplamsavali su maštu kako među stanovnicima Soluna tako i među savezničkim trupama. Tako su, osim uloge "pijanica" Solunskog fronta koju su uspešno obavljali britanski i ruski vojnici, Škoti privlačili poglede upravo zbog svojih impresivnih kiltova, a pratio ih je glas kako ispod svojih "suknjica" ne nose donji veš. Francuzi su bili na glasu kao ženskaroši, što i nije bilo daleko od istine, sudeći makar po njihovim pokušajima da se približe ženskom društvu. Afrički vojnici su svakako bili okarakterisani kao ljudožderi, dok je Italijane bio glas da su nenadmašni u krađi.

Ako bismo i izveli zaključak o tome ko su bili omiljeni saveznici srpskih vojnika, reč bi bila o nijansama između Francuza i Rusa, s tim što su prvi bili omiljeni prema zaslugama, a drugi najviše zahvaljujući stereotipnoj slici starije slovenske "braće". Iako postoje dnevnici srpskih učenih ljudi u kojima nije izraženo dobro mišljenje o Francuzima, sudeći po broju opisa običnih vojnika, oni su se ipak, u najvećoj meri, pokazali kao najveći prijatelji Srba na Solunskom frontu. S druge strane, Srbi su Ruse doživljavali kao stariju braću prema kojoj su gajili izuzetne simpatije, iako na frontu nisu dolazili u dodir niti su imali prilike da se bolje upoznaju. Britanci, treći najbrojniji predstavnici Istočne armije, nalazili su se na sredini srpske skale, najviše zbog svog hladnog, gordog i rezervisanog držanja i karaktera. Iako su tamnoputi ratnici iz afričkih kolonija prvo izazivali strah zbog boje svoje kože, ubrzo su pridobili simpatije srpske strane, koja je često izražavala nezadovoljstvo što su u prvim redovima ginuli za tuđe interese. Konačno, ispitivanjem savezničke slike u srpskim ratnim dnevnicima, kroz taj subjektivni odraz shvatanja stvarnosti možemo da dokučimo i sam mentalni sklop srpskog vojnika, onakvog kakav je on zapravo i bio.