Drug Teofil je u svom tekstu "Šibicarska avangarda" od 11. oktobra, u kojem iznosi klevete da smo fašisti i hitlerovci bez bilo kakvog argumenta, predstavio javnosti osnove ekstremne levice u Srbiji. On je mislio da kritikuje Nacionalnu avangardu, ali nam je zapravo svojim tekstom učinio izuzetan plezir. Želimo da uvaženim čitaocima ovog uvaženog nedeljnika ukažemo na neke zanimljivosti u političkoj misli druga Teofila.

Iako nam osporava gotovo sve, a posebno relevantnost, drug Teofil se neobično mnogo potrudio da diskredituje neku nebitnu organizaciju. Ne smeta njemu naša tobožnja anonimnost, već mu smeta, kako sam piše, to što nismo desničari tribalizma, parohijalne Srbije bez smisla za estetiku. Otuda napor da piše o nama. Problem je što nismo, kako on kaže, "prizemni, jadni, dronjavi, neretko nasilni na uličarski način". Problem je što se za nas ne može reći da smo "gedže". Isto je napisao za Dragoša Kalajića sa kojim nas verovatno zbog toga poredi. Za Kalajića još, sa setom, primećuje da je bio plejboj tokom sedamdesetih i osamdesetih. Šta povezuje Kalajića i nas? Ništa. Ništa osim zavisti druga Teofila.

Levičarski mikrokosmos u njegovoj glavi u kojem nit zavisti spaja sve raznorodne stvari. Izgleda da mi ovakvi podsećamo ekstremnu levicu Srbije na uzrok njihovog prezira prema nacionalnom.

To je u središtu cele ove priče. Zavist. Drugovi komesari i proleteri iz Jajca pozavideše relevantnosti, građanskoj kulturi, imetku, estetskom samopoštovanju i vilama na Dedinju srpskog građanstva. Iz prezira prema svom socijalnom položaju, počeše da preziru i svoj identitet. Njihova deca, deca crvene buržoazije, koja danas čine "drugu Srbiju", nastaviše da pravdaju svoj prezir prema nacionalnom kao prezir prema prizemnim, dronjavim i nasilnim. Prezir prema protivnicima progresa. I sve je u redu dok sa druge strane stvarno imaju tribalizam nasilja. Kada to nije slučaj, kao na primeru Nacionalne avangarde, onda nastaje kriza identiteta "druge Srbije". Jer mi smo dokaz da progres i nacionalni identitet idu ruku podruku, kao što su išli i u 13 kolonija Amerike 1776.

Drug Teofil pominje i "lažne modernizatore", koji su verovatno lažni jer dokazuju da modernizacija postoji i van kruga dvojke. Ponovo zavist kao pokretač. Zavist prema estetski lepom, zavist prema socijalno progresivnom, zavist prema pristojnom, zavist prema svemu što komesari i proleteri iz Jajca nisu imali niti mogli da budu. Svi kojima zavide i čiju imovinu i dobra žele jesu fašisti. I Nacionalna avangarda, i Kalajić, i drug iz osnovne škole, i svako ko je ikada bio bolji od Teofila je fašista. Takvom se sa punim pravom može oduzeti sve, pa i sva građanska prava, kako bi se postigao egalitarizam neolenjinizma.